Katarina otkriva ritual medicinskih sestara u Srbiji: U sobi kad pacijent izdahne - uvek ovo rade

Postoje zanimanja koja čovek izabere, i postoje ona koja izaberu čoveka. Medicinske sestre spadaju u ovu drugu grupu žene i muškarci koji svaki danstoje na prvoj liniji života i smrti, gledajući u oči i radosti i patnji, i pritom noseći tihe, nevidljive rituale koji se ne uče iz udžbenika. Uče se iz srca. Iz generacija koje su pre njih stajale uz bolesničke krevete, iz iskustava starijih sestara, iz nečega što se ne može objasniti, samo preneti.

Instagram nalog "katarina the nurse", poznat po iskrenim i toplim ispovestima medicinske sestre iz prakse, nedavno je objavio tekst koji je dirnuo region. Kratka, jednostavna rečenica otkrila je nešto o čemu se retko govori naglas:

"Kod nas su nas starije sestre naučile jednu staru stvar, kad pacijent umre, prvo što uradiš je da otvoriš prozor.

Ne piše to u protokolima. Nema o tome ni fusnota ni službenih formulara. To je nešto što se prenosi usmeno, iz dežurstva u dežurstvo, iz jedne smene u drugu, kao nepisano pravilo profesije. Kao deo etike koja, uprkos tehnologiji i modernoj medicini, ostaje duboko ljudska.

Prozor koji se otvara zbog duše

Kažu da je taj običaj star koliko i samo sestrinstvo. Generacije pre današnjih sestara verovale su da je duši potrebno da ode mirno, a otvoren prozor simbol je tog puta, mali gest poštovanja prema onome ko je upravo završio svoj zemaljski deo puta.

Nije važno da li osoba veruje u dušu, religiju, metafiziku. Važan je čin humanosti, simbolika koja govori:

"Ovde si bio čovek, i kao čovek odlaziš."

U prostorijama u kojima se vodila borba za svaki dah, postoji trenutak kada se vreme uspori. Trenutak u kojem monitor utihne. I tada, bez drame, bez velikih reči, vrata se blago zatvore, svetlo se stiša, a neko pažljivo otvori prozor. Ne da bi se prostor provetrios, već da bi se, makar simbolično, pružio poslednji izlaz, tišina i sloboda.

"U tim trenucima se ne priča"

Katarina piše i nešto jednako važno:

"Naučile su nas i da se u tim trenucima ne priča mnogo… Da se radi tiho."

Smrt jeste naučna činjenica, ali za medicinske radnike ona nikada nije rutina. Nije ni broj u evidenciji. Za njih je to trenutak koji se poštuje. Zato se ne priča. Ne iz praznovraconosti, nego iz duboke empatije prema osobi koja više ne čuje, ali je neko voleo. Prema porodici koja će možda sutra doći. Prema činjenici da je pred njima nečiji kraj sveta.

Ćutanje u bolnici nije prazna tišina, to je profesionalno saosećanje.

Dostojanstvo na kraju puta

U bolničkim sobama gde život često visi o koncu, medicinske sestre naučene su još nečemu.

"Da se vreme zabeleži tačno. Da se pacijent dostojanstveno spremi.“

Nema žurbe. Nema stresa. Nema grubosti.

Sve se radi polako, s poštovanjem, kao poslednji dodir ljudskosti.

Pranje, presvlačenje, nameštanje posteljine, pokrivanje tela… Svaka radnja je tihi ritual, ne toliko medicinski koliko ljudski. Sestre znaju da je poslednji trenutak važan koliko i prvi. Da dostojanstvo nije luksuz živih, već pravo svakog čoveka.

Ovo je strana medicine koju javnost retko vidi

Mi najčešće vidimo belu uniformu, infuziju, injekciju, iscrpljeno lice nakon noćne smene. Ali retko vidimo ovu dimenziju sestrinstva, duboko emocionalnu, tihu, nežnu, neželjenu od statistike, a presudnu za ono što nazivamo humanošću.

U društvu gde se često diskutuje o platama, uslovima rada i nedostatku kadra (i sve to s pravom), ovakvi trenuci pokazuju zašto su medicinske sestre srce zdravstvenog sistema. One nisu samo tehničari. One su tiha pratnja svakog početka i svakog kraja.

Zašto nas ovakve izjave pogađaju?

Možda zato što nas podsećaju da se život meri ne samo u godinama, već u gestovima dobrote.

Možda zato što želimo da verujemo da će se neko ovako ophoditi prema našima, ali i prema nama jednog dana.

Možda zato što u svetu koji juri, postoji profesija koja ume da stane i da bude uz čoveka baš u trenutku kad se svi drugi povuku.

Katarinin tekst nije samo anegdota iz bolnice. On je podsetnik na to da humanost nije nestala. Da se čuva u rukama ljudi koji uče neučivo i nose neizrekljivo.

I da postoji nešto dublje od protokola, a to je poštovanje.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.