"Sviramo Metaliku u minićima, ali iza toga je 17 godina discipline": Habanera je kvartet koji pomera granice

U svetu gde se klasična muzika često doživljava kao uštogljena disciplina rezervisana za dvorane i ozbiljna lica, gudački kvartet "Habanera" deluje kao da na jednom mestu okuplja žene koje znaju pravila, ali ih ne shvataju previše ozbiljno. One nose šljokice, sviraju Metaliku na električnim instrumentima i ne boje se reči šou.

Ali vizuelni spektakl ovde nije maska, već produžetak onoga što one jesu. Iza minića, visokih potpetica i scenskog dima stoji sedamnaest godina ozbiljnog rada, "ruska škola" discipline i jedna suštinska, gotovo prkosna ženska energija koja odbija da bude smeštena u fioku. Milica, Nina, Miljana i Svetlana nisu samo muzičarke i umetnice, one su preduzetnice, majke, drugarice i žene koje su delom same sebi stvorile tržište tamo gde ga nije bilo.

Sa njima smo razgovarali o tome kako nije ili jeste žena ženi vuk, o tome zašto narodna muzika postaje sledeća velika stvar, i kako u praksi izgleda balans između Vivaldija i zvocanja kod kuće.

Početak koji miriše na Marakanu i džeparac

Sve je počelo pre skoro dve decenije, jedne večeri 2007. godine. Zdravko Čolić puni Marakanu, a negde u dnu scene, u pratećem orkestru sede dve studentkinje - Milica Grujić (violončelo) i Nina Birač (violina). Dok su hiljade ljudi đuskale uz Čoline hitove, njih dve su kovale svoj plan.

"Nina i ja smo tada počele da se družimo", priseća se Milica. "Već sam svirala u raznim kvartetima, ali smo poželele nešto svoje. Htele smo da povežemo ono odakle smo potekle - klasiku - sa nečim strastvenim. "Habanera" je arija iz opere "Karmen", ali je i preteča salse, tako da je to bio spoj nespojivog koji će nas kasnije pratiti u stopu."

Nina dodaje da u samom imenu leži i njihova filozofija: "Karmen je strastvena, jaka i dostojanstvena žena, puna elana i neke lepe ženske energije, a to je ono što smo htele da "Habanera" i bude."

Za Milicu, u to vreme, "Habanera" je bila više bend nego klasični ansambl. "Klasična muzika je striktna, ne trpi greške. Habanera je trpela sve. To je bio naš prostor slobode gde smo istraživale žanrove koje volimo, družile se, a pritom zarađivale za džeparac. Roditelji mi tada nisu davali novac, sama sam ga zarađivala, a nikad nisam imala osećaj da radim. Išla bih da se isćaskam sa drugaricama i vratim se kući sa paricama."

Ovo nije klasika kakvu pamtite (ali može biti)

Danas je normalno čuti pop hitove na gudačima, hvala seriji "Bridžerton", ali "Habanera" je to radila davno pre nego što je postalo trendi. Danas to deluje kao logičan spoj - klasika koja koketira sa popularnom muzikom - ali kada su one počinjale, takav pristup nije bio ni čest, ni naročito cenjen.

"Zamisli to",  kaže Nina kroz osmeh, "kod kuće slušam Metaliku, a onda odem na nastup i sviram tu istu Metaliku. Ili Britni Spirs. Totalno bismo se uživele jer smo i tu muziku zaista volele."

Ipak, svaki izlazak iz okvira nosi i određenu dozu sumnje, posebno u svetu u kojem se granica između zabave i ozbiljne umetnosti i dalje pažljivo čuva.

I kako to obično biva sa lakim notama, uvek se postavlja pitanje kvaliteta. Milica je tu direktna: "Kada smo najspontanije, nastupi su najbolji. Ne znači da su uvek svirački najkvalitetniji, ali energetski jesu. Naravno, kvalitet sviranja je nešto što podrazumevamo, ali je bitno i da pomalo uvučemo publiku u taj naš svet."

"Mi Srbi na sve novo reagujemo sa zadrškom"

Kvartetu su se kasnije pridružile Miljana Praščević (violina) i Svetlana Tertus (viola), donoseći nove boje njihovom zvuku. Svetlana, predstavnica čuvene ruske škole, donela je sa sobom deceniju i po iskustva i specifičan pogled na profesiju.

"U Rusiji sam vodila sličan projekat petnaest godina", objašnjava Svetlana, "Kada sam došla u Srbiju nikoga nisam znala, bila sam nova svugde, ali sam imala priliku da nastupam u nekim projektima i ne mogu da kažem da su bili loši, naprotiv, ali nekako su bili lagani, možda i prelagani. Onda su me devojke zvale da se upoznamo, tada sam shvatila da se sa njihovim mišljenjem o ovome potpuno slažem. Sve je to mnogo ličilo na moj odnos prema poslu, jer su mi rekle i koliko vole to sve, koliko ulažu vremena, snage, koliko umetnosti i živaca."

Dolazak Svetlane u ansambl za njih je bio više od kadrovskog pojačanja - bio je sudar dve profesionalne škole i dva različita razumevanja discipline, koji se, umesto da se odbiju, potpuno prepoznaju.

I Svetlanina zapažanja iz iskustva rada na dva različita tržišta dodatno otvaraju priču o tome koliko se publika, bez obzira na sredinu, zapravo slično ponaša kada je suočena sa ozbiljnim umetničkim sadržajem. Ona primećuje da se razlike između Rusa i Srba tako više ogledaju u nijansama nego u nekoj suštini.

Milica je kratka kada govori o njoj: "Koji god zadatak da joj damo, ona dođe i oduva nas. Svetlani da kažemo da spremi 20 pesama, ona če svirati svih 20 bez greške. Mi smo uvek i težile tome da svaka radi svoj posao najbolje što može, pa onda kad se sastajemo da radimo na finesama i ne gubimo vreme, jer mi vremena nemamo."

Ako Milica govori o preciznosti i maksimalnoj posvećenosti zadatku, Miljana u istu tu logiku unosi realnost svakodnevice - prostor u kojem planovi postoje, ali ne vladaju uvek. "Za sve imamo planove i o svemu unapred razmišljamo, ali život nam pokaže da to baš i ne može tako. Držimo se planova, ali ostavljamo prostor za spontanost, slušamo intuiciju, pratimo znakove pored puta", kaže ona.

Šljokice, minići i "krindž"

Vizuelni identitet "Habanere" nije sporedni element, već sastavni deo njihove ideje o nastupu - način da se muzika doživi kao celina u kojoj se jednako važni i zvuk i slika.

Nina, koju u šali zovu direktorkom stajlinga, jednostavno se izdvojila kao neko ko ima izražen osećaj za scenski izgled i estetiku, pa su joj vremenom ostale članice i prepustile taj deo posla.

"Mnogo polažemo na to, jer smatramo da su naši nastupi, kako i generalno bavljenje scenskom delatnošću, umnogome vizuelna stvar. Trudimo se da sarađujemo sa domaćim dizajnerima koji nam omoguće da obučemo stvari o kojima sam ja kao dete maštala. Volimo da imamo neki naš pečat. Ne mogu reći da je to bilo kakva uniformisanost, to je izvlačenje najlepšeg od svake od nas", objašnjava Nina.

Međutim, najstroža publika ne sedi u sali, već kod kuće. Kao i kod većine umetnika koji su prisutni na društvenim mrežama, i njihov rad prolazi kroz filter dece koja bez ustručavanja komentarišu sve što vide - od oduševljenja do potpune iskrenosti bez zadrške. I taj sud, koliko god bio duhovit, često je i najdirektniji pokazatelj kako nastup izgleda u očima nove generacije.

Dok Ninin stariji sin mamine nastupe doživljava uz dozu tinejdžerske distance i otvoreno ih naziva "krindžem", Miličina ćerka ih doživljava potpuno suprotno - sa oduševljenjem.

O ženama, pritisku i (ne)savršenostima

Četiri jake žene u istom kolektivu često su dovoljan povod da se spolja postavljaju ista pitanja - o kompeticiji, sujeti i odnosima koji, navodno, moraju biti napeti. U umetničkom svetu, to se najčešće sažima u dobro poznati stereotip da je "žena ženi vuk".

"Kod nas to nije situacija", odsečna je Miljana, "Mi smo četiri stabilne, samosvesne individue. Kada takva pristupiš kolektivu, ne možeš drugome biti vuk. Mi beskrajno podržavamo jedna drugu, čak i u nekim ludostima." Ona svoj pogled na odnose proširuje i van samog kvarteta, pa kaže da svesno bira da ostane u prostoru u kojem vladaju podrška i razumevanje, a ne procenjivanje i rivalitet.

Ali među njima se bez mnogo oklevanja zna i ko je "ona koja zanoveta". Milica to ne dovodi u pitanje, naprotiv, otvoreno prihvata tu ulogu: "To je istina. U suštini sam zahtevna žena sa visokim kriterijumima, kako za sebe, tako i za druge.“

Ni balans između porodice i karijere za njih nije teorijska priča, već svakodnevica. U svetu u kojem se od žena očekuje da istovremeno budu ostvarene u svakoj ulozi - od majke i supruge do karijeristkinje - Milica i Nina otvoreno govore o pritisku koji takav ideal nosi.

"Od žene se očekuje mnogo. Da bude dobra domaćica, da bude kod kuće prisutna, da bude dobra majka, dobra supruga, da radi. To su strašno veliki pritisci", kaže Milica, "I uvek se govori o balansu, ali taj balans nije idealan. Ne znači da ću svaki dan jednako vreme provoditi sa decom i poslom, već da se to stalno menja - nekad sam više sa porodicom, nekad više na poslu."

Za obe, ključna tačka nije savršena ravnoteža, već svest da se nijedna strana ne zapostavi trajno. Karijera im je važna, ali ne po cenu porodice, a u tome veliku ulogu ima okruženje u kojem žive.

"Karijera nam je oduvek bitna, mi smo žene koje vole da rade, ali nikad nismo bile spremne da ugrozimo porodicu zarad karijere. Taj balans je nama strašno bio bitan. Ja imam veliku podršku supruga, kao i roditelja, i bez toga bi porodica sigurno trpela", naglašava Milica.

Sličan odnos postoji i kod Nine, čiji je suprug takođe muzičar - violinista i pevač, pa vrlo dobro razume njen ritam. "Kod kuće je veselo. Muž jako dobro razume problematiku naših umetničkih života i bio mi je podrška sve ove godine", kaže ona, "Postoji konstruktivna kritika između nas, i ja od njega mogu mnogo toga da naučim, kao i on od mene, tako da stalno razmenjujemo savete,"

U njihovom slučaju, zajednički život i umetnički poziv ne stoje jedno naspram drugog, već se stalno prepliću, uz puno razumevanja, ali i uz svest da savršen balans ne postoji, već se svakog dana ponovo uspostavlja.

Električni gudači i narodne pesme: Sledeće poglavlje

Put od ideje do realizacije u njihovom slučaju retko je brz i jednostavan. Kao umetnice koje godinama rade u prostoru između klasike i savremenog izraza, naučile su da svaki projekat traži vreme, strpljenje i prave saradnike, posebno u sredini gde umetnički rad često podrazumeva i ozbiljna finansijska ulaganja.

Zato je i njihov projekat obrade narodnih pesama na električnim instrumentima nastajao postepeno. Tek kada su došle do producenta Mlađe Stojanovića, koji je u potpunosti prepoznao njihovu ideju, kockice su počele da se slažu.

Za sada su objavile dve numere - instrumentalnu "Čaje šukarije" i "Mndra mja" u saradnji sa Anđelom Vujović Angellinom - dok su u pripremi još tri, snimane sa poznatim izvođačima čija imena zasad drže u tajnosti.

U njihovom slučaju, uspeh preko noći nikada nije bio opcija. Umesto toga, "Habanera" bira sporiji, ali stabilniji put - onaj na kojem se karijera ne gradi samo na jednom trenutku, već na nizu promišljenih odluka koje vremenom dobijaju pun smisao.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.