Zadnje dane nije mogao da govori, a umro je sa zlatom na rukama: Njegov testament je rasplakao Srbiju

Nečiji odlazak se ne meri godinama koje su prošle od njihove smrti. Njihovo vreme kao da nikada ne istekne. Takav je bio Miroslav Mika Antić. Četrdeset godina nakon što je zauvek zatvorio oči, njegove pesme i dalje se recituju na školskim priredbama, citiraju u ljubavnim pismima i dele na društvenim mrežama. "Plavi čuperak" odavno nije samo knjiga, već uspomena na prvo zaljubljivanje, prve strepnje i godine kada se verovalo da je ceo svet moguće osvojiti jednim osmehom.

Ali iza pesnika čije su stihove voleli i deca i odrasli krio se čovek burnog života, punog uspona, padova, velikih ljubavi, kafanskih noći, umetničkih pobuna i ličnih tragedija. Bio je novinar, filmski autor, slikar, scenarista, boem, čovek koji je umeo da potroši poslednji dinar na prijatelje i da se istog dana vrati kući sa rukopisom koji će ući u istoriju srpske književnosti. Živeo je brzo, gotovo kao da je slutio da neće imati vremena za sve što želi da ostavi iza sebe.

Kada je 24. juna 1986. godine preminuo u svojoj kući u Novom Sadu, iza njega nisu ostale samo knjige. Ostala je jedna od najneobičnijih priča u istoriji naše književnosti. Prema svedočenju njegove porodice, umro je sa rukama prekrivenim zlatnim prahom kojim je do poslednjih trenutaka slikao suncokrete. A iste večeri, kako će kasnije biti zapisano u knjizi njegovog sestrića Nemanje Rotara, pronađeno je i pismo u kojem je pesnik do detalja opisao kako želi da izgleda njegova sahrana. U njemu je stajala i jedna neobična želja: "Niko ne sme da mi drži govor."

Dečak iz banatske ravnice koji je rano naučio da posmatra ljude

Miroslav Antić rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu, u srcu Banata. To ravničarsko mesto zauvek će ostati upisano u njegovim pesmama, pričama i slikama. Kasnije će govoriti da su ga upravo beskrajna polja, vetar koji nosi miris žita i ljudi koje je sretao po vojvođanskim selima naučili svemu što je znao o životu. Nije odrastao u bogatstvu niti u bezbrižnim vremenima. Ratne godine ostavile su trag na čitavu njegovu generaciju, ali su ga istovremeno naučile da pažljivo posmatra ljude, njihove navike, tuge i male radosti koje će kasnije pretočiti u književnost.

Još kao dečak bio je drugačiji od vršnjaka. Dok su drugi jurili za loptom, njega je više zanimalo da sluša razgovore starijih, da luta pored pruge ili satima posmatra oblake iznad ravnice. Kasnije je znao da kaže da se pesnik ne postaje učenjem, već gledanjem. Tvrdio je da su njegove prve knjige zapravo bili ljudi koje je sretao, njihove sudbine i priče koje su ostajale da žive mnogo duže od jednog razgovora.

Nije mogao da bude samo pesnik

Retko koji umetnik sa ovih prostora ostavio je trag u toliko različitih oblasti. Javnost ga danas najviše pamti po poeziji, ali Mika Antić nikada nije pristajao da ga život zatvori u jednu profesiju. Radio je kao novinar i urednik, pisao reportaže, uređivao novine, bavio se televizijom, režirao dokumentarne filmove, pisao scenarije, slikao i neprestano tražio nove načine da ispriča priču.

Njegovi saradnici govorili su da je bio neumoran. Jednog dana mogao je da sedi u redakciji i uređuje tekstove, već narednog da putuje po Vojvodini zbog reportaže, a uveče da završi u ateljeu među platnima ili u kafani gde bi do zore razgovarao o umetnosti. Kao da je u njemu postojala neka stalna potreba da stvara, bez obzira na to da li su u rukama olovka, kamera ili četkica.

Posebno ga je privlačio film. Bio je deo generacije autora koja je pripadala jugoslovenskom "crnom talasu", pokretu koji nije bežao od teških tema i društvenih pitanja. Neka njegova ostvarenja nailazila su na otpor tadašnjih vlasti, a film "Doručak sa đavolom" dugo nije mogao da bude prikazan. Ipak, zabrane ga nisu obeshrabrivale. Ako nije mogao nešto da kaže kamerom, govorio je pesmom. Ako nije mogao pesmom, govorio je slikom.

"Plavi čuperak" nije nastao za decu

Malo je knjiga koje su ostavile trag kakav je ostavio "Plavi čuperak". Generacije su odrastale uz stihove o prvoj simpatiji, nesigurnosti, ljubomori i uzbuđenju koje donosi prvo zaljubljivanje. Međutim, Mika Antić nikada nije voleo kada su ga nazivali piscem za decu. Govorio je da ne piše za decu, već za ljude koji nisu zaboravili kako izgleda biti mlad.

Upravo u tome leži tajna njegovih pesama. One nisu docirale niti su pokušavale da objasne svet. Govorile su jednostavno, iskreno i nežno, baš onako kako govori neko ko se i sam seća prve ljubavi. Zbog toga su njegove knjige podjednako čitali osnovci, srednjoškolci, roditelji i bake koje su ih kasnije poklanjale unucima.

Mnogi su pokušavali da otkriju da li je iza "Plavog čuperka" postojala stvarna devojčica. Mika na ta pitanja nikada nije davao jasan odgovor. Govorio je da svako ima svoj plavi čuperak i da bi bilo šteta kada bi ga sveo na jednu osobu. Time je samo dodatno podgrevao misteriju koja traje do danas.

Poslednji veliki boem

Priče o Miki Antiću teško je ispričati, a da se ne pomene njegov boemski duh. Kafana za njega nije bila mesto na kojem se samo pije. Bila je kancelarija, pozorište, redakcija i dnevna soba u isto vreme. Tu su nastajale pesme, sklapala se prijateljstva i vodile rasprave koje su trajale do svitanja.

Savremenici su ga opisivali kao čoveka koji je podjednako lako razgovarao sa akademikom i sa konobarom. Nije pravio razliku među ljudima. Mogao je da sedne za sto sa potpunim neznancima, da ih sluša satima i da iz tog razgovora kasnije nastane pesma ili reportaža. Govorilo se da je često poklanjao novac ljudima kojima je bio potrebniji nego njemu, a da pritom nikada nije razmišljao šta će sutra. Novac je dolazio i odlazio, ali priče su ostajale.

Njegov život nije bio miran ni u privatnom smislu. Ženio se četiri puta i bio otac šestoro dece. Ljubavi su mu bile burne, kao i sve drugo što je radio. Međutim, oni koji su ga dobro poznavali tvrdili su da je, uprkos boemskom životu, porodica za njega uvek imala posebno mesto. Deca su ga obožavala, ne samo njegova, već i sva ona kojoj je posvetio svoje najlepše stihove.

Krajem sedamdesetih godina činilo se da Mika ima još bezbroj planova. Pisao je nove pesme, pripremao knjige, slikao i putovao. Malo ko je mogao da pretpostavi da će uskoro uslediti najteža borba njegovog života. Vest koju su mu lekari saopštili promeniće sve. Čovek čiji su glas i reči bili njegovo najjače oružje odjednom će morati da nauči kako izgleda život bez njih.

Bolest koja mu je oduzela glas, ali ne i potrebu da stvara

Početkom osamdesetih godina život Miroslava Antića naglo je usporio. Lekari su mu dijagnostikovali karcinom usne duplje, bolest koja je zahtevala tešku operaciju. Da bi mu spasli život, morali su da odstrane deo jezika i deo donje vilice. Za čoveka koji je gotovo čitav život proveo među rečima, koji je pesme najradije izgovarao naglas i umeo satima da razgovara sa ljudima, to je bio udarac kakav je teško mogao da prihvati.

Prijatelji su kasnije pričali da ga fizički bol nije slomio onoliko koliko ga je pogodila tišina koja je usledila posle operacije. Govor više nije bio isti. Reči su izlazile teško, često nerazumljivo, a čovek koji je decenijama osvajao publiku glasom i neposrednošću odjednom je bio primoran da ćuti. Oni koji su ga tih godina posećivali govorili su da je umeo dugo da sedi zamišljen, da nešto pokuša da izgovori, pa da samo odmahne rukom i posegne za četkicom.

Upravo tada slikarstvo, koje je godinama bilo njegova velika ljubav, postalo je njegov način komunikacije. Satima je boravio u ateljeu, gotovo zaboravljajući na vreme. Na štafelaju su se smenjivali pejzaži, portreti i vojvođanske ravnice, ali jedna tema vraćala mu se iznova i iznova - suncokreti. Nije ih slikao onako kako ih vide drugi. Želeo je da zadrži njihovu svetlost, pa je, prema svedočenjima njegovih najbližih, u boju dodavao fini zlatni prah koji je mešao sa okerom. Platna su zbog toga dobijala neobičan sjaj, kao da iz njih izbija sunčeva svetlost.

Ljudi koji su tih meseci dolazili kod njega govorili su da je čitava radionica bila prekrivena sitnim zlatnim česticama. Bilo ih je po stolu, podu, četkicama, odeći, pa čak i po njegovim rukama. Malo ko je tada mogao da nasluti da će upravo taj detalj postati jedna od najpotresnijih priča vezanih za njegov odlazak.

Dan kada su se susreli najveće priznanje i smrt

Dvadeset četvrtog juna 1986. godine Mika Antić dobio je vest da je dobitnik AVNOJ-evske nagrade, jednog od najznačajnijih državnih priznanja koje je umetnik u tadašnjoj Jugoslaviji mogao da primi. Bila je to svojevrsna potvrda svega što je tokom života stvorio - hiljada napisanih stranica, filmova, televizijskih emisija, slika i pesama koje su odavno postale deo kolektivnog pamćenja.

Međutim, sudbina je htela da upravo tog dana njegov život bude završen.

Preminuo je u bašti svoje kuće u Ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu. Nije bio u bolničkoj sobi, okružen aparatima, već u prostoru koji je najviše voleo, među svojim slikama i bojama. Prema porodičnim svedočenjima, neposredno pre smrti radio je na novom platnu. Kada su mu prišli, na šakama su još uvek bili tragovi zlatnog praha kojim je slikao suncokrete.

Godinama kasnije njegov sestrić Nemanja Rotar zapisao je da su pokušali da mu operu ruke, ali da se zlatni prah gotovo nije skidao. Koliko u toj priči ima simbolike, a koliko doslovne istine, danas je nemoguće sa sigurnošću utvrditi. Ipak, upravo ta slika - pesnik koji odlazi sa ovog sveta "zlatnih ruku" - ostala je jedna od najlepših i najtužnijih uspomena koje porodica čuva.

Testament koji nije ličio ni na jedan drugi

Te iste večeri dogodilo se još nešto što je godinama prepričavano među njegovim prijateljima i članovima porodice. U knjizi "Sutradan posle detinjstva", koju je napisao njegov sestrić Nemanja Rotar, navodi se da je u ruke komšinice Dude stiglo pismo napisano Mikinim prepoznatljivim rukopisom.

Nije to bio testament u kojem se deli imovina niti oproštajno pismo puno velikih reči. Bio je to, zapravo, poslednji pesnikov zahtev - jednostavan, tih i potpuno u njegovom duhu.

U njemu je napisao:

"Kad me budu iznosili, neka pročitaju 'Besmrtnu pesmu'. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira 'Pirav manga korkoro'. Niko ne sme da mi drži govor."

Ta poslednja rečenica mnoge je iznenadila. U vremenu kada su sahrane velikih umetnika često bile pretvarane u javne ceremonije sa dugim govorima i zvaničnim oproštajima, Mika nije želeo ni hvalospeve ni političke poruke. Kao da je smatrao da je tokom života rekao sve što je imao. Umesto govora ostavio je pesmu.

"Besmrtna pesma" kao poslednji pozdrav

Mnogi su se kasnije pitali zašto je izabrao baš "Besmrtnu pesmu". Oni koji dobro poznaju njegovo stvaralaštvo kažu da odgovor leži upravo u njenoj suštini. To nije pesma o smrti, već o životu koji ne prestaje onda kada čovek ode. O ljudima koji ostavljaju trag u drugima, o uspomenama koje nadžive vreme i o veri da čovek postoji sve dok ga neko pamti.

Možda je upravo zato želeo da na ispraćaju ne govore drugi o njemu, već da njegove reči govore umesto svih prisutnih.

Čovek koji nikada nije prestao da bude dečak

Mika Antić često je govorio da ljudi prerano odrastaju i da najveća tragedija nije ostariti, već izgubiti sposobnost da se čovek raduje sitnicama. Upravo zbog toga njegovo stvaralaštvo nije ostalo zarobljeno u jednom vremenu. Svaka nova generacija u njegovim pesmama pronalazi nešto svoje - neko prvu ljubav, neko izgubljeno detinjstvo, neko hrabrost da ponovo sanja.

Bio je čovek pun mana, baš kao i svi veliki umetnici. Voleo je kafanu, umeo je da bude tvrdoglav, impulsivan i nepredvidiv. Ženio se četiri puta, iza sebe ostavio šestoro dece i bezbroj prijatelja koji su ga pamtili po tome što nikada nije umeo da živi "na pola". Ili je voleo do kraja, ili nije voleo uopšte. Ili je stvarao danima bez prestanka, ili bi nestao iz javnosti i lutao Vojvodinom tražeći novu priču.

Možda je baš zbog toga ostavio delo koje ne stari. Njegove pesme nisu napisane da impresioniraju književne kritičare, već da ih ljudi nose u sebi. Zato se i danas, gotovo četiri decenije kasnije, "Plavi čuperak" poklanja zaljubljenima, "Besmrtna pesma" čita na oproštajima, a stihovi Mike Antića žive u uspomenama ljudi koji se možda nikada nisu ni sreli sa njim.

Na kraju je otišao onako kako je i živeo - okružen umetnošću, bez velikih govora i pompe, ostavljajući drugima da umesto biografije čitaju njegove pesme. A možda upravo u tome leži odgovor zašto je ostao besmrtan. Nije želeo da ga pamte po bolesti, nagradama ili titulama. Želeo je da ga pamte po onome što je ostavio iza sebe. Sudeći po tome što se njegove knjige i danas čitaju, a njegovi stihovi citiraju gotovo kao narodne izreke, čini se da je u tome uspeo bolje nego što je i sam mogao da zamisli.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.