Jovana je sa 12 godina zbog dijagnoze mislila da će umreti, a onda je rešila da promeni život iz korena

Danas, 14. novembra, obeležavamo Svetski dan borbe protiv dijabetesa, datum posvećen podizanju svesti o ovoj globalnoj bolesti koja pogađa milione ljudi. Dijabetes je hronična bolest koja utiče na način na koji telo reguliše nivo šećera u krvi, što može dovesti do ozbiljnih komplikacija ako se ne kontroliše. Svetski dan dijabetesa pruža priliku da se informišemo o prevenciji, simptomima i tretmanima, kao i o važnosti zdravih životnih navika.

Baš povodom obeležavanja ovog dana, ali i ranije na ovu temu, razgovarali smo sa Jovanom Živić, nutricionistkinjom i sertifikovanom fitnes trenerkom iz Beograda, koja se specijalizovala za ishranu pacijenata sa dijabetesom. Jovana, osim što je stručnjak u ovom području, ima i lično iskustvo sa dijabetesom - od ulaska u pubertet živi sa dijabetesom tip 1, što joj daje dodatnu dubinu u razumevanju izazova s kojima se suočavaju osobe koje žive sa ovom bolešću.

Jovana je diplomirala na Visokoj zdravstvenoj školi strukovnih studija, smer nutricionista-dijetetičar, i poseduje prestižne sertifikate, uključujući one od Saveza za rekreaciju i fitnes Srbije i AFFA (Athletic and Fitness Association of America). Njeno iskustvo obuhvata dijabetes tip 1 i tip 2, insulinsku rezistenciju, ishranu sportista, ishranu u trudnoći, ishranu porodilja i ishranu kod dece.

Njena lična borba sa dijabetesom, zajedno sa njenim profesionalnim znanjem, čini je idealnom savetnicom kada je reč o tome kako ishrana, fizička aktivnost i zdrav način života mogu igrati ključnu ulogu u upravljanju dijabetesom i unapređenju kvaliteta života.

Kada je Jovana sredinom 2000-ih saznala da ima dijabetes, ističe da je to bilo pravo iznenađenje za nju i njenu porodicu. Navodi da je u to vreme bilo veoma teško pronaći dobrog lekara ili savetnika koji bi mogao jasno da im objasni sve aspekte bolesti, kojih ima više od samog postavljanja dijagnoze i saveta o ishrani, a ni dostupne informacije nisu bile na nivou kao danas.

Problemi su bili, kaže, u tome što Jovana i njeni roditelji nisu znali kako da kontroliše glikemiju, šta bi i kada to tačno ona trebalo da jede, kada i kako da trenira. Uprkos tome, cela porodica je promenila ishranu i uvela zdravije navike, ali i dalje nije bilo jasno kako tačno uskladiti obrok, vežbanje i insulinsku terapiju.

Iako je Jovana bila svesna toga da ima hroničnu bolest, ističe da u njenom bliskom društvu nije bilo odbacivanja ili neprijatnosti zbog dijabetesa. Svi su je podržavali i trudili se da se oseća kao deo grupe, bez obzira na to što je morala da vodi računa o svojoj ishrani i terapiji. U školi, seća se, nije bilo problema sa prilagođavanjem užine, kao ni na ekskurzijama, a roditelji su svakom aspektu njenog odrastanja sa dijabetesom pristupali sa razumevanjem.

- Ja kada sam dobila dijabetes, ja sam mislila da se toga umire. Meni je to delovalo jako strašno, i onda mi je doktor rekao da se od toga ne umire, da se sa time živi. Ja sam tada kao dete shvatila jedino što mi je bilo važno - da ću da živim. Ali, dok si ti kod kuće sa roditeljima, dok imaš tu podršku, meni je bilo da kažem malo teže, ali nisam osetila tu poteškoću dok nisam upisala fakultet. I onda kad sam upisala fakultet, kao i srednju školu, kad sam se odvojila od roditelja, kad je bilo na meni da mislim o obrocima, o učenju, e tu se video taj hendikep. Ti imaš na faksu predavanja ceo dan, meni je bilo nezgodno zbog insulina, zbog hrane. Dođem kući, budem umurna, moja društvo izlazi, meni se ide, ali ja prosto nisam imala tu snagu da to ispretim. Ja sam izlazila sa njima, ali je meni bilo dosta teže da tu koordinišim između svega toga. Ja konstantno moram da mislim kakav mi je šećer i da se bockam. Ja moram uvek pre nego što negde krenem da izmerim šećer.

Nijedna aktivnost ne može da se desi "tek tako"

- Ja uvek pre spavanja ne mogu samo da tek tako legnem. Ja moram da vidim kakav mi je šećer. Ja uvek čim otvorim oči ujutru, ja merim šećer. Onda razmišljam šta ću da jedem, koliko da dajem insulina, da li ću da ručim kod kuće, da li da spakujem ručak.

Iako sada Jovana tačno zna šta i kada treba da radi i šta tačno njeno telo i organizam mogu ili ne mogu da podnesu, navikavanje na tako nešto, pogotovu u pubertetu nije bilo lako. U tom periodu, Jovana priznaje, osećala je bes prema bolesti, jer joj je oduzimala mnogo toga što su njeni vršnjaci uzimali zdravo za gotovo - spontane obroke, slobodno vreme bez brige o glikemiji, fizičku aktivnost bez straha od hipoglikemije ili previše insulina.

- Kada je trebali da dobijem insulinsku pumpu bila sam psihički poljuljana, bilo mi je drago, ali sam već osećala neki kompleks i strah. A kako će reagovati društvo, kako će ta pumpa delovati ljudima, šta će ko reći... Bilo mi je tada sa 16 godina bitno da li će me neko zbog toga odbiti, da li će me gledati kao da sam drugačija. Ali sam imala normalne roditelje koji su mi govorili: "I da si drugačija, ti si posebna i šta god da ti stave umećeš da izneseš". Tako da sam u tom nekom momentu, ja odbijala terapiju i nisam želela da nosim to "čudo", meni je to bilo preveliko i glomazno. Govorili su mi da imam jedan život i jednu sebe. Ali ja sam i hiperaktivna i želela sam sve - i da letim paraglajdingom i karting, da izlazim... A meni je za sve to trebalo energije koje nisam imala zbog dijabetesa.

Manjak energije je ono što se ne vidi i zaboravlja

Jovana često ističe da je jedna od stvari s kojom se osobe sa dijabetesom tip 1 suočavaju, a koja je možda nevidljiva za druge, upravo to da energija nije uvek na nivou na kojem bi želele da bude. Iako spolja sve može izgledati uobičajeno, ona objašnjava da upravljanje dijabetesom zahteva puno više pažnje i truda nego što većina ljudi shvata.

Jovana objašnjava da ponekad, zbog nepredvidljivih promena u glikemiji, može doći do naglih padova ili skokova šećera u krvi, što direktno utiče na energiju. Na primer, hipoglikemija (nizak nivo šećera u krvi) može izazvati osjećaj slabosti, umora i vrtoglavice, dok visoki nivo šećera (hiperglikemija) može dovesti do umora, žeđi i čestog mokrenja. Ove promene mogu značiti da osoba sa dijabetesom ne može uvek da se oseća energetski isto kao ljudi koji nemaju ovu bolest.

- U tim momentima bih pomislila: "Jao, bilo bi super da nemam dijabetes, mogla bih mnogo više da radim, mogla bih mnogo više da se družim". Međutim, shvatiš da je tako kako je i možda je taj dijabetes meni dat s nekim razlogom da me, da naučim da usporim, da naučim da živim lagodnije, mirnije.

Postala je nutricionista jer je znala da će biti sjajan savetnik drugima

Jovana pri izboru srednje škole i na samom upisu nije mogla da upiše srednju medicinsku školu kako je želela baš zbog dijabetesa, jer su takva pravila bila tih godina, pa je igrom slučaja završila u ekonomskoj školi, a kasnije i na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Međutim, kada je videla da je to zaista ne interesuje, saznala je da na Visokoj medicinskoj školi u Beogradu može da upiše nutricionizam, pa je odluka da se ispiše i sve počne ispočetka lako donesena.

U to vreme počinje da radi i svoj prvi studentski posao, u teretani, za pultom, gde upoznaje dosta ljudi koji su joj pomogli da nauči da vežba pravilno i brine o svojoj fizičkoj kondiciji u skladu sa dijabetesom. Prva ljubav bila je joga, a to je vrsta aktivnosti koja je najstabilnija za šećer.

- Ja sam kasnije upisala, dok sam studirala i kurseve vezene za trening. Pa sam pored joge radila i druge grupne treninge - total body workout i pilates. I onda sam prešla da radim i personalne treninge nekako u hodu.

Kada je Jovana počela da radi kao nutricionista, najčešće je radila sa klijentima koji su imali insulinsku rezistenciju ili predijabetes. Kako sama kaže, ovo je bilo područje koje joj je bilo posebno blisko, jer je kroz lično iskustvo sa dijabetesom tip 1 imala duboko razumevanje kako problemi sa insulinskom funkcijom mogu uticati na celokupno zdravlje.

Na početku svoje karijere, Jovana je shvatila da mnogi ljudi nisu svesni ozbiljnosti insulinske rezistencije i predijabetesa, niti koliko ove stanja mogu da utiču na njihov svakodnevni život. Mnogi su dolazili do nje nakon što su dobili dijagnozu, ali bez jasne predstave o tome šta treba da menjaju u svom načinu života, ishrani i fizičkoj aktivnosti. Jovana je radila sa njima na razumevanju osnova bolesti, ali i na konkretnim promenama koje bi im pomogle da se nose sa ovim problemima - posebno obraćajući pažnju na emocionalni aspekt, pa je sa njia u radu uključivala i učestaliju komunikaciju.

- Ja najviše motivišem svojim primerom i prisustvom - ističe Jovana kada govori o radu sa klijentima.

- Ono što ja kažem, ja imam tu pumpu i senzor koji mi konstantno meri nivo glikemiju u krvi. I ja nemam taj luksus da recimo pojedem nešto i kao - "pusti, nebitno". Meni pumpa odmah pišti, odmah mi skače šećer. Tako da imam opomenu i to pokazujem ljudima - da mi je to smernica da budem u ravnoj liniji i da imam dobar šećer. To kada vidim, meni je to motivacija, a u radu sa njima napominjem im da je za tu spoznaju i da u tome prepoznaju nešto dobro, potrebno vreme - treba se navići da pre svega meriš šećer. Mnogo je lakše vama koji nemate dijabetes, vi treba samo malo da se pokrenete, a mi moramo mnogo u napred da sve to računamo, ali je moguće, uz volju i želju. Imaš jedan život, jednog sebe, ako sačuvaš zdravlje, onda imaš sve. A zašto to kažem, zato što je nama najvažnije da ne dobijemo komplikacije.

Komplikacije je ne plaše jer zna da je preuzela sve neophodno, o čemu uči i druge

Komplikacije koje nastaju usled loše regulisanog dijabetesa mogu biti ozbiljne, a najviše utiču na krvne sudove, bubrege i oči. Pre svega, loša regulacija šećera u krvi može izazvati probleme sa cirkulacijom, što može dovesti do ozbiljnih stanja poput infarkta miokarda, jer su krvni sudovi već oštećeni. Jovana veruje da, iako dijabetes može negativno uticati na zdravlje, fizička aktivnost i pravilna suplementacija mogu pomoći u održavanju zdravlja i nadoknaditi te negativne posledice.

- Ako imaš dijabetes i paziš na svoje zdravlje, u mnogo si boljoj poziciji nego neko ko ne vodi računa o svom telu i ishrani i jede svašta - dodaje ona.

U razgovoru sa Jovanom, ona ističe da, iako je već navikla na život sa dijabetesom, ponekad joj i dalje bude teško.

"Bude dana kada se osećam frustrirano i nemoćno", priznaje ona. Iako se sve čini pod kontrolom, dijabetes donosi svoje izazove. Na primer, kada nivo glikemije nije dobro regulisan, ona se oseća razdražljivo i umorno. Osim toga, hormonske promene, kao što su menstruacija ili ovulacija, takođe mogu uticati na regulaciju šećera u krvi. Jovana napominje da nijedan dan nije isti, pa su izazovi u svakodnevnom životu sa dijabetesom nepredvidivi.

Ona objašnjava i kako komplikacije mogu nastati ako dijabetes nije dobro regulisan. Oštećenje krvnih sudova, neuropatija, problemi sa bubrezima, pa čak i oštećenje očiju - sve su to potencijalne posledice loše regulacije glikemije. Ipak, kako Jovana naglašava, sve zavisi od toga kako se dijabetes kontroliše. Redovno praćenje glikemije, upotreba insulina i fizička aktivnost mogu znatno smanjiti rizik od komplikacija.

Emotivna podrška je takođe ključna. Jovana ističe koliko joj je važna podrška partnera, koji se brine o njoj i aktivno učestvuje u njenom zdravlju - od davanja insulina do praćenja pumpice i redovnog proveravanja glikemije.

"Znaš, nije lako kada toliko godina živiš sam, ali je podrška partnera od neprocenjive vrednosti", kaže Jovana.

Kada je reč o strahovima, Jovana priznaje da je zabrinuta zbog mogućih komplikacija koje mogu nastati usled loše regulacije iako ona o tome i te kako vodi računa.

"Plašim se komplikacija, to je nešto što mi svi sa dijabetesom nosimo u sebi", priznaje. Međutim, ona ističe da je, iako taj strah postoji, veoma važno da se brinemo o svom zdravlju i da učinimo sve što je u našoj moći da izbegnemo te posledice. "Strah te drži motivisanim da budeš bolji", kaže Jovana.

Može da se živi punim životom

U poslednje vreme, Jovana se sve više uključuje u širenje svesti o dijabetesu, pričajući na tribinama i konferencijama. Njen cilj je da edukuje ljude o dijabetesu, kako bi smanjila stigmu i diskriminaciju prema osobama sa dijabetesom.

"Znam kako je to kad te ljudi zaustave na ulici i pitaju šta je to na tvom telu, ili kada upiru prstom u pumpu", kaže nam.

Smatra da je važno pokazati ljudima da dijabetes nije prepreka da živiš normalno, i da deca koja obole od dijabetesa ne moraju da se osećaju drugačije ili manje vredno.

- Bitno je da znaju da mogu da žive punim životom, bez obzira na dijabetes - dodaje ona.

Jovana se takođe bavi radom sa decom, naročito sa njihovim roditeljima, kako bi im pomogla da nauče kako da pravilno balansiraju ishranu, fizičku aktivnost i lekove. Veruje da je napredak u društvu veliki, ali da ima još mnogo prostora za poboljšanja, naročito u pogledu socijalne prihvaćenosti i razumevanja dijabetesa.

Na kraju, Jovana deluje veoma pozitivno i motivisano. Iako je dijabetes deo njenog života, ona ne dozvoljava da joj ograničava mogućnosti.

- Nikada nisam mislila da ću moći da se bavim svim stvarima koje volim, kao što je sport. Na primer, razmišljala sam da nikada neću moći da skačem padobranom zbog očnog pritiska, ali sada imam opciju paraglidinga, što je sigurnije - kaže Jovana.

Iako joj dijabetes nameće neka ograničenja, ona veruje da uz pravilnu kontrolu i trud, može da postigne sve što želi.

Njena poruka je jasna: dijabetes ne mora da bude prepreka za ostvarenje ciljeva, a uz pravu edukaciju, podršku i posvećenost, život sa dijabetesom može biti pun i zdrav.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.