Hrvat je u Nemačkoj dočekao starost i doživeo HOROR: Oslepeo je, sin ga je napustio, a dokumenta su mu sakrili

Hrvat iz Nemačke, Ante L, decenijama je radio u inostranstvu verujući da gradi stabilan život i mirnu starost. Godine su ga, međutim, dočekale na potpuno drugačiji način. Umesto sigurnosti, doživeo je zanemarivanje od strane sopstvenog sina i starateljke koja je donela odluke presudne za njegov život, a nikada u njegovu korist. Ostavljen bez pristojne brige, bez većeg dela penzije, bez lečenja i bez ikoga ko bi ga štitio, završio je gladan, slep i bespomoćan. Njegova sestra godinama se borila da mu obezbedi dostojanstven život i na kraju ga vratila u Hrvatsku, ali problemi sa skrbnicom i dalje ograničavaju njegova osnovna prava.

Ovo je priča o nepravdi i borbi za elementarno ljudsko dostojanstvo.

Preporučujemo

Ante danas živi u Splitu, daleko od planova i snova sa kojima je nekada odlazio u Nemačku. Došao je pun energije, gradio kuću, porodicu i život koji je zamišljao kao konačno utočište. Umesto stabilnosti, dočekala ga je bolest, usamljenost i izdaja najbližih.

Njegova sestra, jedina osoba koja se godinama borila za njega, ispričala je kako je život tog čoveka polako postao borba protiv sistema, protiv nebrige i protiv onih koji su trebali biti njegova podrška.

Ante je teško bolestan penzioner. Proveo je decenije u Nemačkoj, a onda postao žrtva sopstvenog sina i starateljka koja mu je, prema navodima porodice, uskraćivala dokumenta, lečenje, informacije i pristup njegovoj penziji. Zbog takvog odnosa bio je pothranjen, potpuno oslepeo i ostavljen da živi u uslovima nedostojnim čoveka.

Prvi znakovi nepravde i dan kada se sve promenilo

Nakon što se sin odselio, Ante je ostao sam sa teško bolesnom suprugom u njihovoj kući u Marlu. Brinuo je o njoj koliko je mogao. Onda je doživeo moždani udar koji mu je oduzeo govor. Delimično ga je povratio, ali nikada u potpunosti.

Uprkos svemu, nije se žalio. Prihvatao je život kakav je, sve dok jednog dana nije doživeo trenutak koji mu je promenio starost iz korena.

- Nazvao me brat i plakao. Rekao mi je kako je kombi došao po njegovu suprugu, a on ne zna gde i kuda su je odveli. Pitao je gde je voze, a ženska osoba mu je odgovorila da mu ne sme reći. Rekla sam mu da pita svog sina jer on mora da zna. Pitao je, ali sin mu je rekao kako on ništa ne zna, govori Marija.

Ostao je sam u praznoj kući i svakoga dana sedao na bicikl pokušavajući da pronađe suprugu. Obilazio je ustanovu po ustanovu, dok je konačno nije pronašao u objektu za teško bolesne.

- Bila je u teškom stanju, pa mu je sve to još teže padalo. Ostao je sam, ali smo se čuli svaki dan, prepričava sestra.

Sve do dana kada se više nije javljao. Zvanično, nestao je, a njegov sin nije znao ni gde bi mogao biti.

Ubrzo se saznalo da je već pet dana u bolnici. Još tragičnije je bilo to što njegov sin i starateljka o tome nisu imali nikakvu informaciju, iako su bili odgovorni za njega.

Glad, gubitak vida i život u kartonskoj kutiji

Nakon smrti supruge, Ante je ostao slomljen. Želeo je da se vrati u Hrvatsku, ali sin i starateljka uzeli su mu većinu penzije i dokumente. Dali su mu samo 500 evra mesečno, što nije bilo dovoljno čak ni za osnovne potrebe.

Godinama je ostajao bez pregleda za oči, sve dok mu nije dijagnostikovan glaukom koji je mogao biti kontrolisan. Postojala je šansa da sačuva deo vida.

- Došli smo do razine da se može operisati i video je 25 %. Nazvala sam njegova sina i rekla da je otac spreman za operaciju. Nažalost, vratio se u Nemačku, nije otišao na operaciju i nakon tri meseca potpuno oslijepio, kaže Marija.

Nije slepeo zato što je bolest bila neizbežna, već zato što niko od odgovornih nije organizovao operaciju na vreme.

U tom periodu živeo je u uslovima koji su nedostojni bilo kog čoveka. Dobijao je jedan obrok dnevno od Caritasa, u kartonskoj kutiji. Vodu nije imao. Nije video ništa i bio je potpuno prepušten drugima.

- Najteže mi je bilo kada mi je rekao da je gladan, kaže sestra.

Još gore, kada je želeo da ode u Hrvatsku, dokumenta su mu bila sakrivena. Tek nakon velikog pritiska otkriveno je gde mu je pasoš skriven. Starateljka je čak tvrdila da mu ne treba više od 500 evra, iako je to bila očigledna neistina. Tvrdila je i da zakonski ne može dobiti više, što takođe nije bilo tačno.

Porodica je na kraju preko prijatelja organizovala njegov povratak u Hrvatsku. Danas je u Splitu, ali ni tu njegova borba nije završena.

Njegov sin ga je tokom cele godine nazvao samo jednom, i to za rođendan.

- Rekao mu je samo jednu rečenicu, kaže sestra, ne krijući bol.

Iako je u Hrvatskoj uredno prijavljen, a institucije su obećale preusmeravanje penzije, starateljka je to osporila, pa je isplata i dalje blokirana.

Šta uopšte znači starateljstvo i kako je iskorišćeno protiv njega

U Nemačkoj se starateljstvo dodeljuje odraslim osobama koje zbog bolesti ili invaliditeta ne mogu samostalno donositi pravne i životne odluke. Staratelj tada dobija široke ovlasti, uključujući upravljanje imovinom, financijama i zdravstvenom negom štićenika. Ali sve, apsolutno sve, mora biti u interesu osobe o kojoj se brine.

U praksi, to znači da skrbnik može zastupati prava štićenika, ali ih ne sme ograničavati. Može podnositi žalbe i zahteve, ali ne sme manipulisati penzijom niti sakrivati dokumenta.

U Antinom slučaju dogodilo se upravo suprotno.

Njegova penzija i dalje je zarobljena u Nemačkoj birokratiji, iako živi u Hrvatskoj i iako zakon jasno navodi da čovek ima pravo da živi gde želi i da mu penzija bude isplaćena bez obzira na adresu.

Ne zna se koliko će dugo još trajati borba niti da li će iko ikada odgovarati za glad, gubitak vida, sakrivene dokumente i godine zanemarivanja.

Čovek koji je ceo život radio i gradio, starost je dočekao kao primer onoga što se dogodi kada se sistem, porodica i institucije istovremeno okrenu protiv slabijeg.

(Ona.rs / Fenix Magazin)