Ima 31 godinu i nikada nije imala dečka, tužan razlog stoji iza toga: Pronašla je poražavajuće odgovore

Jedna autorka portala NewYork Posta otkriva kako joj je kasna dijagnoza autizma donela olakšanje, ali i kako i dalje nailazi na prepreke u pokušaju da dobije podršku koja joj zaista treba.

"Moj život oduvek je bio obeležen neobičnom dualnošću"

"Bila sam najbolja učenica u svojoj srednjoj školi, ali nisam imala najbolju prijateljicu s kojom bih delila tajne ili razmenjivala narukvice prijateljstva. Diplomirala sam s dve diplome, ali nisam mogla da uspostavim kontakt očima s momcima koji su mi se sviđali na predavanjima.

Imam uspešnu profesionalnu karijeru i pozvana sam na doktorski program putem stipendije, ali sa 31 godinom nikada nisam imala dečka. Sramota zbog moje različitosti me je potpuno prožimala – sve dok u 28. godini nisam dobila dijagnozu autizma.

Najzad, moj život je dobio smisao: moje čudne senzorne reakcije, borba s mentalnim zdravljem, a naročito moja „socijalna nespretnost“.

Za mnoge žene poput mene, dijagnoza autizma dolazi kasno – ako je ikada i dobiju. Prema novijim istraživanjima, gotovo 80% autističnih devojčica ostaje nedijagnostikovano do 18. godine."

Dugo se autizam smatrao „muškim“ stanjem – dečaci su četiri puta češće dijagnostikovani od devojčica. Danas stručnjaci sve više prepoznaju da je autizam kod devojčica i žena mnogo češći nego što se ranije mislilo. Ipak, dijagnostički kriterijumi su i dalje prilagođeni muškarcima, zbog čega mnoge žene ostaju bez podrške.

Čak i kada dobiju dijagnozu, žene s autizmom često nailaze na prepreke kada pokušavaju da dobiju odgovarajuću pomoć.

"Tako je bilo i u mom slučaju, kada sam aplicirala za Nacionalnu šemu za invaliditet (NDIS) – sistem podrške u Australiji.  Budući da sam socijalno izolovana – bez partnera i sa oba roditelja preminula – nadala sam se da ću konačno dobiti podršku koja mi je potrebna.

Nakon godinu dana čekanja, stigao je poziv koji mi je promenio život: 'Samo da vam javimo da ste sada učesnik NDIS programa,' rekla je žena vedrog glasa. Osetila sam ogromno olakšanje – koje je brzo splasnulo. Na mom prvom planerskom sastanku, radnica NDIS-a me je pitala koju vrstu podrške želim.

'Psihoseksualnu terapiju i fizioterapiju karličnog dna,' odgovorila sam. 'I možda slušni aparat za levo uvo.'

'Kako su te stvari povezane s vašim autizmom?' upitala je.

Nespretno sam objasnila da su moj socijalni anksioznost i trauma „zapečaćeni“ u karličnim mišićima – stanje koje se zove vaginizam. Ove terapije, objasnila sam, pomogle bi mi da jednog dana imam samopouzdanje i fizičku sposobnost da ostvarim romantičnu i seksualnu vezu – kao svi drugi.

'Nisu svi s autizmom doživeli traumu,' rekla je. 'Ne postoji direktna veza između autizma i psihoseksualne terapije ili fizioterapije za vaš… vagini- kako god.'

Obuzeo me je sram.

'To se smatra medicinskim tretmanom i to pokriva Medicare, a ne NDIS.' Skupila sam hrabrost da joj kažem da nijedna od tih terapija zapravo nije pokrivena Medicare-om. Kasnije sam otkrila da i psihoseksualna terapija i fizioterapija mogu da se pokriju kroz NDIS. Na kraju razgovora, ponuđeni su mi govorna terapija i podrška radnika u zajednici – iako nemam problem s govorom i bez problema izlazim sama iz kuće. Kao istraživač invaliditeta, znam zašto sam ispala iz sistema. Kao i mnoge usluge koje žele da pomognu autističnim osobama, i NDIS je oblikovan decenijama muško-centričnog pristupa dijagnozi i tretmanu. Ta medicinska mizoginija stvara nerazumevanje o tome kako se autizam ispoljava kod devojaka i odraslih žena – i šta bi za nas bile „razumne i neophodne“ vrste podrške.

Drugim rečima, pošto sam autistična, ponuđena mi je govorna terapija i pomoć u zajednici – što jeste uobičajeno za autistične muškarce. Ali ja sam autistična žena. Ne treba mi govorna terapija", navodi ona.

Ističe da joj je potrebna fizička i mentalna terapija kako bi izgradila samopouzdanje i izlečila telo traumatizovano zbog godina neprijatnih iskustava, kako bi bliskost prestala da bude zastrašujuća, a intimni odnos da bude bolan.

"I nisam jedina. Istraživanja pokazuju da autistične žene često imaju niži nivo seksualnog funkcionisanja, osećaju se lošije u seksualnim vezama u poređenju s muškarcima, i izložene su većem riziku od seksualnog nasilja i zlostavljanja. Jedna nedavna studija pokazala je da je 9 od 10 autističnih žena doživelo seksualno nasilje. I ja sam među njima. Uprkos ovakvim statistikama, podrška za autistične žene je retka i teško dostupna – čak i za one koje se nazivaju „visokofunkcionalnim“, poput mene. Kada razmišljam o svom iskustvu s NDIS-om, pomislim: 'Ne bi trebalo da bude ovako teško.' Ali jeste. I to ima stvarne posledice.

U baru, gde buka dodatno otežava moje oštećeno sluh, ne mogu jasno da čujem momka koji mi prilazi. Na kraju odustaje i ljubazno se udaljava. Imam napad panike i odlazim. Na Fejsbuku gledam kako bivši školski drugovi objavljuju slike partnera i dece. Na Instagramu, jedna od mojih najstarijih prijateljica objavljuje veridbu.

'Čestitaaaam!!!' komentarišem, brišući suze zavisti. Kod ginekologa, ne uspevam da obavim ginekološki pregled zbog snažnog bola. Sama, prisećam se kako sam ležala u krevetu jednog muškarca, paralizovana od straha i sramote zbog svog neiskustva. I pitam se – šta bi na sve ovo rekao govorni terapeut?", za kraj navodi ona.

(Ona.rs/NYPost)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.