"Daj Bože da mi unučad zlatnim kašikama jedu": Baka nije ni slutila kako će to Bog uslišiti ove njene reči

Svi vi koji steodrasli uz bake pamtite njihove šapate u uglu sobe, prekrštavanje nad vašim glavama pre spavanja i one tihe, ali uporne želje da vam u životu sve teče glatko. Češće nego što mislite, te proste narodne reči nose u sebi snagu koja pomera planine, iako toga postanete svesni tek kada zađete u zrele godine.

Gostujući u čuvenoj emisiji "Dok anđeli spavaju", koju godinama uređuje i vodi Marina Rajević Savić, prezviter Oliver Subotić podelio je jedno izuzetno lično svedočanstvo koje gađa pravo u dušu svakog verujućeg čoveka.

Priča vas vraća u dane njegovog detinjstva, u dom gde se svaki dan započinjao i završavao verom.

"Daj Bože da mi unučad zlatnim kašikama jedu"

Svaki put kada bi stala pred ikonu, otac Oliver se seća da je njegova baka ponavljala jednu te istu rečenicu: "Daj Bože da mi unučad zlatnim kašikama jedu."

Kao dečak, slušajući te reči, verovao je da baka priželjkuje neko veliko materijalno bogatstvo, dukate i kule. Čak bi joj u šali odgovorio kako ne mora baš sve da bude u zlatu i da ne treba preterivati. Starica bi se samo blago osmehnula i nastavila po svome, ne odustajući od svoje svakodnevne molitve.

Rođen je 24. februara 1977. godine u Novoj Varoši, kao sin Vidomira Subotića i Radivojke. Godine su prolazile, dečak je odrastao, a život ga je odveo putem kojim se ređe ide.

Služba u Radoinji i trenutak kada su se otvorila sva vrata

Tek u svojim tridesetim godinama, kada je već primio sveštenički čin, dogodio se trenutak koji mu je zauvek urezao bakine reči u pamćenje. Povod je bio velik i svečan - obnovljen je i osvećen hram Preobraženja Gospodnjeg u mestu Radoinja.

Vladika Filaret pozvao je mladog oca Olivera da dođe i saslužuje na ovoj velikoj liturgiji. Kada se služba završila i narod počeo da se razilazi, došao je red na onaj najsvetiji deo koji vernici u crkvi ređe viđaju - da sveštenik upotrebi preostalo pričešće.

Prema crkvenim pravilima, posle svake liturgije pričešće upotrebljava đakon, a ukoliko đakona nema, taj sveti zadatak pripada svešteniku.

Šta je otac Oliver držao u rukama?

U samom trenutku dok je prinosio svetu kašičicu za pričešće, ocu Oliveru se pred očima ukazala slika njegove bake.

Niti je mislila na dukate, niti na svetovno blago. Držeći kašiku kojom se vernicima deli najveća svetinja, mladi sveštenik je shvatio dubinu bakinih reči.

Njena prosta, nepokolebljiva i nepretenciozna molitva bila je uslišena na najlepši mogući način. Nije mu izmolila zgrade i gomilanje novca, već najveću stvar koju čovek može da dobije - sveštenički poziv, slobodu i duhovno izbavljenje.

Ta jednostavna narodna vera, koja ne traži dokaze niti pita zašto i kako, pokazala je svoju punu snagu. Staračka upornost i porodično nasleđe ostavili su trag koji se ne briše.

Ova topla priča oca Olivera podseća nas sve koliko su važne molitve vaših starih koje često uzimate zdravo za gotovo. One ostaju da lebde nad vašim domovima i čuvaju vas i onda kada vaših baka više nema među nama.

Imate li i vi neku uspomenu na molitvu vaše bake ili majke koja vas i danas čuva kroz život?

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.