Hrana se nekad poštovala i bila statusni simbol! (FOTO)

Nekada se tačno znalo koja je vrsta hrane namenjena vladarima, ratnicima ili njenim proizvođačima, a podela u toj oblasti bila je čak i prema polnoj pripadnosti

Hrani je u srednjem veku iskazivano veliko poštovanje, pre svega zato što se teško i mukotrpno proizvodila, a istovremeno je bila i svojevrstan statusni simbol, pošto nije svako mogao da jede sve, kaže istoričarka umetnosti i gastroheritolog Tamara Ognjević.

Preporučujemo

Danas naravno nije tako i praktično svi jedu sve što mogu i žele, dok je u srednjovekovnoj epohi tako nešto bila "nemoguća misija", jer se tačno znalo koja je vrsta hrane namenjena vladarima, ratnicima ili njenim proizvođačima, a podela u toj oblasti bila je čak i prema polnoj pripadnosti, izjavila je Ognjenović Tanjugu.

Znalo se da je za jednog monarha krajnje neprikladno da jede meso zeca, jer je ta krhka, plašljiva životinja time ima i odredjenu simboliku, koja nije povoljna za vladare, objašnjava Ognjevićeva napominjući da su srednjovekovni vladari uglavnom jeli pečeno meso, kao simbol moći.

Na izuzetno zanimljivom i vrlo posećenom predavanju, koje je održala u Zbirci strane umetnosti Muzeju grada Novog Sada u okviru pratećeg programa izložbe "Slatki trag prošlosti", ona je predstavila deo rezultata multidisciplinarnog projekta "Živeti prošlost - Srpska srednjovekovna gastronomija", beogradskog Artis centra, na čijem je čelu.

To istraživanje je potvrdilo da je hrana u srednjem veku itekako poštovana u svim društvenim slojevima jer se, bilo da je biljnog ili životinjskog porekla, veoma teško proizvodila i otuda potiče ono upozorenje da "ne valja bacati hleb", koje je zadržano do danas ali ga se nažalost slabo pridržavamo.

U srednjovekovnoj epohi u Evropi pravljeni su i raznorazni slatkiši od onoga čime se raspolagalo, poput meda, oraha, lešnika, suvog voća, koji su dodavani siru, napominje Tamara Ognjević i naglašava da u srpskim arhivima ima dosta sjajnih dokaza o tome, kako i o putevima i načinima pristizanja tih poslastica u naše krajeve.

Šećer je u to vreme bio izuzetno skup i vrlo cenjen, ali pojedinim društvenim slojevima dostupan, tako da postoje podaci i o tome kako su “vešti dubrovački trgovci podmićivali srpske i bosanske vladare glavom šećera”, kaže Ognjevićeva.

Simbolika i značaj mesa u to doba, ali i istovremena želja vladara za slatkim užicima, podstakli su engleskog kuvara i ondašnjeg naučnika u kuhinji Hestona Blumentala da kreira poslasticu, koja je zapravo bila voće napravljeno od mesa.

- Vladar je toliko morao da jede meso i toliko je meso bilo reprezentativno da je čak i voće moralo da bude od mesa - objasnila je Tamara Ognjević i napomenula da su u to vreme za dame pripremani kompoti, lepi džemovi kao i karamelizovani kremovi, jer je bilo potrebno termički obraditi šećer, pošto vatra znači stišavanje moći, svojstvene vladarima.

Istraživanjem srpske srednjovekovne gastronomije rekonstruisana je "fantastičan kolač od breskve", na osnovu koštice ploda te voćke, nađene u starom Rasu u 12. veku, kaže Ognjevićeva i dodaje da su tu poslasticu istraživači u šali nazvali "Jevdokejina breskva", prema Jevdokeji Nemanjić, prvoj vizantijskoj princezi u domu Nemanjića.

Posetioci predavanja i izložbe imali su priliku da probaju "panforte", moćni hleb namenjen srednjovekovnim vitezovima, koji je u saradnji sa novosadskom poslastičarnicom "Vremeplov" napravljen na osnovu rekonstruisanog recepta iz 1203. godine.

Taj moćni hleb, odnosno kolač, sadrži integralno brašno, orahe, bademe, šećer, med, kandirano voće, biber i druge začine a, kako napominje Ognjevićeva, u ove krajeve doneli su ga krstaši na svom putu ka Svetoj zemlji.

Ona je objasnila da se taj koncentrovani specijalitet, jakog ukusa i velike hranjive vrednosti, jeo u vrlo maloj količini (kockica ili dve) ali je u to vreme ozbiljna viteška hrana za duge i teške ratničke pohode.

(Telegraf.rs / Tanjug)