Marija Ilić-Pejaković je rođena pobednica: Prvakinja sveta u boksu koju je život iskusio koliko je zaista jaka

Osvojila je sve titule za koje se borila, izgubila 50 kilograma u bici za potomstvo i uspela u zamisli da u poznim godinama - postane mama

Ona je u jednoj od epizoda u svom životu bila svetska prvakinja u boksu. U timu sa svojim tadašnjim momkom, a današnjim suprugom, osvojila je skoro sve titule za koje se borila, da bi je život dočekao iza ćoška i iskusio koliko je zaista jaka. I ponovo je pobedila. Pa onda još jednom.

Marija Ilić, devojački Pejaković, sasvim je spontano i slučajno počela da se bavi ovom borilačkom veštinom. Kako i sama kaže, da joj je neko pričao da će biti bokser ili da će se baviti nekim udaračkim sportom, rekla bi mu da je - načisto lud čovek i da to jednostavno nije moguće.

Preporučujemo

- Ja sam desetak godina igrala odbojku kada sam počela da se bavim boksom bukvalno kao senijor, kao odrasla osoba - započinje svoju priču za Ona.rs Marija Pejaković (sada Ilić) bivša šampionka u World Champion Profesional BOX- WFC, WBF, i odbjašnjava:

- Moj sadađnji suprug Milutin počeo je da me obučava na moje interesovanje i meni je dobro krenulo, zbog čega me je pitao da li bih pokušala da se okušam u nekom meču. Bilo je to spontano, bez ikakve ambicije, samo da se igram, eto tako da kažem. Nisam imala nikakve planove da budem takmičar ili šampion ili bilo šta u tom sportu.

Pobedila je prvi meč, a već za drugi momak joj je (a da ona to nije znala) organizovao borbu sa devojkom koja je tada bila reprezentativka tadašnje Jugoslavije i najbolja bokserka na kilaži od 65 kilograma.

- To mi je bilo vatreno krštenje i sudije su ga proglasile nerešenim, jer je ona bila baš afirmisani takmičar, a ja potpuni anonimus. Ali tu smo videli da ništa ne znači borba sa nekim ko je već nagrađivan jer sam bila ravnopravna sa njom - kaže Ilićeva i nabraja da su se borbe i bolji takmičari jednostavno nizali: - Na svim državnim prvenstvima sam bila prvak do zlatne medalje osam godina, onda sam imala u međuvremenu balkansko zlato, onda evropsko. Bila sam vice prvak Evrope u više disciplina. Stekla sam veliko iskustvo do 2010 godine.

Šampionka sveta u boksu

A, onda je usledila i kruna njene bokserkse karijere.

- Postala sam svetski šampion u boksu tako što sam spontano zahvaljujući životnoj prilici i preko poznanstva dobila pozivnicu da budemo uvodna borba u Bosni na jednom takmičenju, gde nas je zapazio jedan menadžer sa Floride koji je spremao tada Irmu Baljagić za svetsku titulu. On je bio oduševljen jer nije mogao da veruje da mi je to bio prvi meč i da sam pobedila njihovu Švajcarkinju, koja je bila aspolutni favorit. Meni je to bio prvi put da sam radila šest rudni, a on, kada me je video, rekao je da ću biti svetski prvak jednog dana. Što se i obistinilo. A našim prelaskom iz Srbije u Češku Republiku ti snovi su nam se i ostvarili.

Kako kaže, u Srbiji, nažalost, nije bilo moguće da organizuju mečeve za titule, jer nije bilo ni sredstava ni razumevanja za tako nešto, ali preseljenjem su uspeli da organizuju 2011. godine meč za prvu titutlu. Posle su usledile još dve - 2012. i 2017. godine.

- Bio je to trnovit put, nimalo lak. Bukvalno smo išli od najgorih, nezavidnih i nemogućih situacija do svetske titule. Prihvatali bismo i meč koji je bio od danas do sutra, što niko ne radi. Sve dok u Nemačkoj nisam imala meč sa Kristinom Hamer, koja je danas poznata kao neko ko je branio titutlu bar osam puta. Sticajem okolnosti, pošto nisam bila spremna, odradila sam četiri runde sa njom, a potom predala, iako nije bila bolja od mene, ali nisam imala više snage. Međutim, njen menadžer i trener došao je kod nas oduševljen. Uz Mišin telanat za trening, pregovore i organizaciju uspeli smo da organizujemo 2011. gdoine meč za titutlu.

Iako je put bio trnovit, rad i trud su prepoznati od strane onih koji su se u svetu ozbiljno bavili boksom i koji su imali ozbiljno iskustvo i oko da prepoznaju buduće šampione. Međutim, upitana kako zapravo izgleda taj rad i trud, jer o boksu i pripremama uglavnom svi najviše znamo iz filma "Roki", šampionka kroz smeh kaže da je zapravo - veoma slično.

- Ja sam trenirala svaki dan minimum šest do osam sati dnevno. Jedno radno vreme bih provela na treningu. U sali ili napolju, od pet-šest, sa raznim pauzama, pa sve do osam-devet uveče. U pitanju su razni miksevi treninga. Trčanje, vijače, teretana... I eksplozivnosti i razgibanosti. Naravno, udaranja, sparing, pripreme... Boks je dosta složen sport, iako to možda nekome ne izgleda, ali borbe od deset rundi zahtevaju stvarno neverovatnu pripremu da bi čovek mogao to da radi. Živela sam u sali svaki dan, godinama. To je bio način života. Ja sam radila to što volim jer boks se voli i ne može da se radi a da se ne živi za to, ali je zaista miks krvi, znoja i suza - ističe šampionka i dodaje da je miks ljubavi između nje i Milutina taj koji je urodio plodom kako u sportu tako i privatno, a njihovi rezultati su svetske titule, uprkos spartanskom načinu života i disciplini sa mnogo odricanja.

Borba sa kilogramima

Upitana zašto bi neko posle tog ogromnog truda, jednog dana jednostavno - prestao da se bori, Ilićeva kaže da su na nju uticale životne okolnosti.

- Neke životne situacije su razlog zbog kojih smo počeli sve manje vremena da provodimo u sali, a onda se na kraju se to potpuno izgubilo. Promenio nam se način života i sve manje vremena je bilo za treninge. Negde smo se ostvarili u tome, postigli smo vrhunske rezultate i, ne mogu da kažem da smo izgubili motivaciju, već jednostavno nismo imali više šta da tražimo.

Kako su se više udaljavali od sale, tako je bivša šampionka počela i da jede hranu koju nije smela dok je trenirala. Kao i većina sportista, kada je prestala da se bavi sportom, dobila je ozbiljan problem sa kilogramima. Upitana kako je to uticalo na njen život, jednsotavno kaže - katastrofa.

- Prvo mi je prijalo jer nisam više bila gladna i umorna. I tih prvih deset do 15 kilograma nije bio problem. Problem je nastao kada sam prešla na 20-30 kilograma više, a onda skoro i na 40-50 preko. Kilogrami su prosto počeli da se lepe i više nije bilo nazad. Pokušavala sam da ih skinem, ode 15 i onda vratim 20... I tako sam se vrtela u tom krugu nekoliko godina. Moje telo nije naviklo da nosi toliku kilažu, kao ni moje noge, kičma, kolena... Bez obzira i na sport i na sve. Mogu da se zahvalim sportu što se nisam razbolela i da mi nisu nastradali pritisak, šećer i ostalo, već sam ostala zdrava, ali recimo imala sam petni trn na nozi zbog kog, ne da nisam mogla da treniram, nego ni da hodam.

Šampionka se tako pomirila sa sudbinom. U šali se priseća da je pitala i supruga da li mu smeta što se ugojila, a kako je on rekao "ne", sad se premišlja da joj je možda skrenuo pažnju tada sigurno bi uradila nešto po tom pitanju. Ali kako ni njemu nije smetalo, jednostavno se opustila.

- Problem je nastupio kada smo odlučili da proširimo porodicu. Zato sam i boks napustila. Već sam imala 37 godina kada smo imali poslednji meč i hteli smo dete. Već smo pokušavali nekoliko godina i, kako sam verovala da će beba biti sad i odmah, uzbrzo sam bila veoma frustrirana i depresivna što to ne ide. Ja nisam želela da gubimo vreme i mnogo čekamo i vrlo brzo sam otišla kod lekara na kliniku da se urade sva ispitivanja i analize da saznamo šta se događa. Ispostavilo se da smo zdravi i da je sve ok. Kako sam bila zabrinuta zbog godina, nisam želela više da čekamo da prirodnim putem ostanemo u drugom stanju i odlučila sam se na vantelesnu oplodnu, da ubzamo proces.

"Gospođo, vi ste matori i debeli"

Nažalost, Marijina i Milutinova vantelesna trudnoća nije uspela i ona je doživela sponatni pobačaj.

- Kada sam se oporavila od toga, otišla sam pravo kod našeg doktora i rekla mu da mi otvoreno kaže šta nije u redu i zašto moja vantelesna nije uspela. Zamolila sam ga da mi ne priča fraze i da mi kaže istinu. Rekla sam mu: "Pucajte u glavu sad i odmah, da znam šta da radim!". Morala sam da znam šta je problem i da se sa njima suočim i vidim šta mogu da uradim.

Doktorov odgovor joj je promenio život.

- Rekao mi je:" Gospođo, vi ste zdravi i suprug vam je zdrav. Ali vi ste matora i debela!". I hvala mu na tome. Ta surova iskrenost mi je mnogo pomogla. Tada mi je objasnio da, čak i da sam ostala u drugom stanju, imala bih veoma visokorizičnu trudnoća i pitanje da li bih je iznela do kraja i uspešno. Rekao mi je da moram radikalno da smršam i to je bilo to - priseća se šampionka.

Kako se priseća, bila je očajna i želela je da smrša, ali skinuti 50 kilograma nije nimalo lako, a nadasve to ne može da se uradi za dva dana.

- A vreme gazi. Već tada sam imala 39 godina. Odmah sam se bacila na drugo rešenje i odlučila na operaciju želuca. Kako sam imala sve kriterijume i opravdanje da uradim tu operaciju - tako je i bilo. Ali zbog kovida u to vreme, sve se mnogo rasteglo. Očajna, u aprilu 2021. godine objasnila sam doktorki da sledeće leto moram da radim vantelesnu i da sa mojom težinom doktori nemaju skoro nikakve prognoze ili su vrlo neizvesne, a ako budem čekala još godinu dana operaciju imaću već 42 godine - priča Ilićeva.

Kako je objasnila da se nalazi pred izborom između zdravlja i bebe, hirurg joj je bila naklonjena i pomogla da 30. juna 2021. godine konačno ode na operaciju.

- Već 18. avgusta sam imala indeks telesne mase ispod 30, koji je pre operacije bio preko 35. U tih 48 dana skinula sam više od 30 kilograma. I u januaru, šest meseci iza operacije pošla sam na vantelesnu opolodnju. Hvala Bogu, 8. oktobra 2022. godine - dobili smo Hanu! - ponosna je mama Marija.

Poruka svim ženama koje nailaze na prepreke

Nakon tri ozbilne životne pobede - od bokserskog šampiona, preko skidanja 50 kilograma viška telesne težine do uspešne borbe za potomstvo - upitana kako je motivisala sebe u trenucima očaja, ova neverovantna žena otkriva:

- Meni je ostala od sporta ta borbenost i duh da se ne predajem. Toliko sam želela dete da sam radila sve što mi je rečeno. Kad mi je rečeno da smršam 50 kilograma, skinula sam ih u rekordnom reku. Prošla sam kroz celu proceduru vantelesne a da nisam ni na trenutak razmišljala. Većina obično kuka kako je to puno hormona i drugih problema, što i jeste tačno, ali moj stav je bio: "Svaka inekcija je bliže bebi i ja se samo radujem". Sve što bi me pitali, od da li me boli ili mi je nezgodno što ih dajem sama sebi, nisam odgovarala. A samo onaj ko je prošao kroz to zna koliko je naporno i psihički i fizički i mentalno, u svakom smislu i pogledu - objašnjava nam šampionka.

Međutim, seća se i jednog trenutka kada je otišla kod doktorke i rekla joj da joj je Bog rekao da će da se porodi u oktobru.

- Ona me je pogledala zabrinuto kao da sam skrenula sa pameću, čak me je i pitala da li sam dobro. Pokušala je da mi objasni da je to procedura koja se ponavlja dok ne uspe, ali ja sam tipično sportski vizualizovala cilj i krenula na njega. Lekarima se mnogo dopalo i to što sam nas sve nazivala "naš tim"- priseća se i otkriva neverovatan detalj da su joj na aspiraciji izvadili (verovatno zbog velikog stresa i mnogo izgubljenih kilograma u periodu pred vantelesnu) svega jedno jedino jajašce, na proceduri gde ljudi imaju i po 10-15 jajnih ćelija za oplodnju.

- I uprkos svim šansama, tu jednu je doktorka oplodila i evo je danas ovde sa nama.

Upitana za kraj šta bi poručila ženama koje su se našle u situacijama u kojima je bila i ona, šampionka bez zadrške odgovara:

- Da ne odustaju. I da čovek mora da bude vedrog duha. Meni je mnogo pomogla vera, odlazak u crkvu i molitva. To mi je pomoglo da se smirim i da ostvarim svoj cilj. A sad se svaki dan zahvaljujem Bogu i molim samo zdravlje da nas služi. Ništa mi drugo ne treba. Želim ženama da poručim da nikada ne klonu i da veruju da će uspeti.

(Ona.rs)