Na Balkanu su ćerke "sin kad treba", a "žensko kad moraju da ćute": Psiholog Vanja Tolj o ženama koje nose sve

Na Balkanu, bez obzira na to da li govorimo o Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori ili Dalmaciji, porodični obrasci se menjaju sporije nego što se to na prvi pogled čini. Iako su zakoni danas drugačiji, u svakodnevnim odnosima i dalje opstaju nepisana pravila koja oblikuju identitet dece od najranijeg uzrasta. Kako objašnjava za Ona.rs psiholog, psihoterapeut i magistar socijalnog rada Vanja Tolj, jedan od ključnih problema jeste dvostruka poruka koju ćerke dobijaju tokom odrastanja.

- Kada detetu poručujete da mora biti "sin" kad treba raditi, boriti se i nositi porodicu, a "žensko" kad treba ćutati i sačuvati mir, vi ga učite da identitet nije stabilan, već uslovan. Takva devojčica ne razvija osećaj "ja vredim jer postojim", već "vredim kada izdržim".

Posledica je, upozorava psiholog, unutrašnji raskol: spolja snažna, odgovorna, pouzdana, a iznutra umorna, često preplavljena osećajem da nikada nije dovoljno dobra.

Kada ćerka nije "ta koja ostaje"

Iako su zakoni jasni, porodična psihologija se ne menja istim tempom. U mnogim sredinama i dalje postoji tiha pretpostavka da sin ostaje, produžava lozu i nasleđuje, dok se ćerka „udaje“ i postaje deo druge kuće. Ta poruka se retko izgovara direktno, ali se jasno prenosi kroz očekivanja i ponašanje.

- Kada dete odrasta sa osećajem da je privremeni član sopstvene porodice, ono razvija duboku nesigurnost u pravo na prostor. U njihovoj podsvesti stoji stara poruka: "Ne lebdi, nisi ti ta koja ostaje sa nama nego brat." Takve žene često u odraslom dobu imaju problem da traže svoje, bilo da je reč o nasledstvu, poziciji u poslu ili ravnopravnosti u braku.

U porodicama u kojima se muška snaga poistovećuje sa tišinom i kontrolom, emocije se ne ukidaju, već se premeštaju. Najčešće završavaju na ćerkama, koje vrlo rano preuzimaju ulogu emotivnog stabilizatora.

U mentalitetima gde se muška snaga poistovećuje sa tišinom i kontrolom, emocije se ne ukidaju, one se premeštaju. I najčešće završe na ćerkama. One postaju prevodioci očeve ćutnje, amortizeri majčine brige, posrednici u sukobima braće. Uče da čitaju raspoloženja pre nego što nauče da čitaju knjige.

Razvijaju visoku emocionalnu inteligenciju, ali, važno je naglasiti, po cenu sopstvenih granica.

- Kasnije, u partnerskim odnosima, te žene preuzimaju ulogu terapeuta, organizatora, majke, nosioca stabilnosti. One znaju kako da drže sve konce. Problem nastaje kada shvate da niko ne drži njih, ističe psiholog.

Mir koji se plaća ćutanjem

Jedan od najčešćih obrazaca jeste odricanje od sopstvenih potreba zarad očuvanja porodičnog mira. Takva odluka spolja često deluje kao kompromis, ali iznutra nosi dugoročne posledice.

- Kada se žena odrekne svog dela imovine, prava ili glasa da bi sačuvala porodični sklad, ona često dobije spoljašnji mir, ali izgubi unutrašnji. Potisnuta nepravda ne nestaje; ona se skladišti. Nose pitanje: "Čija sam?" i vuku kroz život osećaj izdanosti, nesigurnosti, nepripadnosti. Telo često progovori kada glas nije smeo. I ono što je najteže, javlja se tiha gorčina prema onima zbog kojih je ćutala.

Razlike u očekivanjima prema ćerkama i sinovima često se ne izgovaraju direktno, ali su jasno prisutne i imaju dugoročne posledice.

- Poruka je jasna: tvoja vrednost zavisi od kontrole, njegova od slobode. Sinu se dozvoljava prostor da pogreši i time raste, dok se ćerki nameće perfekcija, a perfekcija je zatvor bez izlaza.

Takve devojčice postaju žene koje rade duplo više da bi dobile pola priznanja. Da bi se ponovo, nakon tog priznanja, zapitale da li ga zaista zaslužuju.

- One su ambiciozne, sposobne, ali stalno nose unutrašnji sud koji im šapuće da nisu dovoljno dobre.

Kada ljubav postane odgovornost

Žene koje su odgajane kao "stubovi" porodice taj obrazac prenose i u partnerske odnose, gde često preuzimaju gotovo kompletnu odgovornost za funkcionisanje odnosa.

- One su naučile da je ljubav povezana sa odgovornošću. Ako sve drže pod kontrolom - biće sigurne. Ako popuste - sistem će se raspasti.

U partnerskim odnosima to znači da organizuju, planiraju, finansijski doprinose, emotivno nose odnos.

- Kada toga nema, dolazi do iscrpljenosti i osećaja usamljenosti pored nekoga. Takve žene meni svakodnevno pišu da žele spasiti i promeniti ove obrasce, ali same nisu dovoljno jake i nakon dužeg vremena odustaju. Umorne su. Verujte mi da im se i nakon svega toga lepe etikete koje nisu zaslužile, ističe Vanja Tolj za Ona.rs.

Trenutak kada žena bira sebe

Promena ne dolazi naglo, niti bez prethodnih pokušaja. Najčešće dolazi nakon dugog perioda prilagođavanja, ćutanja i pokušaja da se odnos održi. Kada žena odluči da više neće da ćuti, da neće pristajati na nejednakost, da neće spašavati odnose sama - onda društvo to često tumači kao pobunu, kao "previše feminizma", kao sebičnost ili brzopleto odustajanje, objašnjava Vanja.

- U terapijskoj praksi gotovo nikada ne srećem ženu koja je otišla "olako". Naprotiv. Srećem žene koje su godinama pokušavale, razgovarale, ćutale, praštale, prilagođavale se, nosile i svoje i tuđe terete. Odlazak najčešće dolazi tek kada sebi tiho priznaju: "Dala sam sve od sebe. Probala sam sve. Ne ide. Sada moram spasiti sebe."

To nije impuls. To je poslednja faza iscrpljenosti.

- Kada žena prekine obrazac ćutanja, ona ne ruši porodicu ona ruši disfunkciju.

Uloga muškarca koju sistem ignoriše

U ovoj dinamici često se zanemaruje uloga muškarca, iako je ona ključna za stabilnost odnosa i funkcionisanje porodice.

- Muškarci - uz iskreno poštovanje izuzetaka, danas stoje pred važnim zadatkom. Ako žele stabilne porodice sa snažnim ženama, moraju prestati da ih doživljavaju kao pretnju. Snaga žene nije napad na muškost. Naprotiv, ona traži zrelu muškost. Zrela muškost gradi mostove između majke i supruge, između tradicije i savremenosti, kao i između autoriteta i partnerstva.

Kada muškarac preuzme odgovornost da zaštiti dostojanstvo obe strane, bez svrstavanja i manipulacije, on postaje stub zajednice, ne kroz dominaciju, već kroz integritet.

- Sve dok gledamo suprotno, dok žene same vode bitke, a muškarci izbegavaju emotivnu odgovornost - zajednica će pucati po najslabijim šavovima: kroz brakove, kroz decu, kroz tihe porodične ratove.

Kada porodica postane savez

Na kraju, kako zaključuje Tolj, suština nije u sukobu, već u načinu na koji se odnosi grade i održavaju.

- Kada snažna žena i stabilan muškarac počnu da grade zajedno, tada porodica više nije minsko polje, već savez. Žena ne odlazi da bi srušila. Ona odlazi kada više nema šta da spasi. A muškarac koji razume njenu snagu ne gubi je, već sa njom gradi svet u kome niko ne mora da ćuti da bi bio voljen.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.