Menjate glas u zavisnosti od toga s kim pričate? Psihologija kaže da to otkriva važnu sposobnost

Telefon zazvoni dok sedite sa prijateljima. Do tog trenutka govorili ste glasno, brzo, možda se smejali usred rečenice, a onda pogledate ekran, vidite da zove neko sa posla i javite se potpuno drugačijim glasom. Ton postaje mirniji, govor sporiji, rečenice odmerenije, a osoba preko puta vas verovatno se smeje jer je upravo prisustvovala transformaciji koju ni sami niste primetili.

Isto radimo u mnogo različitih situacija. Sa malim detetom glas nam često postaje viši i nežniji, sa roditeljima možemo govoriti drugačije nego sa partnerom, sa najboljim prijateljem vraćamo se izrazima koje ne koristimo nigde drugde, dok se tokom poslovnog sastanka automatski pojavljuje ona ozbiljnija verzija našeg glasa.

To ne znači nužno da glumimo.

Psihologija i istraživanja komunikacije ovaj fenomen proučavaju decenijama, a jedna od najpoznatijih teorija koja ga objašnjava jeste Communication Accommodation Theory, odnosno teorija komunikacionog prilagođavanja. Prema njoj, ljudi tokom razgovora mogu menjati način na koji govore kako bi se prilagodili sagovorniku, odnosu koji sa njim imaju i društvenoj situaciji u kojoj se nalaze.

Ne menjamo samo ton glasa

Kada kažemo da neko "promeni glas", lako je pomisliti samo na to da odjednom govori višim ili dubljim tonom. U stvarnosti se može promeniti mnogo više.

Ljudi tokom razgovora prilagođavaju brzinu govora, glasnoću, izgovor, pauze, intonaciju, izbor reči, pa čak i akcenat. Istraživanja vokalnog prilagođavanja potvrđuju da sagovornici mogu menjati različite akustičke i fonetske karakteristike govora tokom interakcije.

Zamislite razgovor sa osobom koja govori veoma tiho i polako. Posle nekoliko minuta možda ćete primetiti da ste i sami malo usporili i stišali glas.

Najzanimljivije je što za takvu promenu često ne donosimo svesnu odluku.

Ne pomislimo: "Sada ću govoriti 20 odsto sporije jer moj sagovornik tako govori." Prilagođavanje može nastati gotovo automatski dok mozak prati drugu osobu i dinamiku razgovora.

Zašto nesvesno počinjemo da ličimo na sagovornika?

Jedan od ključnih pojmova jeste konvergencija.

To je proces u kojem način komunikacije približavamo načinu na koji govori druga osoba. Možemo malo usporiti, promeniti glasnoću, početi da koristimo slične izraze ili prilagoditi izgovor.

Teorija komunikacionog prilagođavanja povezuje takvo ponašanje sa nekoliko mogućih ciljeva: željom da razgovor teče lakše, da povećamo međusobno razumevanje, pokažemo bliskost ili regulišemo društvenu distancu između sebe i sagovornika.

Drugim rečima, glas nije samo sredstvo kojim izgovaramo reči. On može biti deo načina na koji gradimo odnos sa osobom preko puta nas.

Zato postoji čuveni "glas za posao"

Gotovo svako poznaje osobu kojoj zazvoni poslovni telefon i koja se u deliću sekunde pretvori u drugog govornika.

Pre minut je govorila: "Ma daj, nemoj da me zezaš", a zatim se javlja sa savršeno odmerenim: "Dobar dan, izvolite."

Sociolingvista Alan Bel je kroz teoriju Audience Design ukazivao na to da publika, odnosno osoba kojoj se obraćamo, utiče na stil našeg govora. Promena sagovornika zato može pokrenuti i promenu načina na koji govorimo.

"Poslovni glas" zato nije dokaz da osoba ima dve ličnosti. Menja se društvena situacija, pa se menja i komunikacioni stil.

Na poslu možda govorimo sporije, jasnije i formalnije jer želimo da delujemo profesionalno. Pet minuta kasnije zovemo sestru i vraćaju se brzina, sleng, smeh i potpuno drugačija intonacija.

Osoba je ista. Publika nije.

Sa različitim ljudima aktiviramo različite društvene uloge

Tokom jednog jedinog dana možemo biti zaposleni, roditelj, partner, prijatelj, dete svojih roditelja, kupac, komšija ili osoba koja razgovara sa lekarom.

Svaka od tih situacija nosi drugačija očekivanja.

Osoba koja vodi sastanak možda će govoriti odlučnije i autoritativnije, a pola sata kasnije će se potpuno spontano raznežiti dok razgovara sa detetom.

To ne mora da znači da je jedna verzija "prava", a druga lažna. Naše ponašanje je delimično zavisno od konteksta, a govor je samo jedan od načina na koji prelazimo iz jedne društvene uloge u drugu.

Ponekad se prilagođavamo da bi nas druga osoba lakše razumela

Nije svaka promena glasa pokušaj da se dopadnemo sagovorniku.

Ako razgovarate sa osobom koja slabije čuje, verovatno ćete spontano govoriti glasnije, sporije ili jasnije artikulisati reči. Kada razgovaramo sa malim detetom, često koristimo kraće rečenice, izraženiju intonaciju i jasniji izgovor.

U tim situacijama prilagođavanje ima veoma praktičnu svrhu: olakšava komunikaciju.

Razumevanje i efikasnost razgovora navode se među mogućim funkcijama govornog prilagođavanja, a istraživanja pokazuju da se sagovornici mogu usklađivati na više nivoa, od izbora reči do akustičkih osobina govora.

Ali ne približavamo se uvek sagovorniku

Psihologija komunikacije opisuje i suprotan proces: divergenciju.

Umesto da postajemo sličniji sagovorniku, možemo namerno ili nenamerno naglasiti razliku između nas.

Tinejdžer, na primer, može koristiti potpuno drugačiji govor sa prijateljima nego pred nastavnikom. Profesionalac može zadržati formalni stil čak i kada klijent govori veoma opušteno, jer želi da održi određenu profesionalnu distancu.

Takvo ponašanje ne mora označavati neprijateljstvo. Govorom ponekad jednostavno pokazujemo koju društvenu ulogu imamo i koliko blizak odnos želimo sa drugom osobom.

Zanimljivo je šta se dešava kada čujemo sopstveni snimak

Zato mnoge ljude iznenadi kada čuju snimak svog razgovora sa različitim osobama.

"Ja ovako pričam?"

Da, verovatno pričate. Samo ne pričate tako sa svima.

Mozak tokom razgovora ne obrađuje samo značenje izgovorenih reči. Prati ko je sagovornik, kakav odnos imamo sa njim, gde se nalazimo i šta pokušavamo da postignemo razgovorom. Način govora može se menjati zajedno sa tim informacijama, a da toga uopšte nismo potpuno svesni.

Da li to znači da je osoba neiskrena?

Ne.

To je verovatno najvažniji deo cele priče. Promena glasa u različitim društvenim situacijama sama po sebi nije dokaz da je neko lažan, manipulativan ili da "nema svoju ličnost".

Ljudi rutinski prilagođavaju ponašanje kontekstu. Ne razgovaramo identično sa šefom, najboljom prijateljicom, bakom, četvorogodišnjim detetom i nepoznatom osobom na šalteru, niti postoji psihološki razlog zbog kojeg bi trebalo.

Istraživanja komunikacionog prilagođavanja pokazuju da je usklađivanje sa sagovornikom rasprostranjen deo ljudske komunikacije i da može služiti održavanju odnosa, boljem razumevanju i upravljanju društvenom distancom.

Mnogo važnije pitanje jeste da li osoba u različitim okruženjima i dalje oseća da može da izrazi sebe ili stalno mora da potiskuje ono što misli i oseća.

Možda imate više "glasova", ali ste i dalje ista osoba

Ako imate glas za posao, glas za roditelje, glas za partnera i sasvim četvrti način govora sa najboljom prijateljicom, niste nikakav izuzetak.

Naš glas je fleksibilan društveni alat. Njime možemo pokazivati bliskost, autoritet, nežnost, distancu, pripadnost grupi ili jednostavno pomoći drugoj osobi da nas lakše razume.

Zato sledeći put kada vam neko kaže: "Zašto tako pričaš čim ti zazvoni poslovni telefon?", odgovor možda nije da ste odjednom postali druga osoba.

Samo se promenio sagovornik, a vaš mozak se prilagodio situaciji brže nego što ste stigli da primetite.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.