KOLUMNA: Biti majka je najveća životna uloga, ali nisam sigurna da želim da je igram. Da li zato manje vredim?

Juče sam upitana da li sam tradicionalna žena. To pitanje nije postavljeno u retoričkom, mizogenom ni podmešljivom narativu, već iz radoznalosti osobe koja me ne poznaje. Odgovorila sam potvrdno.

Znam, moji prijatelji će se sad glasno nasmejati.

Ja, tradicionalna?

Onda sam se zamislila nad tim pojmom, da li je njegovo značenje fiksno ili varijabilno, može li biti pogrešno protumačeno kao i feminizam?

Može li tradicionalna žena biti feministkinja?

Feminizam je, po meni, poprimio izopačeno naličje. Nekadašnja moć ove reči prerasla je u ekstremno uzdizanje ili potpunu averziju.

Do takvog poimanja dovela ga je njegova pogrešna interpretacija.

Ja bih feminizam okarakterisala kao pravo na izbor. Pravo da odlučimo da budemo domaćica, korporativna žena ili oba, bez osude, bez upiranja prsta i preispitavanja naše vrednosti.

Međutim, današnje feministkinje većinski omalovažavaju ulogu domaćice, u strahu da se u istu ne vrate, da ostvareni progres ne krene u regres, ne shvatajući da na taj način nipodaštavaju jedan od primarnih principa ovog pokreta - pravo na glas, pravo na odluku.

Još manje mi se dopada kako muškarci zloupotrebljavaju ovaj pojam, podrazumevajući da je feministkinja ona koja na sebe preuzima više uloga, od vatrene ljubavnice, sjajne kuvarice, posvećene domaćice do uspešne, biznis žene.

Kako se samo, sada, podsmešljivo i sa prezirom gleda na one koje od muškarca zahtevaju stvari koje su do pre 100 godine smatrane normom - gestove, materijalnu sigurnost, iskazivanje naklonosti. Te žene dobile su epitet koristoljubivica, a muškarci slabića.

Da li tradicionalizam podrazumeva smirenu, blagu narav i poslušno klimanje glavom ili postoji određena vrsta selekcije?

Džejn Ostin smatrana je anomalijom svog vremena, danas je veličana zbog njenog naprednog razmišljanja a opet, ako posmatramo iz ljubavnog ugla, njeni zahtevi i očekivanja bili su tradicionalni.

Zašto žena koja ima glas i stav ne može da nosi ovaj epitet?

Kada mi je urednica poslala fotografiju koju vidite u priloženom tekstu, statuu u Španiji koja nosi ime "Majčina ljubav", bila sam duboko ganuta. Njena svrha bila je da ukaže na nejednakost koja je sveviše prisutna, a trebalo bi da bude obrnuto.

Naš teret postaje nepodnošljiv. Pitam se - da li smo ga same stvorile? Jesmo li, razbivši stare okove, skovale nove?

Za mene je roditeljstvo kompleksna tema o kojoj izbegavam da razgovaram jer retko kad nailazim na razumevanje.

Kada iskažem svoj stav koji se tiče nesigurnosti oko odluke da postanem majka, ljudi reaguju negacijom i potpunim poricanjem, hitajući odmah u mnoštvo izgovora: "Mlada si", "predomislićeš se", "dok ne upoznaš pravog" ...

Imam 30. Imala sam svog gospodina Pravog, koji, poput mene, nije želeo da se ostvari u ulozi roditelja.

Ono što me fascinira je odsustvo kurtoazije i empatije, te tako kozmetičari, frizeri, komšije, dalja i uža rodbina daju sebi za pravo da postavljaju pitanje o reproduktivnim planovima, ne razmišljajući kako to utiče na pojedinca.

A kada usledi odgovor, krene defanziva kojom nesvesno ponižavaju moju odluku.

Kao da ih to, na neki način, licno pogađa. Da li je u pitanju prirodna reakcija, biološki odgovor na odbijanje jednog ljudskog bića da se razmnožava?

Ne znam.

Ali znam da, kada mi je jednom prilikom upućena opaska kako sam "sebična" i "ko će da me čuva kad ostarim", nisam spavala noćima.

A onda sam došla do sledećeg zaključka.

Sebično je praviti dete ukoliko ste svesni svojih nezalečenih trauma, toksičnih obrazaca ponašanja, destruktivne disfunkcionalnosti partnerove i svoje ličnosti, samo kako biste imali nekog ko će o vama da brine kad ostarite.

Ne rađam sebi negovatelja.

Da li dete treba da bude plod ljubavi? Apsolutno da. Da li dete treba da bude plod isključivo ljubavi? Ne.

Moji roditelji su se voleli, ali ne uspevši da vole i osveste sebe, nisu uspeli na pravi način da vole i vaspitaju mene, ali o tome sam već pisala.

Dete se ne rađa zbog osećaja svrhe. Svedočila sam mnoštvu slučajeva "sindroma praznog gnezda", gde žene upadaju u tešku depresiju nakon što deca napuste dom, jer svrhu svoje egzistencije polažu u njima.

Ukoliko već niste celi, niko ne može da popuni tu prazninu, možete samo da je projektujete dalje, stvarajući generacijske obrasce koje je kasnije teško razbiti.

Za mene želja da doneseš dete na ovaj svet mora da bude usko povezana sa željom da isti učiniš boljim.

Dete se ne pravi samo iz ljubavi, straha, zbog društvene norme ili produžavanja loze. Dete je etička odgovornost i nije dužno da snosi posledice pukotina u našoj ličnosti.

Na isti način, žene koje donesu odluku da se ne ostvare u ulozi majke zbog socio-društvenih, finansijskih, psiholoških ili zdravstvenih faktora ne smeju da snose osudu okoline.

Biti majka je najveća životna uloga, ali nisam sigurna da sam kvalifikovana da je igram, što ne znači da je moja životna predstava manje vredna.

(Ona.rs

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.