Dete kreće u prvi, peti ili srednju školu? Psihološkinja Sara o rečenicama roditelja koje prave najveću štetu

Septembar za neke porodice znači samo povratak u školske klupe, ali za druge predstavlja početak potpuno nove životne faze. Prvaci prvi put ulaze u sistem u kojem postoje časovi, pravila i obaveze, učenici petog razreda ostaju bez učitelja ili učiteljice koja je četiri godine bila njihova centralna figura i odjednom se susreću sa čitavim nizom nastavnika, dok budući srednjoškolci sve to prolaze u možda najosetljivijem periodu odrastanja, kada im vršnjaci postaju izuzetno važni, traže svoje mesto u grupi i pokušavaju da otkriju ko su.

I dok roditelji uglavnom brinu o tome da li je dete naučilo dovoljno, kakve će ocene imati i kako će se snaći sa gradivom, psihološkinja Sara Ivanović skreće pažnju na ono što se iza ocena često ne vidi, emocionalnu i socijalnu adaptaciju, samostalnost, odnos prema neuspehu, potrebu za pripadanjem i sposobnost deteta da se postepeno odvoji od roditelja.

Sa psihološkinjom Sarom Ivanović razgovarali smo o tri velike školske tranzicije, polasku u prvi razred, prelasku u peti i polasku u srednju školu, ali i o greškama koje roditelji, često upravo iz najbolje namere, mogu da naprave.

"Mnogo je važnije kako će se dete adaptirati"

Kada se približi prvi septembar, jedna od prvih briga roditelja budućih prvaka jeste koliko dete već zna. Da li prepoznaje slova, ume li da čita, piše ili broji. Međutim, Sara Ivanović kaže da se prava spremnost za školu ne meri samo time.

- Roditelji se uglavnom fokusiraju na to da li dete čita, da li piše, da li poznaje slova. Ali ono što je mnogo važnije jeste kako će se dete tu adaptirati. Odnosno, da li dete razume i prati nalog, da li može da održava pažnju nešto duže vreme, što škola zahteva, i da li može da poštuje određena pravila koja su vezana za školu, pošto je škola formalni sistem, objašnjava psihološkinja Sara Ivanović.

Za dete koje je do tada najveći deo dana provodilo kroz igru, škola donosi drugačiju strukturu i sistem pravila na koji tek treba da se navikne.

- Škola nameće određena pravila, sedenje 45 minuta u klupi, praćenje nastave, neustajanje sa časa, ustajanje onda kada zvoni i slično. Postoji neki sistem koji mora da se prati i neka pravila koja u okviru tog sistema moraju da se poštuju.

Zbog toga su važne i veštine koje roditelji možda neće pronaći ni u jednoj radnoj svesci za buduće prvake.

- Važno je da dete zna da sačeka, jer će morati da čeka odmor. Važno je isto tako da zna kome da se obrati kada mu treba pomoć i da se obrati na neki primeren način, što je, naravno, nešto što se uči od kuće.

Deo spremnosti za školu jeste i sposobnost deteta da prihvati da neće u svemu odmah biti uspešno.

- Važno je da dete nauči da podnese neku vrstu frustracije i neuspeha, da uči da neuspeh nije definicija njegove vrednosti. Mora nekada i da ne uspe. I da je to u redu, kaže Ivanović.

Nemojte detetu govoriti: "Videćeš ti kada kreneš u školu"

Roditelji pred prvi razred lako mogu da odu u jednu od dve krajnosti. Jedni pokušavaju da školu predstave kao mesto na kojem će sve biti lepo, dok je drugi, često i nesvesno, koriste kao pretnju.

Ivanović savetuje da se ne radi ni jedno ni drugo.

- Treba tome pristupiti realistički. Školu ne treba idealizovati kao neki sistem u kojem će sve biti lepo i sve će biti divno, zato što je to prelazak deteta iz perioda igre u period nekog sistema gde mora da poštuje određena pravila, gde ne može da se igra kada hoće, gde ne može da ode u toalet kada smisli, odnosno mora da pita za dozvolu.

Sa druge strane, nema potrebe ni stvarati strah od onoga što dolazi.

- Ne treba to ni katastrofizirati. Ne treba o tome pričati kao: 'Videćeš ti kada kreneš u školu', kao da je škola sada nešto strašno. Treba tome pristupiti realistički. Da, nešto će se menjati. Da, postojaće određene stvari koje ćeš morati da radiš. Imaćeš vremena i da se družiš, imaćeš vremena i za igru.

Važno je i da dete zna da neuspeh da se odmah snađe nije katastrofa i da u roditelju i dalje ima oslonac.

- Ukoliko se ne snađe u prvom momentu, to je u redu. Roditelj je tu za njega i može da mu pruži pomoć.

Priprema za školu, međutim, ne znači da poslednje dane raspusta treba pretvoriti u malu učionicu.

- To ne podrazumeva rađenje zadataka i gradiva unapred. Podrazumeva da deca imaju zadatke u okviru kuće i obaveze koje treba da završe. Da se nauče nekim zadacima, obavljanju zadataka i da steknu osećaj kako izgleda kada je zadatak obavljen.

Kada su otpor i teškoće normalni, a kada treba obratiti pažnju

Prvi dani i nedelje škole predstavljaju period adaptacije i zato promena ponašanja ne mora odmah da znači da dete ima ozbiljan problem.

- U startu sva deca proživljavaju promenu. Prosto, treba im vreme da se adaptiraju. Tu će deca imati otpor prema školi, tu su teškoće separacije, odvajanje od roditelja na duži vremenski period, nova osoba koja treba da bude nova značajna osoba u njihovom životu, odnosno učitelj ili učiteljica. Treba da se uklope i u vršnjačku grupu, sa drugim drugarima. Nekada već poznaju nekoga, nekada se dešava da nikoga ne poznaju. To su neki novi izazovi koji idu sa njima.

Postoje, međutim, promene na koje roditelj treba posebno da obrati pažnju.

- Najčešće se dešava da dete duži vremenski period odbija odlazak u školu, odbija izvršavanje obaveza, odnosno neće da ima bilo šta povezano sa školom. Ili kada prestaje da se igra, kada se povlači, kada se više vezuje za roditelje.

Problem se kod deteta ne mora pokazati samo kroz ponašanje.

- Mogu da se jave i neki somatski simptomi, u smislu bola u stomaku, mučnine i slično. Onda roditelji najčešće odlaze kod lekara radi provere, a kada se ustanovi da je sve u redu, onda se to povezuje sa školom.

Ipak, Ivanović naglašava da je važno posmatrati koliko dugo takve promene traju.

- Normalno je da u startu postoji neki stepen prilagođavanja i nešto što će predstavljati neku vrstu promene. To nije nešto zbog čega posle tri dana možemo da kažemo: 'Dete se nije prilagodilo i dete ima ozbiljan problem'. Treba neko vreme i treba detetu pružiti podršku i razumevanje za to da možda neće uspeti u startu, da će imati poteškoće.

Peti razred nije samo još jedan razred

Dok je polazak u prvi razred velika promena koju svi očekuju, prelazak u peti često se doživljava samo kao nastavak školovanja. Međutim, Ivanović upozorava da i ova tranzicija može biti veoma zahtevna.

- U sistemu učiteljice dete je naviklo na jednu osobu koja odgovara na njegove potrebe, na zahteve, koja predstavlja neku vrstu podrške u tom sistemu i koja je autoritet. I onda dolazi do toga da dete sada ima više zahteva, više nastavnika, nema jednu centralnu figuru, nego više različitih figura.

Posebno je značajno odvajanje od učitelja ili učiteljice sa kojima je dete provelo prve četiri godine školovanja.

- Učiteljica jeste važan faktor u odrastanju deteta. Kada dolazi do separacije od učiteljice, dolazi se u period kada, pored novih zahteva, dete mora da prati novi režim, nove obaveze, raspored, više predmeta i da odgovori na zahteve više različitih nastavnika, više različitih ličnosti.

Paralelno sa školskim promenama menja se i društveni svet deteta.

- Vršnjaci nam postaju jako bitni. Kako ćemo pripadati grupi, na koji način, kako ćemo se kao dete adaptirati na to.

U tom periodu počinju i fizičke promene koje mogu dodatno da utiču na položaj deteta među vršnjacima.

- Često se dešava da deca budu ismevana zbog nekih fizičkih karakteristika koje se dešavaju usled pubertetskih promena, koje su normalne. Deca tog uzrasta, ukoliko nisu dovoljno informisana, ne razumeju te promene. I onda je dete koje prvo uđe u pubertet drugačije.

Takvo dete, dodaje Ivanović, može da bude "ili izolovano ili u prvom planu".

Sve petice do četvrtog, a onda odjednom lošije ocene

Pad školskog uspeha u petom razredu za roditelje može biti alarm, posebno ako je dete do tada imalo odlične ocene. Ali sama ocena ne govori dovoljno.

- Važno je šta je uzrok loših ocena. To je mnogo važnije od toga da dete samo ima lošu ocenu. Jer ocena je zapravo samo rezultat postignuća u tom trenutku. Nije odraz vrednosti deteta ili odraz sposobnosti deteta u tom trenutku. Može, a ne mora biti.

Zato bi roditelj trebalo da traži razlog, a ne krivca.

- Da li je to neki strah? Da li je to nemogućnost da se dete organizuje? Da li je to neka teškoća? Da li je to neki vršnjački pritisak? Da li je to pripadanje grupi u kojoj su svi 'kul' zato što imaju jedinice? Treba videti šta je uzrok tome, pa tek onda uključiti neku vrstu podrške ili pristupa koji odgovara uzroku zbog kojeg dete dobija loše ocene.

Srednjoškolca prvo brine: "Sa kim ću sedeti?"

Polazak u srednju školu dolazi baš u trenutku kada adolescent prolazi kroz velike razvojne promene, pokušava da pronađe sopstveni identitet i svoje mesto među vršnjacima.

- Srednja škola je često predstavljena kao neka odrednica šta ćeš dalje u životu, kao da će to definisati tvoj život na neki način. A zapravo je još jedan korak u obrazovanju.

Iako roditelji možda prvo pomisle na zahtevnije gradivo, adolescentu su u tom trenutku često važna potpuno druga pitanja.

- U tom trenutku jedno od najcentralnijih pitanja jeste: "Kako ću se uklopiti? Da li ću imati sa kim da sedim? Sa kim ću sedeti? Kako će me vršnjaci posmatrati?" Tek onda: "Da li ću postići sve što treba da postignem? Kakvi su zahtevi? Šta je ono što me čeka sada?" To su sve pitanja koja jedan adolescent ima pri polasku u školu.

Tu počinje i jedno od centralnih razvojnih pitanja adolescencije.

- Tu jeste pitanje formiranja identiteta. Kako ću vrednovati sebe? Da li ću se uklopiti u grupu i samim tim će moja vrednost biti nekako veća u odnosu na ranije?

Važno je da dete nauči da odvoji potvrdu vršnjaka od sopstvene vrednosti.

- Ono što je potvrda vršnjaka ne mora nužno biti deo identiteta u smislu vrednovanja samog sebe. To nije lak posao, jer su vršnjaci u tom trenutku jako važni.

Istovremeno adolescent počinje snažnije da se bori za svoju autonomiju.

- Tu imamo i neku borbu za autonomiju. Adolescent u tom trenutku želi i svoju privatnost i donošenje odluka. Tu se često javljaju i neka buntovna ponašanja. U odnosu sa roditeljima želi sam da donosi odluke.

Ivanović taj period opisuje i kao svojevrstan konflikt između bliskosti i samostalnosti.

- Postoji taj konflikt između bliskosti i autonomije. Da li, ako ja doživim bliskost, gubim svoju autonomiju? I obrnuto. To su sve neke stvari koje se tiču izgradnje identiteta i toga kako će adolescent videti sebe.

Zato su za polazak u srednju školu važne obe strane.

- I vršnjačka, odnosno socijalna adaptacija, i akademske veštine, jedno i drugo predstavljaju pripremu za polazak u srednju školu.

"Probaj sam, ja sam tu ako ti bude potrebna pomoć"

Koliko onda roditelj treba da bude uključen u život deteta koje postaje sve samostalnije?

- Roditelj treba uvek da bude prisutan, a samo se menja oblik podrške koju dete dobija. U nižim uzrastima potrebno je više podrške detetu, a kako dete odrasta, onda je potrebno i dete pustiti u smislu neke samostalnosti.

Sara Ivanović daje jednostavnu formulaciju koja možda najbolje opisuje zdravu roditeljsku podršku.

- Probaj sam, ja sam tu da ti pružim podršku kada ti bude potrebna pomoć.

Na taj način dete ne uči samo konkretnu veštinu.

- Kroz učenje te samostalnosti i neke autonomije dete formira sliku o sebi kao sposobnoj osobi. Uči nove veštine. Dobija potvrdu o tome da može.

Suprotan efekat nastaje kada roditelj stalno preuzima njegove zadatke.

- Ukoliko roditelji preuzimaju obaveze za dete, to nije moguće. Jer onda dete nauči da ne mora. Ovako dete uči da zapravo može.

Samostalnost se gradi postepeno, a Ivanović to objašnjava jednostavnim primerom odlaska u prodavnicu.

- Ako si otišao u prodavnicu, ja ću te gledati kako si kupio to što ti je trebalo. Ili ću stajati pored tebe u startu na kasi, a posle toga ću te čekati ispred prodavnice. Nakon toga ću te pustiti da ideš od kuće do prodavnice.

Autonomija se gradi i kroz manje, svakodnevne izbore.

- Važno je detetu pružiti neku autonomiju. Dozvoliti detetu da odabere garderobu koju ono želi, bez obzira na to koliko ta garderoba u tom trenutku možda izgleda neprihvatljivo odraslom, kaže psihološkinja, uz napomenu da se, naravno, ne govori o ekstremnim situacijama.

"Privatnost nije isto što i tajnost"

Kako dete ulazi u adolescenciju, roditelj mora da prihvati i da više neće biti osoba koja zna svaki detalj njegovog života.

- Važno je da se obezbedi neka privatnost. Privatnost nije isto što i tajnost. Normalno je da deca u adolescentnom periodu ne govore sve roditeljima, da roditelji nisu prva osoba kojoj će sve ispričati, da se na neki način povuku.

To, samo po sebi, nije alarm i roditelj bi takvu promenu trebalo da prihvati kao normalan deo odrastanja.

Ali kada promena traje, postaje intenzivna i zahvata više oblasti detetovog života, situaciju treba ozbiljnije posmatrati.

- Važno je koliko to traje, koliko je intenzivno i koje promene su prisutne. Da li je to isključivo samo povlačenje? Da li je povlačenje i iz socijalnih relacija, odnosno od vršnjaka? Da li dete traži više novca? Da li postoje neke promene u rutinama? Da li izbegava neke obaveze, pa čak i neka zadovoljstva koja su ranije bila prisutna? Da li izbegava trening, na primer, ako je volelo da igra fudbal?

Posebno treba obratiti pažnju na nagle i dugotrajne promene.

- Bilo kakve promene koje su nagle, koje dugo traju i gde roditelj ne vidi šta je ono što se dešava, tada treba konsultovati školu, videti o čemu se radi i šta je ono što dovodi do promene kod deteta.

"Kako drugi mogu, a ti ne možeš?" direktno utiče na sliku deteta o sebi

Među greškama koje roditelji mogu da naprave, Ivanović posebno izdvaja poređenje sa drugom decom.

- Definitivno, poređenje deteta sa drugom decom ili sa bilo kim. Isticanje toga da dete ne postiže nešto što bi trebalo, a neko drugi postiže, direktno utiče na sliku deteta o sebi.

Ipak, iza takvih rečenica najčešće ne stoji želja roditelja da povredi dete.

- Važno je da razgraničimo da roditelji sve to rade iz najbolje namere, ne zato što oni u tom trenutku žele da povrede dete, nego zato što ne znaju bolje.

Druga velika greška jeste očekivanje da dete nema pravo na period prilagođavanja.

- Postoji taj pritisak da se dete odmah snađe. Da odmah postoji adaptacija, da dete u startu preuzme obaveze i da se prebaci iz jednog perioda u drugi bez perioda tranzicije.

"Koju ocenu si dobio, takav si"

Problem postaje još ozbiljniji kada roditelji počnu da izjednačavaju ocenu sa vrednošću deteta.

- Dešava se da se poistovećuje ocena sa vrednošću deteta. Koliko si naučio, odnosno koju ocenu si dobio, takav si. 'Loš đak, loš učenik, loš, loš, loš.' I dete pamti to.

Umesto etikete, potrebno je razumeti šta se nalazi iza ocene.

- Važno je da se razume da li detetu u tom trenutku treba podrška da bi dobilo bolju ocenu. Da li dete može da dobije bolju ocenu ili je prosto to neki detetov limit u nekim oblastima. Neki ljudi mogu više, neki ljudi mogu manje i to je skroz normalno.

"Tvoja jedina obaveza je da učiš" zanemaruje veliki deo detetovog života

Generacije dece odrasle su uz rečenicu "Tvoja jedina obaveza je da učiš", ali Ivanović ukazuje na ono što se takvom porukom potpuno zanemaruje.

- To je rečenica koja apsolutno zanemaruje emocionalni i socijalni aspekt detetovog života.

Ona objašnjava da odrasli često polaze od sopstvenog iskustva i brojnih obaveza koje imaju.

- Verovatno se polazi sa tog nekog ličnog aspekta. I to se transgeneracijski najčešće prenosi, jer to ide sa bake na mamu, sa mame na dete ili sa tate na dete.

Ali školsko postignuće nije jedina oblast detetovog života.

- Važno je da to nije jedina obaveza. Obaveza deteta je da bude uključeno i u svoj socijalni i emocionalni aspekt života. Jer sve to zajedno čini život deteta. Ne čini ga samo postignuće.

U suprotnom, dete može da počne da doživljava školski uspeh kao merilo svega ostalog.

- Dete može da razume kao da je to jedino važno. I ako u tome ne uspeva, znači da je ceo njegov život neuspeh.

Kazna ne objašnjava detetu zašto je dobilo lošu ocenu

Kada loša ocena ipak stigne, prvi korak, prema rečima psihološkinje, trebalo bi da bude razumevanje onoga što se iza nje dogodilo.

- Treba da razumemo šta je ono što se desilo. Šta je uzrok pada postignuća? Koliko se dete trudilo? Na koji način detetu pristupiti? Da li mu je u tome potrebna pomoć?, kaže Sara Ivanović.

Automatska kazna, upozorava, neće odgovoriti ni na jedno od tih pitanja.

- Ne samo: "Kazniću te" i to će dovesti do toga. Ne. To nema neku funkciju u smislu da će dete razumeti šta se zapravo desilo, niti će formirati odnos prema radu na osnovu toga što mu je neko uzeo telefon.

Druga krajnost nastaje kada roditelj toliko želi da pomogne detetu da počne da radi stvari umesto njega. Takav sistem može neko vreme čak i da daje rezultate, zbog čega roditelj može imati utisak da radi pravu stvar, sve dok se pred detetom ne pojavi zahtev da nešto uradi potpuno samostalno.

- Može se desiti da dete do tog momenta dobija puno podrške, da je nešto rađeno umesto njega i onda, u jednom momentu kada treba da se osamostali, kada treba samo, ono je nevešto u tome. Roditelji se onda pitaju: 'Pa šta sad? Pomogao sam mu sve što sam mogao da pomognem.' A zapravo su radili umesto njega.

Iza toga, naglašava Ivanović, najčešće stoji dobra namera, ali detetu je najkorisnija ona podrška koja ga uči da nešto može da uradi samo.

- Detetu je najkorisnija podrška ona koja podstiče njegovu sposobnost da uradi nešto, da dete nauči da uradi nešto.

Zato priprema za novu školsku godinu ne počinje poslednje večeri raspusta i ne svodi se na ponavljanje gradiva. U poslednjim danima pred školu roditelji mogu da urade mnogo jednostavnije stvari, da sa detetom razgovaraju o tome šta ga očekuje, zajedno biraju ranac i školski pribor, naprave raspored, uvedu rutine i male kućne obaveze kroz koje dete uči da zadatak koji ima može i da završi.

- Zgodno je i upoznavanje sa drugom decom ukoliko je to moguće. Isto tako, prolazak pored škole, šetnja pored škole, taj odlazak kuća-škola, učenje nekog puta, da detetu ne bude sve nepoznato onog dana kada ga ostavimo u školi. Važno je da roditelji pruže neku vrstu sigurnosti detetu u tome da mu to bude na neki način i poznato.

A upravo kroz male izazove, frustraciju i pokušaje dete uči nešto mnogo važnije od toga da svaki zadatak reši iz prvog puta.

- Kada dete doživi frustraciju, ono zapravo uči da reši problem. Kada trpi frustraciju, uči da je problem rešiv, da će izaći na kraj sa tim osećanjem i da je to normalno osećanje koje dođe i prođe i na koje možeš da utičeš. Da neuspeh nije nešto krajnje definisano i konačno, nego izazov koji može u nekom momentu da se savlada.

Iako su prvi razred, peti razred i polazak u srednju školu veoma različiti, Sara Ivanović ističe da im je jedna stvar zajednička, svaka od tih promena zahteva vreme.

Prvak prelazi iz perioda igre u sistem pravila i obaveza, petak se odvaja od učitelja ili učiteljice koja mu je četiri godine bila centralna figura i pokušava da pronađe svoje mesto među brojnim nastavnicima i sve važnijim vršnjacima, dok srednjoškolac ulazi u novu sredinu upravo u periodu kada se bori za autonomiju, gradi identitet i možda češće razmišlja o tome "Sa kim ću sedeti?" i "Gde pripadam?" nego o samim ocenama.

Zato psihološkinja roditeljima budućih prvaka, petaka i srednjoškolaca pred početak nove školske godine ostavlja jednu poruku koja možda najbolje sažima ceo razgovor.

- Da razumeju da je prilagođavanje proces, a ne test koji dete treba da položi prvog dana.

Ali način na koji roditelj prolazi kroz taj proces zajedno sa detetom takođe je važan. Strah, nesigurnost i stalno predviđanje problema mogu detetu poslati poruku da ono što ga čeka nije bezbedno i, još važnije, da ni roditelj nije siguran da će ono umeti da se snađe.

- Roditelj jeste sigurna baza. Roditelj uči dete o tome kakav je svet i dete to usvaja. Ako roditelj stalno predviđa problem, dete će razmišljati o tome gde postoji problem. "Joj, kako ćeš ti to?", onda i dete počne da razmišlja: "Joj, kako ću ja to? Ako roditelj ne veruje u moju sposobnost, možda ni ja neću verovati".

Zato podrška ne znači sklanjanje svakog problema sa detetovog puta, već poruku da ono može da pokuša, pogreši, prilagodi se i pokuša ponovo.

- Roditelj treba uvek da bude prisutan. Samo se menja oblik podrške koju dete dobija. "Hajde, probaj sam, ja sam tu da ti pružim podršku ukoliko ti bude potrebna pomoć.

Možda je upravo u tome i najvažnija priprema za svaki novi razred i svaku novu životnu fazu, ne da dete prvog dana pokaže da sve ume i da se odmah snašlo, već da zna da ne mora sve da ume odmah, da promena zahteva vreme i da ima sigurnu bazu iz koje može polako da nauči: "Mogu."

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.