„Na kraju balade ostaju gledaoci“: Zašto su vam se uloge Ružice Sokić i Borisa Milivojevića urezale u dušu

Televizija u devet uveče najčešće služi da se u njoj prepoznamo, a ne da gledamo bajke. Znamo napamet svaku scenu u kojoj se veliki glumci muče s ljubavlju i velikim rečima, ali pamćenje nam čuva one sitne epizodiste koji ulete u kadar na par minuta, nameste obrve, opsuju u bradu i naprave dar-mar. Ružica Sokić i Boris Milivojević majstori su zanata koji su od mrvica sa filmskog stola pravili glavnu gozbu, dokazujući da za ulazak u legendu ne treba prva uloga na špici, nego zrno autentičnih pameti i duha.

Kroz istoriju srpske i jugoslovenske kinematografije projurili su mnogi velikani, ali malo je onih koji su vladali tom potajnom umetnošću kako uzeti minijaturu i od nje napraviti spomenik. Sokićeva i Milivojević predstavljaju dva različita generacijska talasa, dve sasvim drugačije glumačke teksture, ali ih spaja ista ta magija. Oni nisu morali da budu prvi navedeni na plakatu da bi svi iz bioskopa izašli pričajući upravo o njima.

Kad gospođa ode među narod

Kada se pomisli na Ružicu Sokić, prva asocijacija za mnoge je temperament koji ti ne dá da skrećeš pogled sa nje, ali Ružica nikada nije igrala na prvu loptu. Iza njene tuge, koliko i njenog humora, stajalo je to njeno nepogrešivo razumevanje onoga što običnog čoveka svakodnevno žulja. Da, svi pamte njenu snagu da ti stegne grlo u ostvarenjima kao što su Žuta ili Kad budem mrtav i beo, gde ti bez pardona stavi prst na ranu. Međutim, ono što je urezano u kolektivnu svest široke narodne mase jesu njene epizode i karakterne role u kojima je demonstrirala nenadmašnu životnu energiju.

U filmskom serijalu Tesna koža, započetom 1982. godine, njena Persida Sida Pantić prevazilazi klasičnu skicu zvocave supruge. Sida je oličenje čitave jedne generacije žena koje na svojim plećima tegle svakodnevnu oskudicu, birokratiju i porodično rasulo, ali to radi sa tolikim prkosom i lajanjem da svaka njena reakcija postaje antologijska.

Istu vatru i žaru nosi i njena Veliborka Prodanović u Srećnim ljudima. Devedesete godine, vreme kada se sve raspada i kada svi pokušavaju da sastave kraj s krajem, Ružica kroz lik Vece oslikava svakodnevicu komičnom živosti i maštovitom ekscentričnošću koja unosi preko potrebno rasterećenje tmurne svakodnevice u Ranču prokletih. Potom, godinama kasnije, u Zoni Zamfirovoj (2002) Zdravka Šotre, gledamo je kao tetka Tasku. U svetu patrijarhalnog starog Niša, Ružica unosi tačan odnos autoriteta, južnjačkog humora i  rodbinske brige. Ona nije glavna junakinja čaršijske zavrzlame, ali bez njenog glasa i pojave porodični milje ne bi imao ni pola svoje živahnosti i siline.

Status Quo

Nasuprot njoj, Boris Milivojević nosi sasvim drugačiji, urbani senzibilitet, ali jednako barata istom tom veštinom da ti se kroz sitne pokrete, reči i mimiku zauvek podvuče pod kožu. Iako ga znamo i iz teških i žanrovski raznovrsnih projekata kao što su Crni bombarder, Lepa sela lepo gore, Nebeska udica, Lisice, Sivi kamion crvene boje, Mi nismo anđeli 3, Pozorište u kući, Čitulja za Eskobara, Sveti Georgije ubiva aždahu, Drug Crni u NOB-u, Žene sa Dedinja, Spomenik Majklu Džeksonu, Žigosani u reketu i Močvara - kilometarski je spisak naslova, očigledno – tri uloge izrasle su u prave simbole jedne epohe i gradskog mentaliteta.

Prva je svakako Mare u kultnim Munjama! (2001) Raše Andrića. U toj urbanoj komediji o dvojici likova koji ganjaju sopstveni muzički san po noćnom Beogradu, Borisov Mare, u tandemu sa Sergejem Trifunovićem, prestaje da bude samo mrtvo slovo na papiru. On postaje živi simbol čitave generacije koja odrasta na betonu, između noćnog života, duhovitih opaski i unutrašnjih slomova.

Posebna priča je Bole u serijalu Crni Gruja (2003, 2004, 2007). U toj istorijskoj satiri i parodiji na srpsku istoriju i Prvi srpski ustanak, Borisov komični izraz i specifičan ritam unose nevini apsurd u svet političkih intriga i prevaranata, te se čini da je odradio strašan posao.

Krug zatvaramo na voždovačkom krovu sa Šomijem u film Kad porastem biću Kengur (2004). Dok na voždovačkom krovu prate utakmicu Eastwich-a i čekaju da im se život promeni iz korena, Borisov Šomi drži pažnju samim načinom na koji sedi, gleda, reaguje na nepravdu i govori šta ima da kaže. Kroz njega su oslikani lokalni mentalitet, strast prema fudbalu, pa i dobro znani beogradski status kvo u kom se puno mašta, a malo toga zaista menja.

Borisova škola života i kadra

Suštinu te i takve glume, borbe za svako parče kadra i tajne zbog koje vrhunski glumac mora da pusti lik da progovori sam bez pravljenja predstavice - sam Boris sažima na najjednostavniji način.

„Najpre je posao doći do uloge, a što se tiče mehanizma kako se uloga stvara, to je dugačka, dugačka priča. Važno je odgovoriti na pitanja koja su vezana za datu rolu. Mene u najvećem zanima cela priča, ceo komad, a onda i kako da se najbolje ispriča ta priča, koliko god da je moje parče u tom delu. Ako to glumcu nije poznato, kao što zadnjih godina i ne šalju sve tekstove, nego ti pošalju separat, pa učiš samo svoju ulogu, prosto moraš znati koji je stil, šta reditelj želi itd. Moraš saznati što više o tome šta treba da izvedeš. Shodno tome, čak i ako stvari ne idu, ako ti priča možda nije zanimljiva ili jasna, to tvoje što imaš da odradiš jeste vezano za priču, ali ako ne možeš, onda moraš da se vežeš za neki svoj nastup i za to svoje parče, tog svog lika. I kada ga predstavljaš, da probaš skrenuti pažnju na sve što se tu dešava, kako treba da se doživi, ali i kako ti to vidiš. Da bi se to desilo, gluma uglavnom treba da se ne vidi. Treba da, sa svim informacijama koje imaš, prosto sve to proživljavaš. Da bi bio u stanju da radiš svoj posao kako treba, moraš - kako god znaš i umeš - da zavoliš to što radiš“, kaže Milivojević.

U rečenici da „gluma uglavnom treba da se ne vidi“, izgleda, leži čitava filozofija, jer kada gledamo Ružicu ili Borisa, mi nemamo utisak da neko pred kamerom izgovara naučene redove. Vidimo čoveka koji u tom trenutku zaista proživljava svoje okolnosti.

„Ja glumim od svoje desete godine, a to je bilo 1981. I da bi uloga disala, kako se to kaže na filmu ili na sceni, morate da joj pozajmite svoje telo, svoj glas, svoj izgled. I treba tražiti razlike koje postoje između vas i lika da biste znali i ko je on, kako se on igra, kako on izgleda, šta mu fali, kako mu stoje tvoje obrve… I samim tim morate imati slobode. I sve detalje, karakter, prošlost - morate da izmislite. Ako nije napisano, izmislite da biste mogli da ne glumite, nego da ga živite, kao i da znate gde je kamera, gde se okrećete, gde stajete, kome i šta upućujete, sve što govorite. Lik vas u nekom smislu ograničava, ali vam i daje nešto što možda niste ni znali da imate“, objašnjava Milivojević.

To bespoštedno pozajmljivanje sopstvene anatomije - glasa, pogleda, pa i onih najsitnijih mikro-gestova - jeste razlog zašto njihove epizode ne stare. Kada glumac „izmišlja“ biografiju lika da bi na ekranu prestao da glumi, publika to ne analizira teorijski, nego oseća stomakom. Pretpostavimo da se upravo iz toga rađa onaj specifični glumački otisak koji epizodu pretvara u nosioca cele scene, pripremajući teren za ono jedino merodavno - sud onih ispred ekrana.

„Na kraju balade ostaju gledaoci, i u amanet i budućima, da procene kako to izgleda, kakav doživljaj imaju, ali kad sam ja lično u pitanju, ako igram malu ulogu, gledam da skrenem pažnju na to šta se dešava kad se ja pojavim. Da bi se to desilo u najboljem smislu, treba znati sve o situaciji. I sve ono što je neprijatno i što je prijatno, pa sve uzeti u obzir. I kada je u pitanju taj lik, ali i kada su u pitanju okolnosti u kojima se mi trenutno nalazimo“, kaže Milivojević.

Valjda se ovde krije čitava logika glumačke „otimačine“ - kad sporedni lik uđe u kadar istinski spreman, on ne otima scenu, nego mu ona prirodno sleduje. Drama, uostalom, nikada nije bila privilagija samo onih pod najvećim reflektorom. Ona kulja iz svakog ugla u kom glumac razume ulogu, ali i sebe i sopstveni momenat, a ta sposobnost da se izmami spontanost iz tone prikupljenih informacija i iskustava nije stvar puke sreće, nego kapilarnog rada o kom Boris govori.

„Delim savete, kao da će ovo glumci da čitaju. To sam isto shvatio vremenom… Nije znanje znati, nego je znanje dati, pa sad to iskoristite ili nemojte. Bez obzira na veličinu uloge, kada dođe vaš deo tokom pozorišne predstave ili tokom filma u mom slučaju, ta realizacija ili kvalitet realizacije tog vašeg parčeta će ili biti dobar ili neće. Ako nije idealno, neće ni ostaviti utisak. Šta je, u stvari, najvažnije? Najvažnije su te informacije, jer što više informacija glumac ima o tome šta radi, to će – bez obzira na to što ne može da se glumi sve, a i ne treba da se glumi sve - sve te informacije koje se skupljaju o ulozi i o komadu koji se izvodi, sve se to sleže u glavi podsvesno. I onda kada se dođe na set, sve što znate se prosto vidi. Ta gluma je spontana i ljudi kažu: „Dobar glumac!“, ističe Milivojević.

U tom podsvesnom taloženju dá se pronaći recept i Ružičine i Borisove uverljivosti - rad se uloži pre klapne, a u kadru ostane ono pravo, gde se prelama sva zabluda o „velikim“ i „malim“ zadacima pred kamerom ili u pozorištu.

„Nekome je važno da igra glavnu ulogu, nekome nije. Kad je čovek mlad, misli kako bi voleo da igra glavne uloge, a u stvari ono što on želi jeste da igra glavnu ulogu u svom životu. Znači, treba glavne uloge igrati u sopstvenim životima, a na filmu i na sceni možeš kako hoćeš, a i ne moraš - i ovako je i onako. Ako imaš veliku ulogu, ako je u pitanju serija - i to je neka priča. Ne možeš ti da (po)kažeš sve što znaš u jednom kadru, nego se to priča, priča, pa se hvataju konci, pa nas ili „radi“ ili nas „ne radi“, ili je uzbudljivo ili nije, ili smo tužni sa njim ili nismo. Nekad vidimo da glumac plače, ubi se čovek, ali nama nešto i nije tužno. Nije zato što nešto nije u redu. I ako smo promašili razumevanje onoga što treba da izvedemo, što se isto nama dešava, gledalac ne zna o čemu se radi. I to je najgore. Meni lično nije bitno da li je uloga glavna ili sporedna, ali svakako su to različite stvari. Sve se razlikuje - i film i serija, i velika uloga i mala – sve se razlikuje i uvek sve mora da se radi iz početka“, kaže Milivojević.

Mimo naslovnih strana i žute štampe

Unutrašnji osećaj istine jeste ono što deli prosečnu izvedbu od one nezaboravne, usaglasićete se ili ne. Kada glumac uđe u kadar spreman i kada zna da je to što radi dobro, publika to gotovo instinktivno prepoznaje.

„Ljudi prepoznaju i osećaju da li je nešto dobro ili nije, a to šta će televizija da kaže ili šta će novine da napišu, to nije baš tako. Senzacionalizam i forsiranje da su glavne zvezde prave zvezde - to je sve zajedno budalaština“, zaključuje Miliojević.

Vreme i publika stoga su jedini pošteni aršin u ovom poslu. Kad prođu decenije, niko ne pamti ko je nosio film na plakatima, nego ko ti je izmamio osmeh, naježio kožu i naterao te da o njima misliš ili (pro)govoriš.

Nije, dakle, stvar ni u tome koliko su dugo u kadru, nego koliko duboko uđu pod kožu onome ko ih gleda. Ružica Sokić i Boris Milivojević pokazuju da se i od mrvice teksta u par kvadrata filma daju spakovati čitavi životi što se žive zauvek.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.