"Ko hoće da ima srećan brak, neka kupi ženi motiku": Bosanac deli lekcije o tome šta znači biti sam svoj gazda

Upoznajte Ramiza Paloša sa Vlašića, čoveka koji uzgaja autohtono domaće seme, testira kikiriki na planini i svedoči o tome kako seoski život, tradicija i istinska sloboda prkose modernom potrošačkom društvu.

Planinski vazduh i miris nakisle zemlje na padinama Vlašića kriju priču o domaćinu koji je odlučio da živi po sopstvenim pravilima, daleko od gradske verone i lažnog sjaja. Dok većina savremenog sveta trči za brzim novcem, provodi sate pred ekranima i neprestano negoduje zbog poskupljenja iz udobnosti svojih fotelja, ovaj čovek već od sedam sati ujutru drži motiku u rukama. Njegova parcela zeleni se od krompira, pasulja i graška, a među starinskim sortama krije se i nesvakidašnji ogled koji niko ne bi očekivao na ovoj nadmorskoj visini.

Preporučujemo

Sa novinarom Srećkom Stipovićem razgovarao je prošlog avgusta iskreno, onako kako samo planinci umeju – oštro, razumno i sa mudrošću koja se stiče isključivo godinama teškog fizičkog rada i pažljivog posmatranja prirode. Svakodnevica ovog gorštaka nije obična poljoprivreda, već svesna borba za nezavisnost i očuvanje ljudskog dostojanstva.

Kad trava pritisne, a država zakaže

Radni dan na planinskom imanju počinje rano, a priroda diktira tempo koji se mora poštovati ako se želi bogat rod. Ramiz objašnjava kako se obaveze menjaju sa promenom vremena i kako korov ne čeka nikoga.

„Ono sam nekad dolazio po dva sata, pa tri, ali obuzima me već sada, malo je nakislo, pa me obuzima i ova trava, pa onda ima dosta sada ovih poslova ovde u ovoj parceli. Imao sam tamo prioriteta. I znači sad, uvek moraš prioritete postaviti nečemu što će biti važnije”, priča vlašićki domaćin.

Čišćenje parcela od korova zahteva sate strpljenja, a svaki struk graška i krompira mora ostati čist kako bi plod pravilno sazreo i kako mu divlja trava ne bi otimala dragocenu vlagu. Dok država spava i ne prepoznaje prave vrednosti, pojedinci preuzimaju ulogu čuvara blaga. Saznanje da Bosna i Hercegovina zvanično nema sopstvenu banku semena na državnom nivou kod njega budi opravdanu gorčinu, ali i jasan instinkt za samoodržanjem.

„To je već golemo šta ona sve nema. Ja često kažem da mi kao individue, kao pojedinci, moramo da se snalazimo i spašavamo sami. Na drugi način više ne možeš, a ovo je krenulo skroz kontra, sve se radi kontra. Ne znam kako ne shvatamo da je ovo neko došao tačno da nas sto posto uništi”, upozorava Ramiz.

Njegov odgovor na taj sistematski nemar jeste potpuno ignorisanje kupovnih, hibridnih semena iz poljoprivrednih apoteka. Godinama brižljivo čuva i obnavlja autohtone, domaće sorte, uveren da su one neprevaziđene po svom ukusu i otpornosti.

„Kukuruzari“, „čučo“ i motika za srećan brak

Raznolikost kultura na ovoj vlašićkoj njivi svedoči o bogatom iskustvu starog farmera. Sa ponosom nabraja šta je sve posejao ove sezone, koristeći tradicionalne nazive koji polako padaju u zaborav. Tri vrste niskog graška bez čoma, koji lokalno zovu „čučo“, obavezna boranija, starinski pasulj tetovac i jedna sitnija, izuzetno ukusna i rodna sorta slična njemu. Tu su i „kukuruzari“, okrugli beli pasulj čije zalihe uvek odvaja godinu dana unapred kako nikada ne bi ostao bez hrane. Gaji i grašak zeku, mada primećuje da je rod počeo da slabi, sumnjajući da se seme vremenom izrodilo.

Najveću pažnju ipak privlači njegov najnoviji poljoprivredni ogled. Na planinskom tlu, gde uspevaju samo najizdržljivije biljke, on je odlučio da zasadi kikiriki. Seme i neobičnu, namensku alatku dobio je sa druge strane Drine.

„Ovo mi je doneo na poklon jedan jaran iz Srbije, iz Bogatića, Vlada Pavlović. I ovim putem ga pozdravljam. Ko hoće da ima srećan brak, neka ovakve motike kupuje ženama za 8. mart. Ja mu garantujem za brak, sto posto. Ne moraš da kupuješ ništa drugo, kupi ovo i to je to“, kroz smeh savetuje Ramiz.

Kikiriki zahteva specifičnu negu i svakodnevnu posvećenost. Čim cvet otpadne, stabljika se mora zagrnuti zemljom jer biljka upravo u tlu stvara svoj konačni plod. Podstaknut primerima uspešnog uzgoja u Novom Travniku i Brezi, planira da sledeće godine postavi zaštitni najlon kako bi ubrzao vegetaciju i zaštitio useve od prolećnih mrazeva.

Krompir se ne vadi kad upeče zvezda

Dugogodišnje iskustvo uči ovog gorštaka da plodna zemlja ne trpi brzopletost i pomodarstvo. Dok mnogi poljoprivrednici žure da što pre obave setvu i vađenje plodova, vlašićki domaćin se strogo drži prirodnog kalendara. Svoj krompir je posejao tek krajem maja, svestan specifičnih uslova na planini.

„Na ovim podnebljima krompir ne treba sejati pre 15. maja, jer on tek kad otopli krene kako treba. Ako ga poseješ u martu ili aprilu, on zahladni i izgubi imunitet, pa ga napada svašta – i plamenjača i bube. Ovako, kad ga poseješ kasnije, on naglo krene i bujne jer mu prija toplota“, objašnjava svoju taktiku.

Njegov stav prema preranom vađenju krtola je jasan i logičan. Čuvši da u obližnjoj Fojnici ljudi uveliko vade krompir usred leta, Ramiz takav potez naziva nerazumnim. Smatra da je plod najbolje čuvati u zemlji sve do rane jeseni. Krajem septembra ili početkom oktobra, kada prođu velike vrućine, vađenje postaje bezbednije, a kasniji uslovi omogućavaju da se rod lakše i dugotrajnije sačuva tokom zime. Sa posejanih 400 kilograma, on s pravom očekuje bogat prinos od nekoliko tona zdrave, planinske hrane.

Čitanka na kamenu i sloboda koja čuva život

Pored njive, Ramiz sa jednakim žarom brine o svom ribnjaku sa mlađi. Sve podatke o napretku i težini ribe ne beleži u papirne dnevnike, već ih klesanjem upisuje direktno na obližnje stene. To kamenje ponosno naziva svojom čitankom. Pedantno merenje pokazuje da je mlađ za samo petnaest dana duplirala svoju kilažu, što mu uliva dodatnu snagu za naporan rad. Težak fizički posao, prenošenje krupnog kamena kolicima i zidanje podzida ostavili su traga na njegovom telu, ali odustajanje za njega nikada nije bilo opcija.

Njegova razmišljanja o društvu, ljudskoj pohlepi i slobodi nose duboku poruku. Sa nostalgijom se seća minulih vremena kada je radnik imao dostojanstvo i osećaj da je sam svoj gazda. Savremeni svet vidi kao društvo dobrovoljnih robova koji su napustili svoja imanja zarad lažnog prestiža i skupih igračaka.

„Sve se radi kontra. I mi sami sebe uništavamo. Svaki dan kad upalim radio, samo se ljudi žale kako je skupa hrana, a hrana ne sme biti skupa, niti mora. Skupi su prohtevi... Pola sela ima one četvorotočkaše. Najsiromašnije selo, a svaki košta 15-20 hiljada. I on po vasceli dan kruži i hoda tuda bez veze, a ja u leru siđem do mosta da ne potrošim gorivo, da uštedim. Na gorivu štedim, ali na hrani ne smem. Hrana ne sme biti skupa jer ti je to život“, ističe vlašićki domaćin.

Zabrinut je zbog pojave delinkvencije i poroka koji prodiru u seoske sredine, naglašavajući da se svako dete može izvesti na pravi put uz rad, trud i posvećenost porodice. Ramiz svoj mir pronalazi u stvaranju, sakupljanju lekovitog bilja koje nesebično deli sa drugima i uverenju da čoveka kroz život moraju voditi isključivo dobra dela i želja da pomogne bližnjem svom.

(Ona.rs)