"Sama ga je birala" - laž u koju verujemo da bismo se osećale bezbedno: Zašto su žene prve te koje osuđuju?

U danima kada se obelodani još jedan slučaj porodičnog nasilja ili femicida, društvene mreže se pretvore u svojevrsni sud, ali ne onaj koji traži pravdu, već onaj koji olako dodeljuje krivicu žrtvi, meri dostojanstvo te žrtve, preispituje njenu garderobu, ponašanje, prošlost. Umesto da budu prostor podrške, postaju poligon za linč, gde svi imaju mišljenje, a malo ko shvata da sa svakim tim komentarom snosi i određenu odgovornost.

Preporučujemo

No, ono što najviše boli, i najviše zbunjuje, jeste činjenica da među prvima koji sude, preispituju "validan motiv" ubistva, i ocrnjuju žrtvu, nisu uvek muškarci. Naprotiv, često su to žene. Žene koje pišu: "Zašto je ostala?", "Zašto ga je provocirala?", "Ja to nikada ne bih dozvolila", "Sigurno nije bila ni ona cvećka".

Umesto podrške - sumnja. Umesto saosećanja - podsmeh. A umesto savezništva - moralna nadmoć.

Dok nasilnik vreba među senkama, na videlo izlazi najgora verzija ženskog plemena, ona koja baca kamenje na svoje sestre ne bi li izbegla sopstvenu smrt.

Kad su žene prestale da budu saveznice, a postale stražarke tuđih morala?

Zašto žene radije zauzimaju položaj moralnih nadzornica, nego što grade savezništva iz razumevanja?

Da li je reč o duboko usađenim patrijarhalnim porukama? O mehanizmima samoodbrane? O strahu da se u tuđoj slabosti prepoznaju sopstvene rane?

U svetu gde se nasilje raširilo kao bolest koju niko ne leči, gde institucije stoje po strani kao nemi saučesnici, gde je ćutanje postalo zakon, žena koja osuđuje drugu ne greši, ona samo preživljava u sistemu koji ju je naučio da bira između sopstvene kože i tuđe patnje.

Ali dokle? Dokle ćemo dozvoljavati da nas strah i izdaja jedu iznutra, da razaraju svaku šansu za pravdu? Dokle ćemo ćutati i praviti se da će sutra biti bolje ako danas okrenemo glavu?

Ako ne presečemo ovaj začarani krug, ako ne srušimo zid između nas, neće biti ni pravde, ni sigurnosti.

Biće samo još jedna zgažena žena na margini društva i još jedan dan bez snage da joj se kaže: "Nisi sama".

O tim pitanjima razgovala sam sa Hristinom Cvetinčanin Knežević, sociološkinjom i istraživačicom, koja već godinama analizira digitalne obrasce, žensku solidarnost (ili njen nedostatak), i način na koji žene oblikuju svoje identitete pod pritiskom sistema koji ih ne štiti, nego oblikuje da sude jedna drugoj.

Digitalni svet - ništa manje drugačiji, slobodniji, ništa manje bolniji od stvarnog

Hristina započinje naš razgovor i na pitanje o tome kako bi opisala prostor na internetu danas za žene, u startu razjašnjava jednu važnu stvar. Pre svega, napominje Hristina, moramo se osloboditi zablude da je digitalni prostor nešto radikalno drugačije od našeg fizičkog, analognog sveta. Ta distinkcija nas vodi u opasnu iluziju da je nasilje na internetu manje ozbiljno ili manje štetno. Nasilje u digitalnom svetu nije manje nasilje, posledice su jednako stvarne, a često i dugotrajnije. Ono što je naročito zabrinjavajuće jeste činjenica da agresija koja započne na internetu vrlo često prelazi u fizički svet.

Društvene mreže su ogledalo stvarnosti i pravila ponašanja koja važe u našem svakodnevnom životu, važe i u digitalnoj sferi. Kao što smo odrasle u kulturi koja nam nameće šta je dozvoljeno, a šta nije, ista ta pravila nesvesno prelivamo i u digitalni svet. Anonimnost koju internet pruža, u nekim slučajevima, služi kao podsticaj da izražavamo kritike i osude mnogo slobodnije, ali i agresivnije nego što bismo to učinile uživo.

I tu se krije ključni problem, često nam smeta sloboda koju druga žena ima, jer nas nisu naučili da prihvatimo da svaka žena ima pravo na tu slobodu.

- Ono što se ovde konkretno dešava je da nam možda, na nekom podsvesnom nivou, zasmeta sloboda koju druga žena ima, jer nismo naučene da žena ima pravo na tu slobodu, a možda još bitnije od toga da je ta sloboda nama dozvoljena i onda reagujemo instinktivno napadom. Ono čega nismo svesne, a što je posledica takvog ponašanja je da samo obnavljamo te narative i učvršćujemo ideju da žena ne sme da ima slobodu ni u digitalnom, ni u fizičkom svetu. Sve smo odrasle u patrijahalnom društvu koje nas je naučilo nekim pravilima ponašanja, odnosno onome šta je nama dozvoljeno, šta nam nije dozvoljeno. Jako je teško čak i kada osvestimo da je to nešto što nam je nametnuto, da to nije nešto što je prirodno, što je autentično, nešto što mi treba da poštujemo, da prestanemo da se ponašamo u skladu sa tim - priča Hristina i nastavlja:

- Ponekad mi se čini da se tako nešto mnogo češće dešava na internetu zbog anonimnosti i zbog tog privida slobode, nego u fizičkom svetu. Jer u fizičkom svetu uvek može da nas neko prepozna, neko čije mišljenje cenimo, neko ko ima uticaj u odnosu na nas i da nas kritikuje. A kako se te norme prenose?Prenose se na sve moguće načine, kroz sve moguće kanale komunikacije, a možda onaj najvažniji kanal komunikacije je naša porodična sredina, odnosno to neko primarno okruženje, gde mi, barem se meni čini, iako bi trebalo da budemo sve slobodnije i sve emancipovanije, zbog globalnih tendencija zaokreta u desno, idemo u rikverc, tako da se transgeneracijski provlači ideja da je žena prava žena samo ako ćuti, ako je tiha, ako ne privlači pažnju i ako ne istupa javno i ne iznosi svoj stav.

"Sama ga je birala" 

"Sama ga je birala" - to je metak koji društvo ispaljuje u sopstvenu kolektivnu savest da bi sačuvalo lažnu predstavu o sigurnosti i kontrole. Svaki put kada pomislimo da nasilje možemo izbeći „"ako se budemo ponašale kako treba", mi ne samo da izdajemo žrtve, mi izdajemo sebe.

Jer nasilje nije nesrećna slučajnost, nije tragedija zbog lošeg izbora, niti posledica "pogrešne" haljine ili reči. Nasilje je hladna, svesna odluka onih koji drže moć, ljudi koji biraju da unesu strah, bol i smrt u živote onih koje treba da štite. Nasilnik nije "bolestan slučaj", nasilnik je terorista sopstvenog doma, vlastitog tela, sopstvene zajednice.

A mi? Mi smo generacije koje su naučene da se stide sopstvene patnje, da kriju ožiljke, da ne talasaju, da budu tihe jer je to "sigurnije". Ali je lažna sigurnost u stvari najdublja rana. Sigurnost nije dar - sigurnost je privilegija koja nam se izmiče baš onda kada mislimo da je imamo.

Svaka žena koja je ikada ćutke podnela nasilje, bila prozvana, ponižena i okrivljena, zna da prostor u kome bi trebalo da bude sigurna - bilo da je to dom, ulica, posao ili bilo koji drugi kutak sveta - često postaje arena straha, nepravde i zarobljeništva. Taj prostor koji bi trebalo da je čuva, da štiti, postaje mesto u kojem nestaju njena prava, gde se tišina tumači kao saučesništvo, a njena snaga kao krivica.

Jer nasilje nije vezano samo za četiri zida - ono je otrov koji se uvlači u sve pore društva. Između ljudi, u odnosima, u institucijama, pa i u kolektivnoj svesti. I dok pokušavamo da ga razumemo, da ga objasnimo, najčešće upadnemo u zamku krivice i samoprevare - da je nasilje neka sudbina, neka kazna, ili rezultat izbora žrtve.

Ali nasilje je hladna, brutalna odluka nasilnika. I tu istinu treba prodrmati do srži svakog našeg razmišljanja, jer samo kad je suočimo, možemo početi da rušimo zidove tišine i lažne sigurnosti koji ga hrane.

Ova brutalna realnost udara kao grom iz vedra neba onima koji još veruju u bajku o "dobrim izborima" i "pravim partnerima koje smo upoznale u biblioteci". Nasilje nije izbor žene, nasilje je izbor nasilnika. I dok društvo nastavlja da prebacuje krivicu, žene i devojčice ginu, strahuju i ćute. Dovoljno je da samo jedan muškarac odluči i sve te bajke padaju u vodu.

- Veoma često kada čujemo sama ga je birala ili sama je kriva, šta je očekivala, šta je mislila da će se desiti, naš neki prvi refleks će biti bes i ljutnja. Međutim, da bismo razumeli problem i na kraju krajeva da bismo i promenili mišljenje treba da izađemo iz tih afektnih emocija i da pokušamo da razumemo šta se tu dešava. I upravo se dešava to da mi kada kažemo ona ga je sama birala, šta je očekivala, mi pokušavamo da svalimo krivicu na ženu, ali istovremeno, ne samo što nju krivimo, nego sebe ubeđujemo da ćemo biti bezbedne ako mi ne budemo kao ona, ako se mi ponašamo drugačije. Nažalost, nasilje ne funkcioniše na ovaj način. Nasilje je uvek lična odluka nasilnika, a ne žene koja će doživeti to nasilje. Tako da ma šta god mi radile, šta god mi govorile, kako god se oblačile na kraju krajeva, kako god birale naše partnere, a podsećam da niko ne ulazi u vezu s idejom da će je taj muškarac prebiti ili ubiti, ipak odluka da se bude nasilan prema ženi ili ne spada na muškarca - napominje sagovornica, nastavljajući:

- Tako da mi sebe, kada ubedimo na taj način, samo zavaravamo da ako mi možemo da budemo bolje, ako mi možemo da uradimo nešto drugačije - to se nama neće desiti. A mnogo je lakše živeti u zabludi nego u strahu. To je ono što se naziva sluškinjama patriarhata u popularnoj kulturi i opet, vratiću se na internalizaciju sistema u kome živimo i na to naše samozavaravanje. Samo je pitanje koliko smo mi duboko uronjeni u te ideje, odnosno koliko je jak naš otpor prema ideji da i mi same možemo biti žrtve nasilja. Jer mi kada se pomirimo sa idejom da se nama nasilje može desiti i da na kraju krajeva to nasilje ne zavisi mnogo od naše odluke, pogotovo kada govorimo o nasilju koja nam se može desiti u javnom prostoru, u prevozu, na ulici, u klubu... Ali najčešće se i za takve situacije nađe neko opravdanje nasilja. Jeste, najčešće se nađe opravdanje nasilnika zato što je mnogo lakše kriviti žrtvu nego živeti u strahu. Mi ćemo uvek opravdati nasilnika ako želimo da odbijemo stvarnost u kojoj je moguće da nam se nasilje desi. Ako želimo da prihvatimo stvarnost i da ne živimo u zabludi, mi ćemo pokušati da razumemo situaciju i na kraju krajeva da razumemo mehanizam nasilja i kako do njega dolazi. I da se suočimo sa strašnom istinom. I to jeste jedna jako strašna istina, da bez obzira šta mi učinimo, bez obzira na to šta obučemo, šta pričamo, kako izgledamo, možemo biti žrtve nasilja.

Ako ćutiš, možda preživiš, ali nisi slobodna

Dom.

Postoji prostor u koji bismo trebali moći da se sklonimo od sveta, mesto gde bi trebalo da pronađemo mir i sigurnost.

Ali, za mnoge žene, taj prostor nije ni približno siguran. Svaka žena koja je ikada ćutala dok je bila zlostavljana - zna da taj dom često postaje zatvor, mesto zarobljeništva i tihe patnje.

Ne govorim samo o nasilju u porodici, već o celom sistemu koji svaku ranjivost proglašava slabostima koje treba skrivati, svaku bol porazom koju treba opravdati. Taj prostor gde bi trebalo da osećamo sigurnost, postaje arena prepunih ogledala koja nam reflektuju krivicu i stid.

Patrijarhat nas uči da budemo tihe, da ćutimo da bismo preživele. Da budemo jake, ali ne previše jake. Da budemo vidljive, ali ne i glasne. Da ostanemo "čiste", ali po svaku cenu pokorne. To je igra u kojoj niko ne pobeđuje, a mi ostajemo jedine koje plaćaju cenu.

I dok same sebe ubeđujemo da će ćutanje doneti spas, stvarnost je surova - bezbednost je iluzija koju društvo uporno održava dok nas istovremeno drži zarobljenima u sopstvenim domovima i mislima.

Da bismo razumeli dubinu te tragedije, dovoljno je podsetiti se jedne izložbe garderobe žena koje su preživele seksualno nasilje. Ta garderoba nije bila samo kolekcija odeće odraslih žena, "idealnih žrtava", u njoj se nalazila i dečija odeća. Odeljci izložbe nisu bili umetnički eksponati, već nemi svedoci brutalnosti i nemoći. Taj prizor ne dozvoljava nikakve manipulacije - on je konačan dokaz da nasilje nema opravdanja, da ni jedno dete, ni jedna žena, nikada nije tražila ono što joj je nametnuto.

Izložba je glasno odgovorila na tišinu koja okružuje nasilje u "sigurnim" prostorima, pokazala je da prostor koji bismo nazvali domom često krije najmračnije tajne.

- Pre nekoliko godina bila je jedna sjajna postavka izložbe koja se sastojala od garderobe koju su žene nosile kada su bile seksualno zlostavljane, odnosno kada su bile žrtve seksualnog nasilja. I samo ću reći da se na toj izložbi našla i dečija garderoba, a svako ko pomisli da dete može da traži da bude zlostavljano ili da izaziva, treba ozbiljno da se zapita šta nije u redu sa njegovom slikom realnosti - govori nam Hristina.

Koncept ženske čistote duboko je ukorenjen u patrijarhalnim strukturama koje, kroz istoriju, nisu imale ambiciju da zaštite žene, već da ih ućutkaju, kontrolišu i hijerarhijski rasporede. Čistota, u ovom kontekstu, nije sinonim za moralnost, već sredstvo normiranja ženskog tela, seksualnosti i ponašanja. Ona je ideološki alat, efikasan upravo zato što se ne predstavlja kao pritisak, već kao vrlina.

U društvenoj imaginaciji, žena koja "čuva sebe", ne samo da ispunjava ideal poželjne ženstvenosti, već time i garantuje stabilnost poretka. Nasuprot njoj stoji žena koja je bila izložena nasilju, naročito seksualnom, i koja se posmatra kao oštećena, obeležena, kao da je njen integritet stvar koja se može izgubiti dodirom tuđe sile. Taj pogled ne vidi nasilje kao društveni problem, već kao mrlju na ženi.

Upravo tu intervenciju pravi izložba koju Hristina pominje i upravo tu je njena subverzivnost. Ona razlaže mit o ženskoj odgovornosti i osvetljava puki apsurd ideje da je čistota nešto što se čuva odećom, tišinom ili pokornošću. Svaka prikazana haljina, svaka dečja trenerka i dukserica sa kapuljačom, ruši ideološku podvalu o uzročno-posledičnoj vezi između izgleda žene i nasilja koje joj se dogodi.

Ova postavka raskrinkava iluziju sigurnosti koju društvo nudi ženama pod uslovom da "ne talasaju". Ona jasno pokazuje: nasilje se ne događa zato što je neko izazvao, već zato što postoji moć koja veruje da ima pravo da uzme. A društvo koje tu moć racionalizuje idejom o "čistoj" i "okaljanoj" ženi, saučestvuje.

Izložba nas zato ne poziva na saosećanje, već na razbijanje iluzija. Na odbacivanje konstrukta koji ne štiti žene - već štiti nasilje.

- Mi smo taman dovoljno jake da sačuvamo tu našu čistotu patrijahalnu i da se nekako uklopimo u taj sistem, da previše ne talasamo, da ga previše ne izazivamo. Jer iako možda sebi to ne želimo da priznamo, kada odlučimo da na taj način razmišljamo i da se tako ponašamo, mi ipak negde pozadi, skroz u nekom zabačenom kutku našeg mozga imamo svest da ako budemo talasale, da može da nam se desi nasilje. Najčešće čujemo osvajanje krivice na žrtvu, ali opet ono što je ovde ključno je da je ovde reč o jednom psihološkom mehanizmu gde mi same sebe falsifikujemo stvarnost tako što ubeđujemo sebe da ako se ne budemo ponašale kao ona da ćemo biti bezbedne. Međutim, mi sebe falsifikujemo stvarnost, ali ta stvarnost ostaje takva kakva jeste. A to je činjenica da žene nigde nisu bezbedne, a čak su ponajmanje bezbedne u svojim četiri zida, odnosno u svojim domovima sa ljudima koje vole i veruju. Tako da ovaj mehanizam, iako igra neku svoju psihološku funkciju da mi u datom trenutku budemo dobro, da ne dobijemo anksiozni napad, da se ne uplašimo, da se ne paralizujemo tom strašnom istinom da nasilje uvek i svuda može da nam se desi, dugoročno nanosi jako veliku štetu. Ne samo nama, nego i svima oko nas, ali i svim ženama i devojčicama koje će se možda naći u situaciji nasilja, s obzirom da svaka treća žena u Srbiji ima iskustvo nasilja, njih je jako malo - jasna je Hristina.

Kome pripada žensko telo

Postoje žene, ali i muškarci, naravnom koji sebe ubeđuju da će žene u njihovoj blizini biti bezbedne ako se "ponašaju kako treba", ako ne izazivaju, ako biraju "pravo" društvo, ako drže distancu. To je iluzija koja perpetuira nasilje. Nasilje ne bira prema moralnoj sudbini žrtve, već prema moći i kontroli koju nasilnik želi da zadrži. A upravo ta lažna sigurnost gura žene u zamku krivice i straha.

Društveni narativ da je uvek žena kriva za nasilje kojim je pogođena, a da muškarac gotovo nikad nije - nije samo pogrešan, on je duboko opasan. Taj stav reflektuje i sistemske propuste, na koje nam ukazuje Hristina, tek pre 19 godina u našem zakonodavstvu je prepoznato i kriminalizovano silovanje u braku. To nije samo zakonski hendikep, to je dokaz koliko duboko je ukorenjena ideja da žensko telo pripada muškarcu, da je njegova volja važnija od njenog dostojanstva.

Danas, kada govorimo o retkim i teškim procesuiranjima ovih zločina, pitanje nije samo u zakonu, već u društvenoj volji da se žrtvama pruži podrška. Preživele žrtve nasilja često znaju da neće naići na razumevanje, ne samo od pravosudnih institucija, već i od svoje okoline, porodice, pa i prijatelja. Ta društvena tišina i odbacivanje predstavljaju produžetak nasilja, još jedan sloj bola koji žene moraju da nose.

- Tako da mi ovde imamo, kao i među ženama, neke muškarce koji sebe samo zavaravaju da će žene u njihovoj okolini ostati bezbedne ako ne budu takve žene, ako ne budu tako birale, ako ne budu tako izazivale. Takođe imamo i veliku grupu ljudi koja jednostavno ne razmišlja i koja pristaje na taj društveni narativ da je žena uvek kriva kada se desi nešto loše, a da muškarac ne može da bude kriv. Odnosno, na ideju da žensko telo pripada muškarcu i to vidimo i kroz naše zakonodavstvo. Pre 19 godina je kriminalizovano silovanje u braku. To je jako kasno da bi se takav zločin kriminalizovao i prepoznao. A danas možemo da pričamo i o tome koliko se ovo često procesuira i zašto se procesuira toliko retko. Da li zato što institucije ne žele da podrže preživele ili zato što jednostavno žene koje imaju to iskustvo su svesne da neće naići na podršku okoline.

Ženska solidarnost ili hajde da prvo pričamo o empatiji

Hristina komunicira sa ženama koje se možda ni ne vide kao feministkinje, one su jednostavno žene koje tragaju za istinom, informacijama i razumevanjem. Njen glas i prostor ne služe aktivistkinjama, već za sve koje hoće da sagledaju stvarnost bez ulepšavanja. Jer teme o kojima priča nisu lake: nasilje, nepravda, i obrasci koji su u našem društvu prihvaćeni kao normalni.

Hristina ne govori za one što su već "otvorene feministkinje" ili pripadnice aktivističkih krugova. Ona se obraća ženama koje nisu u tom rangu, koje se ne vide kroz tu prizmu, koje samo traže istinu i razumevanje - žene koje hoće da skinu veo lažnog mira sa očiju. Jer ono što ona razotkriva nije bajka, nije utopija, već sirova realnost.

Kad smo dotakle temu solidarnosti, Hristina nas je nemilosrdno podsetila da je danas "solidarnost" postala farsa, prazna fraza za Instagram objave, instant-filantropiju i političke korektnosti bez krvi i bola. Prava solidarnost počinje od empatije - ali ne one površne, instagramične, koja se ogleda u lajkovima i deljenju tuđih tragedija na Instagram story. Empatija je nemir koji te pojede iznutra, bol koji ne možeš da ignorišeš, strah koji priznaješ kao sopstvenu stvarnost. Empatija je neprekidni izazov da pogledaš nasilju pravo u oči i da se ne okreneš, da ne bežiš u bezbednost ignorancije i ravnodušnosti.

Nije polu-angažovana podrška niti stvar prestiža, gledanje sa moralne, duhovne i bezbedne visine, da je tako nazovem. Empatija je tuga koju dozvoliš da te prožme, to je nemir u stomaku koji ne možeš da ignorišeš, to je spremnost da prihvatiš da i tebi može da se dogodi ono što ti je teško da gledaš.

Danas se žrtve nasilja pretvaraju u javne eksponate, izložene najbrutalnijim osudama i poniženjima, jer je lakše srušiti nečiju patnju nego prizvati sopstvenu nemoć pred istinom koja nas razara. Lakše je svaliti krivicu na žrtvu nego priznati da je nasilje pretnja koja vreba iza ugla svake od nas, mračna senka što ne bira nas po tome kako smo se obukle, šta smo kome rekle ili prećutale, koga smo u jednom trenutku svog života izabrale da volimo.

Ova spoznaja koju odbijamo i ubijamo upirajući prst u drugu ženu je ogledalo u kojem se ogleda naše sopstveno licemerje i strah.

Empatija nije samo osećanje - to je zahtev, zadatak i borba. To je priznavanje da ne možeš sve popraviti, ali da moraš sve videti i ne smeš se praviti da ne znaš. To je hrabrost da odbaciš lažni mir i lažne utehe. Bez te surove spremnosti, solidarnost ostaje mrtvo slovo na papiru, prazna parola za lakoverne. Novi Instagram story.

Istinska empatija traži da izađeš iz zone komfora i postaneš aktivan deo promena - da radiš na razumevanju, da rušiš predrasude, da se ne povlačiš pred nepravdom, da staneš uz one koji nemaju glas. To je poziv na stalno samopreispitivanje i borbu sa sopstvenim privilegijama i slabostima. To je dugoročni angažman, odgovornost prema budućim generacijama, koje zaslužuju svet gde se strah neće prenositi kao nasleđe.

Empatija nije utopija ni luksuz, već krvotok svake društvene pravde. Nije dekorativni detalj, već okidač koji razara zidove ćutanja i licemerja. Izbor je jasan: ili se suočavamo sa istinom, ili dozvoljavamo da nas sistematski razara i pretvara u gledaoce tuđe patnje, dok se svet oko nas urušava.

U tom nemilosrdnom izboru leži naša budućnost - jer ili ćemo zajedno nositi teret i snagu, ili ćemo pasti pod njegovim beskrajnim pritiskom. A Hristinina poruka je jasna: tišina nije opcija. Empatija nije emocija, već revolucija.

Inicijativa Ona ne ćuti nastavlja da raste, i ovo je samo početak. Žene više ne žele da se povuku u tišinu. Nastavljamo da se borimo za njihove glasove, za svaki post koji pomaže, za svaku ženu koja je bila žrtva nasilja, i za svaku koja se bori za svoj prostor na mrežama.

Zahvalni smo što u ovoj borbi nismo sami. Uz institucionalnu podršku AFA organizacije (Asocijacije za afirmaciju potencijala žena) i Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, naš glas je još jači. Naše poruke idu dalje.

(Ona.rs)