“Kao da ne pripadam”: Zašto ljudi koji su se ovako osećali u detinjstvu nose posledice i decenijama kasnije

Nisu bili izbačeni iz porodice, niko im nije rekao da nisu voljeni, a ipak su godinama imali osećaj da negde ne pripadaju. Novo istraživanje pokazuje da taj osećaj iz detinjstva može da ostavi trag i mnogo godina kasnije.

Bili su tu za porodičnim stolom, išli na rođendane, praznike i letovanja, imali svoje mesto na porodičnim fotografijama. Spolja je sve izgledalo sasvim normalno.

A opet, iznutra su se osećali kao gosti.

Možda su imali utisak da svi ostali članovi porodice dele neki jezik koji oni ne razumeju. Možda su bili drugačiji od braće i sestara, osetljiviji, povučeniji, glasniji ili su jednostavno drugačije razmišljali.

I upravo taj osećaj da ste „drugačiji“ može da ostane sa čovekom mnogo duže nego što se čini.

Novo veliko međunarodno istraživanje, objavljeno u časopisu npj Mental Health Research, analiziralo je podatke više od 200.000 ljudi iz 22 zemlje i ispitivalo kako sećanje na osećaj da ste bili autsajder u sopstvenoj porodici tokom odrastanja može da bude povezano sa dobrobiti u odraslom dobu.

Rezultati su pokazali da ljudi koji su se kao deca osećali kao autsajderi u porodici u odraslom dobu češće prijavljuju niži nivo sreće i socijalne podrške, kao i više simptoma depresije i anksioznosti.

Oko 14 odsto ispitanika navelo je da se tokom odrastanja osećalo kao autsajder u sopstvenoj porodici.

Sve može da počne zbog jedne osobine

Ne mora da postoji veliki porodični sukob.

Ponekad je dovoljno da dete bude drugačije.

Jedno dete stalno postavlja pitanja za stolom. Drugo mnogo plače. Treće ne voli sport kao ostatak porodice, već satima čita knjige. Jedno je izrazito povučeno, drugo glasno i temperamentno.

Sama razlika nije problem.

Problem nastaje kada porodica toj razlici dodeli etiketu.

Dete koje se suprotstavlja postaje „teško“. Dete koje često plače je „preosetljivo“. Ono koje želi da bude samo je „čudno“. Dete koje stalno nešto preispituje postaje „problematično“.

Vremenom etiketa može da postane važnija od samog deteta.

Porodica počinje da ga posmatra kroz tu jednu osobinu, a svaki njegov novi postupak tumači kao potvrdu već formirane slike.

Najgore je što se uloga može zadržati decenijama

Čovek može da odraste, promeni se, izgradi karijeru, zasnuje svoju porodicu i postane potpuno drugačija osoba.

Ali njegova porodica ponekad i dalje vidi dete koje je nekada bilo.

Ako je sa 15 godina bio „težak“, njegovo današnje neslaganje može se tumačiti kao još jedan dokaz da je težak.

Ako je bio „sebičan“, postavljanje granice u odraslom dobu može se doživeti kao sebičnost.

Ako je bio „preosetljiv“, čak i opravdana reakcija na nešto što ga je povredilo može biti objašnjena rečenicom: „Ti uvek preteruješ.“

Kao da se porodica nije ažurirala zajedno sa njim.

A upravo to može da bude jedan od najbolnijih delova odrastanja sa osećajem da ste drugačiji.

Nema jednog velikog događaja koji sve objašnjava

Kada postoji otvoreno odbacivanje, čovek može da se seti konkretnog trenutka.

Kod porodične marginalizacije stvari često nisu tako jednostavne.

To su sitnice koje se ponavljaju godinama.

Brat otkaže dogovor i niko ne pravi problem. Kada to uradi „onaj drugi“, odmah se komentariše da je neodgovoran.

Dvoje članova porodice spontano odu na ručak, a niko ne pomisli da pozove trećeg.

Na porodičnom okupljanju svi razgovaraju, ali se razgovor promeni kada određena osoba uđe u prostoriju.

Neko zaboravi da pita kako je prošao važan razgovor za posao.

Neko ispriča priču o detinjstvu i izostavi jednog člana porodice.

Pojedinačno, nijedna od tih situacija možda ne znači mnogo.

Ali kada se ponavljaju godinama, stvaraju obrazac.

A upravo taj obrazac može da učini da osoba počne da veruje da zaista ne pripada.

Kada počnete sami da odlazite pre nego što vas neko odbaci

Posledice se ne moraju videti samo unutar porodice.

Osoba koja je godinama očekivala da će biti izostavljena može početi da očekuje isto i od drugih ljudi.

Možda pretpostavi da je prijatelji nisu pozvali jer je ne žele.

Možda na poslu prvo primeti da je neko drugi dobio priliku i odmah pomisli da za nju nije bilo mesta.

Možda joj je teško da poveruje kada joj neko kaže da je zaista želi u svom društvu.

A ponekad će sama početi da se povlači.

Ne ode na porodično okupljanje jer unapred očekuje neprijatnost.

Skrati posetu.

Ne javlja se prva.

Ne traži da bude uključena.

Na taj način pokušava da zaštiti sebe od novog razočaranja.

Ali porodica njeno povlačenje može da protumači kao dokaz da je ona „oduvek takva“.

I tako nastaje začarani krug.

Osoba se povlači jer se oseća odbačeno, a porodica njeno povlačenje koristi kao dokaz da je bila u pravu kada ju je doživljavala kao drugačiju.

Posledice mogu da se osećaju i van porodice

Istraživači su analizirali čak 48 različitih pokazatelja dobrobiti u odraslom dobu.

Ljudi koji su se kao deca osećali kao autsajderi prijavljivali su manje sreće i socijalne podrške, kao i više simptoma depresije i anksioznosti.

To ne znači da je svaka kasnija teškoća direktna posledica porodice.

Istraživanje pokazuje povezanost, a ne dokazuje da je upravo osećaj porodične isključenosti izazvao svaki od kasnijih problema.

Ipak, ako je neko tokom 15 ili 20 godina učio da njegovo mesto u grupi nije potpuno sigurno, nije teško razumeti zašto mu pripadnost kasnije možda neće dolaziti prirodno.

Ipak, postoji i jedna zanimljiva strana ove priče

Istraživanje je pokazalo nešto što možda na prvi pogled deluje iznenađujuće.

Ljudi koji su se kao deca osećali kao autsajderi u porodici u nekim oblastima pokazivali su izraženije prosocijalno ponašanje.

Bili su skloniji učestvovanju u zajednici, volontiranju, humanitarnom davanju i pomaganju nepoznatim ljudima.

Kao da su upravo zato što dobro poznaju osećaj kada stojite sa strane postali posebno osetljivi na druge koji se tako osećaju.

Oni prvi primete osobu koja ćuti za stolom.

Vide ko je ostao sam.

Primete kada neko nije pozvan.

Znaju koliko može da znači kada vam neko napravi mesto pored sebe.

Nije svako ko se oseća kao autsajder automatski žrtva

Istraživači upozoravaju i na važnu stvar.

Osećaj da ste bili drugačiji ne znači automatski da je porodica bila loša ili da je određena osoba bila žrtva.

Postoje situacije u kojima porodice imaju opravdane razloge da postave granice prema nekom članu.

Ponekad osoba sama svojim ponašanjem stvara distancu, a zatim posledice svojih postupaka doživljava kao odbacivanje.

Zato je važno postaviti pitanje koje možda najbolje objašnjava ceo fenomen.

Da li porodica danas reaguje na osobu kakva je ona zaista ili i dalje reaguje na ulogu koju joj je dodelila kada je bila dete?

Čovek nije isti sa 15 i 40 godina

Možda je upravo to najvažnija poruka ovog istraživanja.

Dete koje je bilo povučeno ne mora zauvek da bude povučeno.

Tinejdžer koji se stalno svađao može postati mirna odrasla osoba.

Devojčica koja je bila „preosetljiva“ može odrasti u ženu koja jednostavno dobro poznaje svoje granice.

Dečak koji je nekada odbijao porodična pravila može postati odgovoran otac.

Ali ako porodica nastavi da ih posmatra kroz stare etikete, promena može ostati nevidljiva.

Možda je zato ponekad najvažnije pitanje koje članovi porodice mogu sebi da postave jednostavno:

Da li zaista poznajemo osobu koja je danas ispred nas ili i dalje razgovaramo sa detetom kakvo je nekada bilo?

Jer osećaj pripadnosti ne znači da svi članovi porodice moraju biti isti.

Naprotiv.

Zdrava porodica trebalo bi da ima dovoljno prostora za različitost.

Za dete koje postavlja previše pitanja.

Za ono koje oseća previše.

Za ono koje razmišlja drugačije.

Za ono koje ne želi isti život kao svi ostali.

Ponekad čoveku nije potrebno da mu porodica kaže da je bio u pravu.

Potrebno mu je samo da ga, posle svih tih godina, konačno vide onakvim kakav je postao.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.