Mrak u sobi sa pokojnikom donosi zlo: Zašto se u kući gde preminuli leži gasi sve osim svetla

Da li vas podilaze žmarci kada prođete pored poluotvorenih vrata sobe u kojoj leži pokojnik, a tamo vas dočeka samo jedna trepćuća sijalica ili sablasni plamen kandila koji probija kroz mrak? U mnogim srpskim domovima i danas se strogo poštuje pravilo koje mnogima ledi krv u žilama... Dok je pokojnik u kući, svetlo u sobi se ne gasi.

Preporučujemo

Neko će zavrnuti prekidač, neko će ostaviti upaljenu sijalicu, dok će stariji vernici zapaliti kandilo ili sveću. Iako se razlozi razlikuju od sela do sela, osećaj u stomaku ostaje isti - prostorija u kojoj leži preminuli nikada se ne ostavlja u potpunom mraku. Kada pitate starije ljude zašto je to tako, retko ćete dobiti dugačko objašnjenje. Dobićete samo kratku, odsečnu rečenicu koja ne trpi pogovor: "Ne valja da bude mrak."

Strah od nepoznatog i duša koja još nije otišla

Kada pitate bake i deke zbog čega se to radi, najčešće ćete čuti dva objašnjenja. Prvo je da duša još nije otišla, a drugo je da pokojnik ne treba da ostane u tami. Ta verovanja nemaju nikakve veze sa zvaničnim učenjem Srpske pravoslavne crkve, ali vam sasvim jasno pokazuju kako su se kroz vekove preplitali vera, strah i ono od čega čovek oduvek beži - smrt i sve mračne sile koje dolaze posle nje.

U narodnoj mašti, smrt nikada nije posmatrana kao običan, hladan trenutak posle kojeg je sve završeno. Prvih nekoliko dana i famozni period od 40 dana uvek su nosili dozu neizvesnosti. Verovalo se da duša obilazi kuću i svoja omiljena mesta, pa je zbog toga vladalo mišljenje da čovek još uvek nije sasvim napustio ovaj svet. Ako je duša još tu, mrak nikako nije opcija.

Nije vam teško da zamislite kako su naši preci preživljavali te noći u kućama koje su se nekada osvetljavale samo petrolejkama ili svećama. Taj mrak nije bio običan mrak - bio je gust, težak i potpuno nepredvidiv. U gluvo doba noći, svaki šum iz hodnika, škripa starog poda ili naglo pomeranje vrata zbog promaje mogli su da dobiju najjezivije moguće značenje.

Pravila preko kojih se ne prelazi

Upravo su te kratke, pomalo misteriozne rečenice sačuvale običaje od zaborava. Stariji ukućani vam nikada nisu držali pridike. Govorilo se samo da se "tako radi", "tako valja" ili "tako nalažu stari".

Kod pokojnika se ta pravila poštuju do tančina. Čovek se ne ostavlja sam, izbegava se svaka suvišna buka, pazi se na svaku reč izgovorenu u kući i, iznad svega, pored preminulog se bdije. Sve to stvara poseban osećaj teskobe, jer se smrt ne tretira kao običan događaj, već kao trenutak kada ste okruženi nečim što vaš um jedva može da obuhvati.

Ljudska mašta je tokom stoleća stvorila čitav niz pravila. Znalo se tačno šta se radi sa ogledalima, kako se pale sveće, na koji način se bdi, šta se radi sa vodom u kući i ko ima pravo da prvi kroči preko praga. Kada se noć spusti, a vi morate da prođete blizu te sobe, običaj vam ne dozvoljava da ostanete ravnodušni. Neko će reći da je to obična sitnica, ali će odmah potom tiho dodati ono čuveno: „Nije dobro da pokojnik bude u tami.“

Šta o svemu ovome kaže Crkva? Manite se nagađanja

Morate da znate da pravljenje razlike između crkvenog učenja i pukog sujeverja ovde igra glavnu ulogu. Crkva uči da se pravoslavni odnos prema smrti oslanja na molitvu, opelo, pomen i sećanje, a ne na običnu sijalicu zakačenu na plafon.

Sveća i kandilo imaju sveto mesto u hrišćanskoj pobožnosti, ali narodna pravila koja se prenose s kolena na koleno ne treba poistovećivati sa kanonima. Upravo zbog toga isti običaj u jednoj kući doživljavaju kao versku dužnost, u drugoj kao iskazivanje poštovanja, a u trećoj jednostavno kao naviku od koje se ne odstupa.

Običaj nadživeo struju i savremeno doba

Možda je najfascinantnije to što je ovaj običaj preživeo sve - od lampiona i lojanih sveća pa sve do savremenih sijalica i električne energije. Nekada je plamen morao da gori jer druge svetlosti nije ni bilo, dok danas sasvim svesno ostavljate upaljenu sijalicu da svetli cele noći.

Izvor svetlosti se jeste promenio, ali su strah i potreba da se ispoštuje predak ostali potpuno isti. Kada ostanete sami u kući u kojoj je neko preminuo, brzo ćete zaboraviti na moderni način života i setiti se priča svojih baka. Neko će pokorno upaliti kandilo, neko će ostaviti svetlo u hodniku, dok neko možda ni sam neće znati da objasni zašto to radi.

Samo ćete nemo klimnuti glavom i ponoviti reči koje ste čuli od najstarijih: "Neka svetlo gori dok je pokojnik u kući."

(Ona.rs)