Ne dao Bog da te selo proglasi vešticom: Palili ih na lomači, ali ih i u vodu bacali! Šta ako ne bi potonule?

Noću se, govorilo se nekada po srpskim selima, svašta može dogoditi. Čovek zaspi zdrav, a pred zoru ga nađu hladnog. Dete se razboli, pa presvisne. Krave stanu davati mleko. U kući se čuju koraci, premda su svi ukućani na svojim posteljama. Za takve stvari nekada se nije tražio lekar, niti se čekalo da bolest prođe. Tražio se krivac.

Dovoljno je bilo da neko pokaže prstom na stariju ženu.

"Ona je veštica."

Od tog časa više nije bilo važno šta će žena reći. U narodnom verovanju veštica nije bila samo zla žena koja nekome želi nesreću. Verovalo se da u njoj prebiva đavolji duh koji noću napušta telo i luta selom, ulazi u kuće i napada ljude, naročito decu. Takvo verovanje nije ostalo samo u pričama koje su se prepričavale kraj ognjišta. O njemu je zapisao i Vuk Stefanović Karadžić.

I ono što je zapisao nikada nije ni zaličilo na bezazlenu bajku.

Veštica izlazila iz sopstvenog tela

U prvom izdanju "Srpskog rječnika", objavljenom u Beču 1818. godine, Vuk Karadžić opisuje verovanje prema kojem žena-veštica u snu može da napusti svoje telo. Njen duh, kako se pričalo, može da se pretvori u leptira, kokoš ili ćurku i da noću obilazi kuće.

Posebno su se ljudi plašili za decu.

Prema tom verovanju, veštica bi zatekla čoveka dok spava, otvorila mu grudi i izvadila srce. Čovek bi potom mogao odmah umreti ili poživeti još neko vreme, zavisno od toga šta mu je, prema verovanju, veštica "odredila".

Danas takav opis zvuči kao prizor iz narodnog horora. U ono vreme granica između priče, straha i stvarnog događaja nije bila tako jasna.

Najstrašniji deo sledio je kada u selu počne da umire više ljudi za kratko vreme.

Šta kad selo pronađe krivca

Vuk beleži da bi, kada u nekom selu "pomre mnogo đece ili ljudi", sumnja mogla pasti na neku ženu. Nije bila potrebna velika istraga. Dovoljno je bilo da se među ljudima proširi glas da je upravo ona kriva.

Tada bi je vezali i odveli do vode.

Postojao je svojevrstan "sud hladne vode".

Ženu bi bacili u vodu da vide hoće li potonuti. Verovalo se da veštica ne može da potone. Ako bi potonula, izvukli bi je i pustili. Ako bi ostala na površini, verovanje je dobijalo ono što je tražilo za dokaz - i žena bi mogla biti ubijena.

U tome je bila sva surovost tog običaja. Žena nije mogla da pobedi.

Ako potone, mogla je da se udavi.

Ako ne potone, proglašavana je vešticom.

Nije bilo ishoda u kojem je strah sela bio proglašen pogrešnim.

Nisu sve priče ostale priče

Važno je ovde napraviti razliku. Srbija nije imala lov na veštice u razmerama kakve su bile poznate u pojedinim delovima zapadne Evrope. Prema Srpskoj enciklopediji, progoni u Srbiji bili su sporadični, nisu imali podršku crkve i države i nisu bili zasnovani na velikom teološkom sistemu progona veštica. Optužbe su najčešće dolazile iz samog naroda, naročito u slučajevima kada bi u selu umirao veći broj mladih.

To, međutim, ne znači da je sve ostalo na pričama.

Postoje zabeleženi slučajevi u kojima su žene zaista bile mučene i ubijene zbog optužbi da su veštice.

Jedan od najjezivijih vezuje se za selo Žabare u Pomoravlju, u vreme Prvog srpskog ustanka.

Žena po imenu Pauna, supruga Pavla Stanojevića, bila je optužena da je veštica. Prema zapisu koji se pripisuje Vuku Karadžiću, po Karađorđevoj zapovesti bila je vezana za ražanj i mučena između dve vatre. Kada nije priznala da je veštica, vatre su na kraju zgrnute prema njoj. Srpska enciklopedija taj slučaj navodi među pouzdanim dokazima o progonu veštica u Srbiji.

Izgleda da tu nema više mesta za pitanje da li je narod samo "pričao priče".

Neko je zaista stradao zato što drugi nisu ili jesu verovali da je veštica.

Pauna nije bila jedina

U istom istorijskom kontekstu beleže se i drugi slučajevi.

Srpska enciklopedija navodi da je tokom Prvog srpskog ustanka vojvoda Antonije Pljakić u Karađevcu dao pogubiti jednu staricu za koju je čuo da je veštica. Beleži se i slučaj žene koju su seljani optužili za veštičarenje, kao i intervencije kneza Miloša kojima je takvo nasilje pokušavano da se zaustavi.

Kada je 1824. godine Miloš Obrenović obavešten da je jedan čovek ubio staricu zato što je navodno bila veštica, naredio je da se ženama zabrani takvo zlostavljanje. Dve godine ranije zaštitio je i staricu Hristu iz Božurnje u Kragujevačkoj nahiji, koju su seljani nameravali da ubiju pod istom optužbom.

To je zanimljiv detalj koji se lako izgubi iz vida kada se o ovoj temi govori samo kroz priče o magiji.

Nekada je vlast morala da zaustavlja narod koji je verovao da ima pravo da sam presudi "veštici".

Zašto žene?

U srpskom narodnom verovanju veštica je gotovo uvek bila žena. Vuk u svom rečniku čak beleži da se za mladu i lepu ženu uglavnom nije govorilo da je veštica, već da je ta sumnja češće padala na starice.

Starost, samoća, neobično ponašanje ili znanje o lekovitim biljkama mogli su da budu dovoljni da žena postane sumnjiva.

U selu gde se bolest nije umela objasniti, neko je morao biti kriv.

Ako je dete umrlo, ako je stoka obolela ili se nesreća ponovila nekoliko puta, objašnjenje se moglo pronaći u komšinici koja je živela sama na kraju sela.

Tako nastaje jedna od najopasnijih stvari koje poznaje ljudska zajednica, a to je da priču koja se ponavlja toliko puta ljudi počnu da doživljavaju kao dokaz.

Magija nije bila samo priča o vešticama

Narodna verovanja tog vremena nisu se završavala na vešticama. Vuk Karadžić je u svom "Srpskom rječniku" beležio i različite oblike bajanja, vračanja i gatanja. Savremena istraživanja srpske narodne magijske prakse upravo njegove zapise navode kao neke od ranih pisanih tragova o bajanju i srodnim običajima.

Granica između vračare, bajalice, isceliteljke i žene koje se selo plaši nije uvek bila najjasnija.

Jedna žena mogla je znati kako se travom leči groznica, kako se izgovara bajalica ili kako se "skida" određena bolest. Isto znanje koje je jednoj kući bilo dragoceno, u drugoj je moglo izazivati strah.

U mraku, kada se ne zna od čega je neko oboleo, znanje lako postane sumnja.

Najgore nije bilo ono što su verovali o vešticama

Vukov zapis danas možete čitati kao dokument o jednom svetu koji je verovao u duhove, čini, vračanje i natprirodne sile. Etnolozi mogu proučavati kako su ta verovanja nastala, kako su se širila i zašto su opstajala.

Za ženu koja bi tada bila optužen za veštičarenje, to nije bila etnologija.

Bila je to stvar života i smrti.

Žena bi mogla da završi vezana, bačena u vodu ili pred ljudima izložena nasilju. Nije morala da prizna ništa. Nije morala ni da bude poznata kao kojekakva zla žena. Dovoljno je bilo da selo odluči da se nesreća mora vezati za njeno ime.

Zato je možda najjeziviji deo ove priče upravo onaj koji nema nikakve veze sa magijom.

Ne znamo da li su veštice postojale.

Znamo da su ljudi verovali da postoje.

I znamo da su zbog tog verovanja neke žene stvarno stradale.

U tome je, posle dva veka, ostala ona stara seoska jeza. Ne u priči da žena noću postaje leptir i izlazi kroz prozor.

Nego u pomisli koliko malo treba da se besonačan strah pretvori u konačnu presudu.

(Ona.rs / Library of Congress / Srpska enciklopedija / Poreklo / Sage Journals)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.