Saša Jeremić: Sve više žena se bavi ronjenjem na dah i obara rekorde

Sagovornica Ona.rs je Saša Jeremić, predsednica Međunarodne asocijacije za razvoj Apnea sporta i međunarodni sudija za ronjenje na dah

Ona je predsednica Međunarodne asocijacije za razvoj Apnea (AIDA), odnosno federacije koja se bavi razvojem ronjenjem na dah.

Preporučujemo

Beograđanka po poreklu, ekonomista po obrazovanju, Saša Jeremić, osim što se od januara ove godine nalazi na čelu federacije za "free diving" sport, takođe je i instruktorka ronjenja na dah, ali i međunarodni sudija u ovom sportu.

Zaintrigirani onim što smo zatekli na bazenu centra 25. maj - Milan Gale Muškatirović tokom Međunarodnog takmičenja u ronjenju na dah u Beogradu, odmah smo upitali sagovornica Ona.rs, koja danas živi i radi na Kipru, šta je zapravo ovaj sport i na koji način se ocenjuje?

- To je sport koji je nastao od starih veština kada su ljudi skupljali sunđere ili lovili ribu u moru na dah. U pitanju je svaki boravak ispod vode sa jednim udahom. Tada se oslanjamo  samo na ono što je u našim plućima, nemamo boce sa kiseonikom koje obično koriste skuba ronici, već se udahne jednom i roni koliko može da se izdrži - objašnjava sudija.

Ronjenje na dah je od "veštine" preraslo u takmičarski sport 1992. godine, od kada je bilo neophodno da se razvije set pravila, bezbednosni sistemi i protokoli, koji će se primenjivati, kako bi svaki zaron završio kako treba. U pitanju je, dakle, ekstremni sport, jer su ljudi ispod vode - bez disanja.

Kombinacija veštine opuštanja i fizičke spremnosti

To, naravno, zahteva određene fizičke pripreme, koje instruktorka opisuje kao čudnu kombinaciju između veštine opuštanja i fizičke spremnosti.

- Trenira se da se vežba u anaerobnim uslovima, dok se zadržava vazduh, odnosno dok se mnogo više troši ta ograničena količina kiseonika koja je u našem telu. Kiseonik se mnogo brzo troši dok se krećemo, kao i kada smo pod stresom, tako da ronioci na dah mnogo pažnje posvećuju opuštanju. Zbog toga vežbaju jogu, ne bi li mogli da udahnu što više vazduha i ostanu što smireniji ispod vode - opisuje Jeremićeva.

Na pitanje koliko zapravo dugo može da se ostane pod vodom bez vazduha i gde su granice bezbednosti, međunarodni sudija ovog neobičnog sporta otkriva da postoji nekoliko različitih disciplina, među kojima je glavna razlika u tome - da li se neko kreće ili je samo u stanju mirovanja na površini vode.

- U stanju mirovanja svetski rekord za muškarce je oko 12 minuta, sa samo jednim udahom, a za žene oko deset minuta. Ali u ovim drugim disciplinama, gde se ljudi kreću ispod vode u bazenu, svetski rekord je 301 metar, odnosno šest puta dužina bazena. A u moru do sada je zaronjeno 134 metara na jedan udah. I to znači da se spustite dole i da se vratite na površinu sa 134 metra dubine - iznosi neverovatne podatke međunarodni sudija.

Prirodno se nametnulo i pitanje u čemu je razlika između ronjenja na dah u kontrolisanim uslovima u bazenu i u prirodnom okruženju u moru?

- U bazenu može duže da se ostane jer je u suštini bezbednije i možete u svakom trenutku da izađete, dok u moru morate da budete pripremljeni i da kalkulišete koliko vam treba da se spustite i da se vratite. Ima mnogo snimaka na "YouTube-u" gde može da se vidi kako izgleda jedan takav zaron jer savremenom tehnologijom i dronovima može da se isprati ronilac sve vreme tokom zarona. Neki od njih idu i do 134 metara dubine, što je zaron od četiri minuta, a to je veoma ekstremno, jer ronilac sve vreme mora da izjednačava spoljni pritisak u ušima koji je u toj dubini 14 puta veći nego na površini. To je vrlo ograničavajući faktor, i pored toga što se kiseonik u našem telu sve više i više smanjuje - otkriva naša sagovornica.

Upitana koliko je dugo sudija u ovom sportu, Jeremićeva kaže - 12 godina.

- Prvo sam bila takmičar, potom sudija, a zatim sam krenula da sudim i sve međunarodne događaje. Pre sedam godina sam postala i glavna za finansije u međunarodnoj organizaciji, što je bila malo promena u mojoj karijeri, pošto sam se kao diplomirani ekonomista dugo radila u različitim kompanijama. I posle godina bavljenja finasijama, u ovom sportu došla sam i do toga da budem i predsednik ove organizacije.

Žene ozbiljno pomeraju granice

Za ronjenje na dah se zainteresovala kada je gledala film "Big Blue" ("Veliko plavetnilo").

- Dugo nisam shvatala da je to sport, već sam iz jednog sasvim slučajnog susreta shvatila da je to sport koji može da se nauči. Kako sam već tada bila u četrdeset i nekoj godini, bila sam sumjičava da ću ga uopšte savladati, ali morala sam da probam. Taj početak, metar po metar i neodustajanje i upornost da se dostigne neki cilj, gde se ti zapravo takmičiš sa samim sobom i ni sa kim drugim, bio mi je najlepši. Kao takmičar nisam postigla neke značanje rezultate, mada je za mene 40 metara zaista fascinantan. Ali danas u ovom sprotu imamo i dame koje idu i na 122 metra, i koje su ozbiljno pomerile razliku između muškaraca i žena u ovom sportu, jer su sada stvarno minimalne razlike u rezultatima - priča Jeremićeva.

Njen posao sudije zahteva da se prati takmičar i potvrdi dužina koju je preplivao u disciplini u kojoj se ronioci kreću, odnosno da meri vreme koliko će dugo nepomično ronilac da boravi u stanju mirovanja na površini (druga disciplina).

- Sledeće što sudija kontroliše, je da, kada takmičar izađe na površinu, utvrdi da se ronilac nije upustio u dužine ili vreme za koje još uvek nije bio spreman. To je onaj momenat kada takmičar pokazuje znak OK, da bi nam dao do znanja da je u redu. Iakao se obično vidi da je malo promenio boju, ovo je važan test koji pokazuje da li mu je nivo kiseonika pao suviše, jer samo ako dovoljno dobro, onda su u stanju da pokažu znak i kažu: "Ja sam ok." - opisuje sudija.

Neki od njih, dešava se, da li usled stresa ili zato što su preterali dalje od svojih granica, nažalost, ne uspeju da urade taj protokol, ali tad je tu sudija da kontroliše situaciju i da se pobrine da su svi bezbednosni momenti pokriveni.

- Tu su uvek i ovi momci u belom da odreaguju u svakom trenutku i pruže pomoć onome ko je možda previše pokušao. To je deo sporta, i ne može sve da se iskontroliše, ali trudimo se da eliminišemo sve opasnosti. Zato su bezbednosni kriterijumi pokriveni maksimalno - uverava nas Jeremićeva.

Svetski rekordi se ne menjaju tako brzo, ali tehnike ronjenja da 

Zanimljivo je da se svetski rekordi u ovom sportu već neko vreme - ne pomeraju.

- Postoje mišljenja da se možda stiglo do nekog maksimuma ljudskih kapaciteta. Međutim, razvijaju se i nove tehnike treniranja. Pre 20 godina smo mislili da niko ne može da zaroni dublje od 100 metara ili da u bazenu pređe više od 250 metara, ali ljudi su prešli i to. Razvijaju se tehnike i treninga i boravka pod vodom, a i ljudi počinju da koriste nove tehnike u sve mlađim godinama. Tako da za sada mislimo da se preko 130 metara više ne može, ali ćemo možda za deset godina ponovo da pričamo i da se čudimo - otkriva sudija i nabraja neke od različitih tehnika, poput ronjenja sa "sirena" perajeom, ili dva obična "normalna" peraja, ili pak bez peraja uopšte, što je samo prsna tehnika plivanja ispod vode, i ujedno najteža disciplina jer se takmičari samo oslanjaju na ruke i noge, bez pomoći peraja.

Jeremićeva otrkiva i da se Srbija odlično kotira u ovom sportu.

- Srbija je jako rano počela da se bavi ovim sporotm. Samo ovi momci na ovom bazenu su organizovali minimum tri - četiri svetska prvenstva, gde je oboreno mnogo svetskih rekorda i stvoreni neki od istorijskih momenata u ovom sportu. Imamo Lenu Baltu koja je ronila 80 metara u dubinu, što je jako lep rezultat za žene, i Uroša Kojića koji je isto jako duboko išao. Puno je tu takmičar koji se bave ovim sportom i koji su svakodnevno ovde na bazenu.

Za kraj upitana koliko se žena zapravo bavi ronjenjem na dah, sudija iz cuga odgovara - sve više i više.

- I sve nas je više i više i u menadžmentu organizacije, pa smo sada u situaciji da od sedam članova UO nas je pet žena i samo dva muškarca, što je velika promena u odnosu na 1992. godinu kada je organizacija osnovana. I sudija je jako mnogo. A recimo, postoje takmičenja, pa čak i na Kipru, gde trenutno živim, da se često dešava da žene postignu i mnogo veće dubine nego muškarci, kao da su postale više željne takmičenja i više kompetentne nego muškarci - zaključuje Saša Jeremić.

(Ona.rs)