Sara je svratila u radnju po disk omiljene pevačice i sačuvala živu glavu u rušenju Kula bliznakinja: Sudbina!

Obično jutro u Njujorku, vedro plavo nebo bez ijednog oblaka i jedna sasvim obična sitna želja dvadesetčetvorogodišnje devojke pre odlaska na posao. Tako je počeo 11. septembar 2001. godine za Saru Botkin, mladu muzičarka koja je u to vreme radila kao zamena u jednoj osiguravajućoj kući u Svetskom trgovinskom centru.

Planirala je da pre 9 sati ujutru samo svrati do radnje i kupi novi album. Ta mala, skoro nevažna odluka podelila je njen život na "pre" i "posle" i sačuvala joj glavu na ramenima.

Kupovina koja je stvarno sve promenila

Dok je stajala ispod kula u podzemnom tržnom centru i kupovala disk, nije ni slutila šta se dešava stotinak spratova iznad nje.

- Stajala sam u redu za lift, držala svoj novi Glitter CD u rukama, kada je prvi avion udario - priseća se Sara.

Začula je jak udarac, ali prva reakcija nije bila panika. Radnici obezbeđenja su govorili svima da ostanu u zgradi, uveravajući ih da je njihova kula bezbedna i da gori samo prva zgrada. Dva mlada čoveka u odelima gurnula su starijeg čuvara i rešila da pobegnu napolje.

Sara je u tom trenutku pomislila da je najbolje da uradi isto. Kada je izašla na ulicu i pogledala gore, videla je ogromnu rupu i gust crni dim. U tom trenutku je pomislila da se radilo o nekoj maloj sportskoj letelici i časovima letenja koji su pošli po zlu. Imala je samo jednu misao u glavi - mora što pre da ode odatle.

Niko nije znao gde se nalazi

Probila se do podzemne železnice i odvezla do stanice na kojoj je pronašla praznu telefonsku govornicu. Pozvala je očevu kancelariju u Pitsburgu, ne shvatajući kolika je drama već nastala.

- Sekretarica se javila. I kada sam pitala za svog oca, samo je počela da viče: "To je ona, to je Sara. Sara je na telefonu!'” - seća se ona - I pomislila sam: "Aha. Znači svi su čekali da se javim."

Otac joj je rekao da odmah ide kući u Kvinse. Tek u vozu podzemne železnice, dok je prelazila most i gledala ka Manhattanu, videla je stravičan prizor - obe kule su bile u plamenu.

Šok u četiri zida i strašan poziv

Kada je napokon kročila u svoj stan, na telefonskoj sekretarici zatekla je gomilu propuštenih poruka od majke koja je plakala i preklinjala je da se javi i kaže da je dobro.

Kada je konačno dobila majku na telefon i usput spomenula kako sutra verovatno neće ići na posao, usledio je hladan tuš.

- Saro, tvoja zgrada se upravo srušila - rekla joj je majka.

Otišla je u drugu sobu, upalila televizor i ostala bez teksta. Objekat u kom je radila od jula više nije postojao. U njenoj kompaniji Aon Korporacija stradalo je čak 176 ljudi.

Njena šefica je tog jutra imala zakazan pregled kod lekara, pa nije bila u zgradi, dok je druga koleginica ostala zaglavljena na trajektu koji se okrenuo čim je prvi avion udario. Obe su preživele, ali se više nikada nisu srele na poslu.

Mislio je da ju je zauvek izgubio

Dok je u Njujorku vladao haos, Sarin tadašnji dečko Ovi, koji je radio kao konobar na kruzeru, prolazio je kroz pravi pakao. Znao je gde ona radi i bio je ubeđen da je izgubila život u ruševinama.

Ronio je suze i tugovao sve dok ga nije pozvala Sarina majka i saopštila mu neverovatnu vest - Sara je živa i na sigurnom.

To saznanje ga je toliko potreslo i promenilo mu poglede na život da više nije želeo da čeka ni minut. Kada su se videli dva vikenda kasnije, odmah ju je zaprosio.

- 11. septembar je definitivno ubrzao naš odnos - priča Sara.

Već 8. decembra 2001. godine stali su na ludi kamen. Danas, četvrt veka kasnije, i dalje su u srećnom braku i imaju troje dece, sinove Henrija (16) i Aleksa (13), i ćerkicu Šarlot (7).

Pesma donela samo suze

Prvi izlazak iz stana nakon tragedije bio je posvećen pevanju. Sa svojim horom otišla je u hotel Plaza gde se okupljala rodbina nestalih radnika iz firme Kantor Ficdžerald, koja je izgubila 658 zaposlenih.

- Pevale smo pesmu God Be In My Head i to je verovatno bilo najgore iskustvo u mom životu - priseća se Sara - Nikoga nije utešilo naše pevanje. Samo su još jače plakali. To su uglavnom bile žene i deca crvenih očiju, koji su izgledali potpuno iscrpljeno.”

Sećanje koje ne bledi

Sarin život se potpuno promenio. Napustila je Njujork, vratila se u Pitsburg i danas uspešno vodi svoju firmu za finansijsko savetovanje.

Iako i dalje čuva onaj muzički disk koji joj je sačuvao glavu (a Meraja Keri joj je, kada je čula ovu priču, poslala potpisan CD i fotografiju), retko ga pušta.

Svakog septembra, kada dođe taj teški datum, Sara odvoji vreme da sa svojom decom podeli priču o tom danu.

- Za mene je 11. septembar sećanje, ali za mnoge druge ljude to je noćna mora iz koje nisu uspeli da se probude jer su izgubili ljude koje su voleli - kaže Sara i dodaje - Njihovi životi ne bi postojali da ja tog dana nisam izašla odatle. Osećam zahvalnost, osećam se srećnom i osećam duboku tugu za ljude čiji životi od tog dana više nikada nisu bili isti.

(Ona.rs / People)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.