Nežni sin moćnog oca znao je tajnu ljubavi: Despot Stefan Lazarević Beograd pretvara u prestonicu

Iza svetitelja i ratnika, poete i despota ostaju večne reči dela "Slovo ljubve"

Bio je sin vladara koji je uživao nesvakidašnju ljubav naroda i koji je život ostavio u bici od koje u istoriji tog naroda kao da se sve računa. U vreme kada se knez Lazar opredelio za carstvo nebesko, Stefan Lazarević (1377–1427) bio je maloletan; umesto njega Srbijom je vladala njegova majka kneginja Milica, potomak svetorodne loze Nemanjića. Nazivan i Visoki Stevan, vladao je kao otomanski, pa potom ugarski i otomanski vazal sa zvanjem despota.

Ovu titulu dobio je 1402. godine od vizantijskog cara, čime Srbija postaje despotovina. Žigmund Luksemburški mu je predao na upravu razrušenu Beogradsku tvrđavu, koju je on obnovio i 1403. godine i proglasio je svojom prestonicom.

Preporučujemo

„Nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazdah njega i posvetih Presvetoj Bogorodici“, zapisao je despot u svojoj povelji izdatoj u samom gradu.

U njegovoj ličnosti mnogo toga je sjedinjeno. Bio je vitez, putnik, ratnik, pesnik, diplomata, zadužbinar, sin, brat, koji je sestru Oliveru isratio u harem turskog sultana. Ko bi njegovu umetničku prirodu stavio na prvo mesto, ogrešio bu se o vladara koji je Srbiju dočekao u njenom najtežem stanju, a ko bi rekao da je pre bio ratnik nego pesnik, imao bi kao protivdokaz despotovo „Slovo ljubve“, koje se smatra jednim od najlepših kraćih književnih dela u srpskoj srednjovekovnoj književnosti.

Član viteškog reda Zmaja smatra se tvorcem i „Natpisa na kosovskom mermernom stubu“, svojevrsnog epitafa s početka XV veka, pojedini naučnici mu pripisuju i „Nadgrobno ridanje nad knezom Lazarom“, od koga je sačuvano samo nekoliko uvodnih stihova. Okupljao je i pružao utočište učenim ljudima, iz svoje države i okoline, zahvaljujući njemu nastala je  Resavska pravopisna škola, treći tip pravopisa srpske redakcije staroslovenskog jezika.

Pored čuvene Resave, poznatije kao Manasija, koja mu je zadužbina, još je mnogo crkava i manastira procvetalo zahvaljujući njemu. Posle najtužnijeg boja i teškog vremena stvorio je epohu koju nazivaju blistavom u istoriji i kulturi srednjovekovne Srbije. Vladavinu obeleženu bunama, vazalskim ratovima i dinastičkim sukobima uspeo je da održi i smiri otpor vlastele. Njegova reforma stvorila je efikasniju vojna organizacija i državnu upravu, a sve, čini se, pod slovom ljubavi.

Iz kratkog braka sa despoticom Jelenom Gatiluzio nije imao dece. 

Umro je na današnji dan, Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina nakon njegove smrti, 19. jula 1927. godine i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao Svetog Stefana despota Srpskog.

Iza svetitelja i ratnika, poete i despota ostaju večne reči dela "Slovo ljubve":

"Uzljubite ljubav, mladići i devojke, za ljubav prikladni; ali pravo i nezazorno, da mladićstvo i devstvo ne povredite, kojim se priroda naša Božanskoj prisajedinjuje, da Božanstvo ne uznegoduje. Jer apostol reče: "Duha Svetoga Božjega ne rastužujte, kojim se zapečatiste javno u krštenju".

(Ona.rs)