Godinama su mislili da ima Alchajmer, a onda je jedno otkriće sve promenilo: Istina je bila skrivena u leđima

Zamišljate dementnu osobu kao nekog drugog – nikad kao svoju majku. A kada to postane stvarnost, ostanete bez daha.

Kada je Šon Fišer kao tinejdžer gledao svoju majku kako se sve češće pita „Šta smo ono pričali?“ i kako zuri u kalendar kao da gleda u apstraktno umetničko delo, nije ni slutio da će je svega nekoliko godina kasnije lekari poslati kući sa rečenicom koja zvuči kao presuda: Alchajmerova bolest.

Preporučujemo

Ali prava istina bila je mnogo složenija – i mnogo neverovatnija. Ona nije gubila pamćenje zbog mozga. Gubila je sebe zbog sitne pukotine – duboko u kičmi.

Majka troje dece, snaga porodice – i žena koja polako nestaje

Njeni prvi simptomi javili su se još 2001. godine. Iznenadne migrene, povraćanje na autoputu, gubitak sluha na jedno uvo. Lekari su godinama gasili simptome – Meniereova bolest, anksioznost, vrtoglavica. Niko nije povezivao sve te znakove. A ona je, bez obzira na sve, ostajala stub kuće: slala decu u školu, dolazila na utakmice, pakovala užine.

Ali onda je usledilo zatišje koje nikoga nije zavaralo. Šon kaže da je 2015. počeo da primećuje „tihu dislokaciju uma“. Zaboravljanje, ponavljanje rečenica, pogled bez fokusa. Dve godine kasnije, neurologija u Njujorku dala je najgoru moguću potvrdu: rani Alchajmer.

Nada je kratko trajala: isključena iz studije zbog nečega što niko nije očekivao

Lekari su je uputili na kliničku studiju za eksperimentalni lek. Ali tada su otkrili neobičnu činjenicu – nešto curi u njenoj kičmi. Doslovno. Cerebrospinalna tečnost, koja štiti mozak i kičmenu moždinu, polako je nestajala iz njenog tela – najverovatnije kroz mikro-pukotinu nastalu nakon porođaja i primanja epidurala.

Ta pukotina nikad nije zarasla, a godina po godina, mozak je počeo da tone, jer nije imao podršku. Simptomi su bili zastrašujuće slični Alchajmeru.

Operacija iz noge do kičme – i čudo

Nakon više od 20 godina bola, umora i zablude, lekari su odlučili da probaju novi pristup. Kroz arteriju u butini uveli su instrument sve do kičmenog stuba – i zapečatili mesto gde je tečnost curila.

Nakon dve nedelje – žena koja je bila senka sebe, bila je budna do 10 uveče i razgovarala kao pre 20 godina. Tri nedelje kasnije, nestala je vrtoglavica. Fizioterapeutkinja joj je rekla da joj više ne treba pomoć. Mesec dana posle operacije, rekla je: „Osećam se 20 godina mlađe.“

Zamalo dijagnoza koja ruši živote – ali i lekari su ljudi

Niko iz porodice nije tražio krivca. Naprotiv. Shvatili su da ni najbolji lekari ne mogu da vide ono što medicina još nije naučila da traži na vreme.

U jednom medicinskom biltenu iz bolnice Cedars-Sinai, objavljenom godinu pre operacije, pisalo je:
„Lekari koji leče demenciju trebalo bi da ispitaju curenje cerebrospinalne tečnosti – moguće izlečiv uzrok naizgled neizlečivog stanja.“

Lekcija za sve nas: Kada telo šapuće, slušajte. Nije uvek ono najgore.

Kada se govori o dijagnozama, najteže je prihvatiti onu koja ne ostavlja prostor za nadu. Ali priča Šonove majke nas podseća da nije svaka demencija ono što se čini. Nisu svi simptomi znak kraja. Nekada su početak – traganja, upornosti, vere u telo koje još nije reklo poslednju reč.

(Ona.rs/Daily Mail)