Prošao je septembar, a dete se još nije naviklo na školu? Psihološkinja Ivanović daje plan za narednih 7 dana

Septembar je prošao, prvi školski dan odavno je iza nas, nove sveske više nisu nove, raspored časova bi već trebalo da se zna napamet, a jutarnje ustajanje, domaći zadaci i spremanje torbe da budu deo rutine. Barem u teoriji.

U praksi, u mnogim kućama oktobar je počeo isto kao septembar: dete teško ustaje, domaći odlaže do poslednjeg trenutka, zaboravlja šta ima za sutra, a roditelj proverava raspored, podseća, opominje, pakuje i na kraju ima osećaj da je i sam ponovo krenuo u školu.

Ako se dete ni posle mesec dana nije naviklo na školski ritam, rešenje nije nužno još više kontrole. Psihološkinja Sara Ivanović za Ona.rs napravila je konkretan plan za narednih sedam dana koji roditeljima može da pomogne da korak po korak vrate strukturu u svakodnevicu, ali i da deo odgovornosti za školu polako vrate tamo gde pripada, samom detetu.

Cilj nije da za sedam dana dobijete dete koje bez ijednog podsećanja radi domaći, sprema torbu i odlazi na spavanje na vreme. Cilj je da ono počne da uči kako da organizuje sebe, dok roditelj iz uloge kontrolora prelazi u ono što bi zapravo trebalo da bude: oslonac.

Prvi dan: Nemojte odmah nuditi rešenje

Prvi korak možda deluje najjednostavnije, ali odraslima ume da bude najteži: pitajte dete šta mu je problem i pokušajte da ga saslušate bez trenutnog nuđenja rešenja.

- Nekih 10 do 15 minuta razgovora sa detetom, da se pita šta mu predstavlja najveću teškoću i šta je ono što misli da bi mu pomoglo. Bez nuđenja rešenja, cilj je zapravo da se vidi kako dete razmišlja, šta je ono što mu predstavlja teškoću i šta je ono što bi mu prijalo u tom momentu, ukoliko postoji problem, objašnjava Ivanović.

Dakle, nema potrebe za porodičnim sastankom od sat vremena, predavanjem o odgovornosti ili nabrajanjem svega što dete prethodnih nedelja nije uradilo kako treba.

Dovoljno je desetak minuta i jedno iskreno pitanje: šta ti je trenutno najteže?

- Može da se dogovori neka mala promena za taj prvi dan. Znači, to nije nikakav preterano dug razgovor, nego prosto nekih 10 do 15 minuta koje treba odvojiti za dete, kaže Ivanović.

Drugi dan: Vratite ritam u ceo dan, ne samo u vreme za domaći

Problem sa školskim ritmom često pokušavamo da rešimo tek onda kada dete sedne da radi domaći. Međutim, njegov dan počeo je mnogo ranije.

Drugog dana zato se pravi okvir: vreme ustajanja, obroka, odmora, učenja i odlaska na spavanje.

- Dete zapravo treba da se odmori. Ono što takođe nije loše jeste mala fizička aktivnost pre domaćih zadataka, jer fizička aktivnost poboljšava fokus, navodi Ivanović.

Posebnu pažnju treba obratiti na spavanje.

- Deci od šest do 12 godina potrebno je od devet do 12 sati sna. Adolescentima je potrebno nešto manje, ali deca nižeg uzrasta treba više da se naspavaju kako bi bila spremna za sledeći dan, kaže ona.

Poenta nije napraviti vojnički raspored u kojem se svaki minut kontroliše, već detetu vratiti predvidivost dana. Kada približno zna kada se odmara, kada završava obaveze, a kada se dan završava, lakše je uspostaviti i radnu naviku.

Treći dan: Napravite planer, ali ga nemojte voditi umesto deteta

Trećeg dana na red dolazi nešto vrlo konkretno: planer obaveza.

Dete može da upiše šta treba da uradi, kojim redosledom želi da rešava zadatke i da označi ono što je završilo. Kako će taj planer izgledati manje je važno od toga ko ga koristi.

- Roditelj tu pomaže u organizaciji, ali ne izvršava obaveze. To je jako važno, roditelj nije taj koji će uraditi nešto umesto deteta, naglašava Ivanović.

Planer ne mora da izgleda kao poslovni kalendar odrasle osobe. Može da bude šaren, iscrtan, napravljen u bojama i prilagođen upravo detetu.

- Može da bude šaren, sa bojama, dete može da pusti mašti na volju i napravi ga kako god želi, kaže psihološkinja.

Važno je samo da polako postane njegov alat, a ne još jedna stvar koju će mama ili tata popunjavati i kontrolisati.

Četvrti dan: Neka nešto započne potpuno samo

Ako je roditelj prethodno morao da bude tu da bi domaći uopšte počeo, četvrtog dana može da napravi mali korak unazad.

Zadatak za dete je da makar jednu obavezu pokuša da započne samo.

- Dete bi moglo samo da započne neki zadatak, da proba nešto da uradi samostalno. Ako mu je teško, može da potraži mamu ili tatu i da se obaveza podeli na manje korake: "Hajde prvo ovo, pa ćemo onda kasnije ovo, objašnjava Ivanović.

Ne očekuje se, dakle, da dete preko noći postane potpuno samostalno. Ako zapne, roditelj je tu. Razlika je samo u tome što više nije osoba koja pokreće baš svaki korak.

- Važno je da nešto počne samostalno da radi, kaže Ivanović.

Peti dan: Prepustite mu jednu stvar koju ste do sada radili vi

Peti dan mogao bi da bude najneprijatniji roditeljima koji su navikli da proveravaju baš sve.

Izaberite jednu školsku obavezu koju ste do sada redovno preuzimali i vratite je detetu.

- Možda ne bi bilo loše detetu prepustiti neku obavezu koju su roditelji prethodno završavali umesto njega. Ukoliko dete tada ne uspe, nije smak sveta, naravno, kaže Ivanović.

To može da bude spremanje školske torbe.

Dete samo proverava raspored i pakuje ono što mu je potrebno. Roditelj može da pita da li je završilo, ali bez pretvaranja tog pitanja u detaljnu inspekciju.

- Dete može samo da proveri raspored i da li je sve spakovalo u torbu, dok će roditelj samo pitati: "Jesi li spakovao sve u ranac?", a ne: "Jesi li spakovao srpski, matematiku..." i da redom proverava sve umesto njega, objašnjava psihološkinja.

Drugim rečima, ako mu kažemo baš svaku stvar koju treba da uradi, zadatak možda jeste završen, ali organizacija i dalje nije bila njegova.

Šesti dan: Pohvalite ono što inače možda ni ne primetite

Roditelji lako primete dvojku, zaboravljenu svesku i domaći koji nije urađen. Mnogo lakše promakne činjenica da je dete ovog puta samo otvorilo knjigu, setilo se da pogleda raspored ili prvi put spakovalo torbu bez pomoći.

Šestog dana upravo to postaje važno.

- Važno je da se roditelji fokusiraju na trud i napredak deteta. Da fokus ne budu samo ocene i greške, nego i ponašanje, kaže Ivanović.

Pohvala zato ne mora da bude vezana za peticu.

- "Uspeo si sve da spakuješ bez toga da sam ti ja pomogla", "Počeo si danas sam domaći, bravo, svaka čast." To je zapravo podsticaj razvoju osećaja kompetentnosti, a ne samo: ocena, rezultat, ocena, rezultat, objašnjava ona.

Jer dete ne treba samo da vidi da je dobilo dobar rezultat. Potrebno je da počne da prepoznaje da nešto može samo.

Sedmi dan: Sedite zajedno i vidite šta je zaista uspelo

Poslednjeg dana ne pravi se završni test i ne broji koliko je puta dete pogrešilo tokom nedelje.

Pravi se osvrt.

- Može da se napravi neka vrsta porodičnog osvrta: šta je funkcionisalo, šta nije funkcionisalo, šta je detetu tokom nedelje odgovaralo, a šta nije. Da se napravi revizija te nedelje i dogovor za sledeću, savetuje Ivanović.

Možda planer nije funkcionisao, ali je dete dobro reagovalo na to da samo bira kojim će zadatkom početi. Možda mu je posle škole potrebno više odmora nego što ste mislili. Možda je samostalno spremanje torbe već postalo nešto o čemu više uopšte ne morate da razmišljate.

Ono što radi, zadržite. Ono što ne radi, menjajte.

Umesto "Jesi li uradio domaći?", probajte jedno drugo pitanje

Iza čitavog sedmodnevnog plana zapravo stoji mnogo veća promena od jednog planera, rasporeda spavanja ili spakovane torbe. Menja se uloga roditelja.

Umesto svakodnevnog ispitivanja: "Jesi li uradio domaći?", Ivanović predlaže da razgovor sve češće počinje pitanjima: "Koji je tvoj plan za danas i kako ja mogu da ti pomognem?", "Gde ti je potrebna moja pomoć?" ili "Šta planiraš danas da uradiš?"

- Time se detetu šalje poruka da može da preuzima odgovornost i donosi odluke u svom životu, a da smo mi spremni da mu pomognemo ukoliko naiđe na neku teškoću, kaže Ivanović.

Jer cilj nije samo da domaći večeras nekako bude urađen, torba spakovana, a dete sutra na vreme stigne u školu. Ako roditelj svaki put mora da bude motor čitavog procesa, obaveza jeste završena, ali veština još nije naučena.

- Cilj samog roditeljstva, kada pričamo o školi, nije samo u tome da dete uradi domaći zadatak, nego da razvije sposobnost da organizuje svoje obaveze, da istraje kada je teško, da preuzme odgovornost za ono što radi, da se suoči sa posledicama i da zna da ih podnese, zaključuje Ivanović.

I možda upravo njena poslednja rečenica najbolje objašnjava gde bi roditelj u celoj ovoj priči trebalo da stoji:

- Roditelj je oslonac, a ne nosilac detetovog školovanja.

(Ona.rs)