Ispovest Beograđanke iz Kliničkog centra: Imam 23 godine i rekli su mi da možda umirem

Trola još ne smrdi. Prazna je. Ovo joj je tek drugi krug od ujutru. Napolju mrak čuči u poluskoku, kao da ga je sramota što je još tu. Tek je prošlo šest. Nema gužve ni u Kneza Miloša. Nema ni svitanja.

Naslonila sam se na vrata i ovlaš posmatram zgrade. Idem jednu stanicu, brzo do Kliničkog da zakažem pregled, do pekare, pa na posao. Imam vremena.

Preporučujemo

Iz trole izlazi svih pet putnika. Svi idemo u istom pravcu. Skrivena od ljudi koji balave jastuke iza spuštenih roletni ka bolničkom krugu žuri nas petoro, ulivamo se u red koji ide ka Urgentnom, skrećemo. Tiho. Kao da smo kužni.

Često radim od sedam i već sam navikla na prećutni sporazum onih koji su na ulici pre izlaska sunca – niko tu nije direktor, niti je krenuo na more. U šest se pešači samo iz muke. I hoda se brže, da se od one tišine ne čuju misli. A ja stvarno žurim. Jer moram do pekare. I na posao.

Red u Kliničkom neobično mali i bučan. Razbudila ljude svetla. Raspričali se. Ako hoćete da zbližite Srbe, stavite ih pred neki šalter. Bila sam ubedljivo najmlađa. Dvadeset tri godine. Pitaju me da li je tu red za pulmologa. Jeste, kažem. Samo ja ne kašljem, jer mi nije ništa i samo mi treba lekarski dokaz da otkačim zabrinuto pokućstvo. Dočepala sam se onog staklenog proreza i tutnula papir. Sestra ćuti. Gleda u mene, pa u uput.

- Ovo je vaše?

- Moje.

- Morate hitno u ambulantu.

- Molim?

- Ambulanta, pulmološko, prođete pokretne stepenice. Sledeći.

Baka iza mene mi dobacuje čudan pogled. Marširam napadno jer tačno znam da je neka glupa greška i moraću opet u onaj isti red, i neću stići u pekaru i još ću da zakasnim na posao.

Ovde je šalter veći, oko njega je čekaonica. Polako se puni. Pružam papir nekoj ženi i već se mislim kako da zaobiđem kućno vaspitanje i budem neprijatna, jer svi kažu da u ovoj zemlji jedino to pali, a ja ću da zakasnim.

- Ovo je vaše?

- Moje.

- Sedite, prozvaćemo vas preko razglasa, a onda ćete kroz ona vrata, na merenja.

Kakva, bre, vrata, kakva merenja? Već je osam, a ja moram u devet da budem u redakciji. Dobro, 'ajde, stvarno nije gužva i baš da vidim šta je ovo. Oko mene pominju spirometriju. Trudim se da ne delujem panično dok guglam svaki izraz koji čujem. Ne znam zašto, jer ja imam dvadeset i tri godine i meni nije ništa.

Dobro, malo sam se ugojila, ali radim za kompjuterom i bili su praznici. Pištanje. Ne znate koliko je vaše ime jezivo dok ga ne čujete sa bolničkog razglasa. Triput, jer meni, naravno, nije jasno na koja vrata da kucam.

Sestra ih otvara i smešta me na stolicu. Stavlja mi nešto na prst. Merač pritiska koji izgleda kao spajalica.

Vraća me u čekaonicu. Više nisam najmlađa i to me plaši. Prilazi mi plava sestra. Vrlo je ljubazna. Kaže da hitno siđem na rendgen pluća, sprat ispod. Više mi ništa nije jasno, ali snimanje će sigurno pokazati da mi nije ništa i moći ću da jedem. Skidam se i dolazim do doktora. Mlad je. Ubeđujem sebe da ne treba da mi bude neprijatno, isto kao što ubeđujem sebe da nisam gladna. Nalaz nosim kod specijaliste. Ponovo red. Ponovo razglas. Žena je trepnula kada me videla.

- Koliko imate godina?

"Dvadeset i tri", kažem umirujućim tonom, kao kada garantujete da su kola malo prešla. Sluša mi pluća.

- Gde vas boli?

Pokažem.

- Zamarate li se više u poslednje vreme? Više od vaših vršnjaka?

- Ne znam. Valjda ne. Malo sam vam forme.

- Hladno vam je?

Klimam glavom dok mi opet sluša pluća, nespremna za pitanje koje sledi.

- Da li je neko u vašoj porodici umro od srca?

Kakvo sad srce. Pa radila sam rendgen pluća!

- Jeste.

Objašnjavam ko, kako i kad.

- A neko vaših godina?

- Da.

Nadam se da nisam zvučala onako kako mislim da jesam.

- Moramo da vam uradimo još neka ispitivanja.

- Ja se izvinjavam, ali već kasnim na posao. Znate, došla sam samo da zakažem pregled, a sada je već...

- Javite im da ne dolazite. Moglo bi da potraje.

- Šta?

- Moramo da vam ispitamo srce.

U takvom trenutku ništa više nije bitno. Ni to što moram treći put da zovem firmu, ni to što znam da će neko morati da dođe iako mu je slobodan dan, ni to što sam svesna da sam se stresla. Čak više nisam ni gladna. Samo želim nekoga da pozovem. Da javim šta mi se dešava. Tek je deset, sigurno spavaju i nije pristojno. A treba biti pristojan. I zašto bih nekoga budila, kao da je nešto ozbiljno kada meni nije ništa.

Nije li?

Osećam se kao da me na stotinu ruku kotrlja kroz hodnike. Priključuju me na EKG. Sestra, mislim da je ovo sestra, mi se ohrabrujuće smeška. Ima talasastu plavu kosu i tople smeđe oči. Tupavo joj se kezim dok mi stavlja elektrode. Ohrabruje me. Priča o svojoj ćerkici koja je, eto, mojih godina. Štampač zvrči i izbacuje rezultate. Dok brišem gel sa sebe, plava žena poziva doktorku. Specijalista me mirno gleda. Bezizražajno.

- Dobro. Otići ćete da vam odrade eho srca i krvnu sliku. Naglasiću da je hitno.

Doktorka je prijatna ali to jedva registrujem. Ne znam kako sam ustala. Nespretno skupljam kaput i torbu. Neko mi pridržava vrata i pridiže šal koji se vukao po podu.

- Ti si ovde sama, pita me ona ljubazna sestra.

Klimam glavom i meškoljim se. Nisam lepo obrisala gel. Gleda me na trenutak.

- Hajde sa mnom. Odvešću te na preglede. Piše da je hitno, ali umeju da prave problem.

Osećam neopisivu potrebu da je zagrlim. Kaskam za njenim mantilom kroz gužvu. Ljudi se tiskaju u neodređenom žamoru. Hodnici mirišu na natopljene kapute pacijenata koji prolaze.

Izbili smo na glavni ulaz. Desno od šaltera za prijem čuči mala prodavnica. Imaju sve i svašta. Iz čista mira žena zastaje pored nje.

- Vidiš onu sliku? Devojka u crvenom koja nosi kišobran.

Zatečena, prelazim pogledom proizvode. Vidim, kažem joj.

- Jel da da je lepa slika? Razmišljala sam da je kupim. Kada sam bila mlađa stalno sam slikala, ali su mi rekli da od toga ne može da se živi. Počeću ponovo. Samo čekam da odem u penziju.

- Nemojte da čekate.

- Izvnite?

- Ako to volite, počnite odmah. Ja tako ceo život želim da odem u Irsku. Nekoliko puta sam skupljala pare i trošila ih na gluposti. Puknu patike, pozovu me na more, iskrsne nešto. Nisam otišla ni do Lazarevca. A sada...

- Još ste vi mladi. Ali u pravu ste. Da znate, možda i kupim tu sliku. Baš ću da probam da je precrtam. Šta ima veze, ko da će neko da zna. Evo, stigli smo.

Pozdravila se sa osobljem i uvela me unutra.

- Kada završite siđite do doktorke, a onda odmah idite da jedete nešto, mnogo ste bledi, dobacila je.

Oprostile smo se pogledom. Htela sam još nešto da joj kažem, da se nekako zahvalim ali već je sišla niz stepenice. Odjek klompi odao je da je strčala. Draga neka žena.

U skučenoj sobi nekoliko doktora slušalo je zvuk mog srca kako odzvanja sa ekrana.

Ispostaviće se da sam ovaj tretman dobila jer je doktorka opšte prakse pogrešila šifru uputa. Stanje na uputu je delovalo daleko ozbiljnije od mog problema - bol nije bio srce mada ga često za to zamene, stezanje u grudima i kašalj nisu bili ni pluća -

imala sam ozbiljan problem sa upalom stomaka i želudačnom kiselinom i zabranjeno mi je sve lepo u životu. Ipak sam iz Kliničkog otišla vesela, dečijim poskokom.

Zaključili su da mi srce dobro radi. I da je lepo. Ispostavilo se da nije ništa ozbiljno. Ipak ne umirem. Barem ništa brže nego inače.

Noseći hrpu papira ubačenu u savijeni snimak pluća ustremila sam se ka izlazu iz Kliničkog centra.

Prolazila sam onu malu prodavnicu. Pogledom sam prešla preko štanda tražeći sliku devojke sa kišobranom. Nije je bilo.

(Ona.rs)