Ljubavno pismo koje nikada neću poslati: Smeš li da pogledaš u oči onu u koju si se kleo a potom je izdao?

Znala sam da boli nisu popustile jer se mesecima nisam usuđivala da pitam njegovu sestru šta radi i i da li ima novu devojku, a i nisam bila sigurna koji odgovor bi me više užasnuo - da su ta Herkulesova ramena sada u vlasništvu neke druge ili da zore i dalje čeka u onoj novosadskoj kafani, sam. Ako su njegove šake, koje još uvek osećam na svojim obrazima, tuđe vlasništvo - pomislila bih da smo bili varka. Ali da znam da i dalje ispija viski u Bulevaru Mihajla Pupina, ponadala bih se da mi čuva mesto. A to je opasno.

Nisam ga prebolela, ali sam tešila sebe kako sam odbolovala bajku o nama, pokušavši da se ubedim da bi život sa tako surovim realistom bio trka u kojoj bih uvek iznova prekasno stizala na cilj.

Preporučujemo

Ubedili su nas da se sreća ne gradi na grehu, jer tako je naša ljubav započela, ali su zaboravili da svako pravilo krije izuzetak; naš je počivao u neraskidivoj povezanosti satkanoj od nebeskih niti - znate, kada svoj dom spoznate u tuđim očima, pa ceo svet na trenutak postane dalek, zamrznut i sporedan.

Uporno slušam: "Nastavi dalje, njega više nema". A gde, prijatelji? Gde se nakon takve spoznaje ide? Kada ne možeš da se vratiš kući, uzalud su sva naredna traganja - lutaš izgubljen, kucajući na vrata stranih ognjišta.

Ubedili su nas da nema smeha nakon tuđih suza. Ali, o tome ovde ni reči. Ovde ćemo govoriti o neprolazećoj boli. O meni, ženi koja nije prestala da voli. Vidi se da sam odrastala na Mirjani Bobić Mojsilović, je l' da?

Volim i dalje, zaklela bih se da treba pred svim ovozemljaskim i nebeskim svedocima.  Istina je, svako jutro i veče završavam sa željom da se vratim u onaj juli jer mi nijedan sledeći datum u kalendaru ne donosi tu bliskost, stvorenu među napuštenim zidinama Kalemgdena sa strancem, u čijim očima sam spoznala svoju veličinu, od kojeg me nije bilo sramota faličnosti i šupljina što su pretile da ugroze sve kvalitete iza kojih sam se vešto skrivala.

Taj svemir u njegovom pogledu progutao me je celu. I dalje pamtim kako sam sa svakim treptajem tih očiju prodirala u neke prošle, zaboravljene živote, daleke svetove - uverena da smo se pronašli i da gradimo naš sopstveni.

Da moram da objasnim šta je ljubav, rekla bih upravo to - kada neko čini da se osećate veliko, bez obzira na to koliko ste u tom momentu sebi mali.

Sećam se kada sam ugledala vitku siluetu brinete kako u ruci drži povodac, i voljeno biće - njegovog psa, odmah sam znala da je moj čovek sada vlasništvo druge žene. Evo, nastavljam dalje već nebrojeni broj meseci, hodam a stojim u mestu. Zavidim brineti, jer sam ja tog stranca previše dobro upoznala. Zavidim joj, jer ona nikada neće morati da prolazi kroz njegove najmračnije slabosti i kukavičluke, taj teret je samo moj.

Znate, čovek ne voli da gleda u oči one u koje se kleo a potom ih izdao.

Pa, kada je u mojim zenicama počeo da svedoči svojim neuspesima, ne znavši da je i takav za mene bio veći od Napoleona, ne shvatajući da sam se svakoj rani koju sam previjala- divila, potražio je tuđe.

Ali, ne krivim ga. I mene su ubedili da spustim glavu na tuđe rame iako sam miris njegovog pazuha i dalje volela više nego svoj.

Greška. Ne ljubite druge usne dok vas boli žig prošlog dodira.

Sećam se koliko je narednom partneru bilo teško da noći provodi kraj mene, dok osluškujemo tišinu koja vrišti i sahranjujemo žive uspomene. Htela sam da budem sebična i protraćim, pardon, "provedem" godine u miru verovavši da "tako treba". Pa pobogu, zar brak nije prijateljstvo? Ko se još udaje iz prave ljubavi?

- Nina, život nije Holivud - govorili su. Mislila sam - od sreće sam već jednom umrla, pa hajde da pokušam da živim spokojno.

Gledala sam dobrog čoveka, koji me voli, kako se gasi i čezne da mu probudim vatru u venama, ne slutivši da moj kremen počiva u zgradi čiji broj i dalje pamtim. Tamo, u Balkanskoj ulici, gde sam bojila svitanja priznanjima i ispovestima koje su me zauvek vezale, i radovala se zajedno dočekanim borama sa čovekom koji je znao šta mogu da postanem i nije ga odbijalo ono gde sam bila.

Moja istina se ne boji otvorenog plamena, stoga priznajem - da mogu da biram, opet bih ga birala. Oprostila odustajanje, neispunjena obećanja i što nas nije smeo.

Jer, bio je stvaran. Znam mu svaku boju - te nijanse sive koje su moje oči videle kao najlepše proleće. Volela bih da mogu da kažem da je bio "crn". Ali tama ne budi ono što je on probudio. Kako me je voleo sve dok nisam zavolela sebe. Govorio mi da mogu sve što poželim, slušao o svemu što me plaši i što sam mislila da ne umem. Ponavljao: "Grešiš, ali razumem".

Ja maštam unazad, o onome što je prošlo. Unazad, jer tamo ga ima. Ne umem da postojim u ovom crno-belom svetu. Vraćam se u snove, tamo gde je on - moja siva.

Ali, da završimo ovu ispovest u ruhu kolumne a ne proze - volite prijatelji, volite, volite. Sve drugo je živa smrt, sve drugo čini od vas nemog posmatrača ovog peščanog sata, zvanog život. Pronađite ruke u kojima nećete strahovati od isteka vremena.

(Ona.rs)