Ruska carica čija je loša reputacija zasenila njen stvarni uspeh: Život, vladavina i smrt Katarine Velike

Ona je bila ismevana kako u svoje vreme, tako i u moderno doba kao licemerni ratnohuškač sa neprirodnim seksualnim apetitom. Ali da li je baš tako? Ono što je istina je da je ruska carica Katarina bila žena kontradiktornosti čiji su drski podvizi zapravo zasenili njena dostignuća koja su joj i donela nadimak "Velika".

Katarina Velika, vladarica Rusije od 1762. umrla je na današnji dan (17. novembar) 1796. godine. Njena stvarna borba bila je u zalaganju za ideale prosvetiteljstva, proširila je granice svog carstva, predvodila pravosudne i administrativne reforme, bavila se vakcinacijom, kurirala ogromnu umetničku kolekciju koja je činila temelj jednog od najvećih svetskih muzeja, razmenjivala misli i prepiske sa filozofima kao što su Volter i Denis Didro, pisala je opere i dečije bajke, osnovala prvu državnu školu za žene u zemlji, izradila sopstveni pravni kodeks i promovisala nacionalni sistem obrazovanja.

Preporučujemo

A ono što je najupečatljivije o njoj je to što je bila carica — rođena kao pruska princeza gotovo siromašna — i što je držala vlast tri decenije uprkos činjenici da nije imala nikakvo pravo na krunu.

Kako je Katarina Velika došla na vlast?

Katarina je praktično bila uzurpator. Uz pomoć svog ljubavnika Grigorija Orlova i njegove moćne porodice, izvela je državni udar samo šest meseci nakon što je njen muž preuzeo presto. Beskrvna promena vlasti bila je tako lako izvedena da je Fridrih Veliki iz Pruske kasnije primetio: „Petar je dozvolio da bude svrgnut s prestola kao dete koje je poslato u krevet."

Rođena kao princeza Sofija od Anhalt-Zerbsta, kneževine u modernoj centralnoj Nemačkoj, 1729. godine, buduća carica je poticala iz osiromašene pruske porodice čija je moć pregovaranja proistekla iz njenih plemićkih veza. Zahvaljujući tim vezama, ubrzo se verila sa naslednikom ruskog prestola Petrom, nećakom vladajuće carice Jelisavete, i unukom drugog čuvenog Romanova, Petra Velikog. Po dolasku u Sankt Peterburg 1744. godine, Sofija je prešla u istočno pravoslavlje, usvojila rusko ime i počela da uči da govori jezik. Sledeće godine, 16-godišnjakinja se udala za svog verenika, i zvanično postala velika vojvotkinja Katarina Aleksejevna.

Katarinin i Petrov brak bio je nesrećan, zbog prevelikih razlika u intelektu i interesovanjima. Dok je Petar bio "potpuno nezreo“, kažo prenosi Smitsonian, Katarina je bila eruditna ljubiteljica evropske kulture. Razlike su navele obe strane da potraže intimnost negde drugde, što je činjenica koja je pokrenula pitanja, kako u to vreme, tako i u vekovima od tada, o očistvu njihovog sina, budućeg Pavla I. Sama Katarina je u svojim memoarima sugerisala da je Pavle dete njenog prvog ljubavnika, Sergeja Saltikova.

Sa druge strane brak bez ljubavi pružio je Katarini priliku da se bavi svojim intelektualnim interesima, od čitanja dela prosvetiteljskih mislilaca do usavršavanja njenog razumevanja ruskog. Petar se u međuvremenu pokazao ne samo kao loš životni saputnik, već i kao pretnja za Katarinu, posebno nakon njegovog uspona na ruski presto nakon smrti njegove tetke Elizabete u januaru 1762. Od početka njegove vladavine njen status je bio "položaj izolacije i poniženja". Bilo je očigledno da je njegovo neprijateljstvo preraslo u odlučnost da okonča njihov brak i da je ukloni iz javnog života.

Ne mireći se sa sudbinom, Katarina je čekala svoje vreme i posmatrala kako Piter otuđuje ključne frakcije na dvoru. Kako je napisala u svojim memoarima "svi njegovi postupci graničili su sa ludilom". Polažući pravo na tron, napisala je i da je spasila Rusiju "od katastrofe koju su obećavale sve moralne i fizičke sposobnosti ovog Princa".

Kao i njegova žena, Petar je zapravo bio Prus. Ali dok je ona umanjila ovu pozadinu u korist predstavljanja sebe kao ruskog patriote, on je uslužio svoju domovinu tako što je napustio osvajanja protiv Pruske i vodio vojnu kampanju u Danskoj koja je bila od male vrednosti za Rusiju. Ove nepopularne odluke su dodatno pogoršale njegove pokušaje odricanja od svoje žene u korist svoje ljubavnice i njegovo oduzimanje crkvene zemlje pod maskom sekularizacije.

Tenzije su kulminirale državnim udarom 9. jula 1762. godine, kada je Katarina, uz Orlova i sve veći kadar pristalica, stigla u Zimski dvorac da bi zvanično debitovala kao Katarina II, jedina vladarka Rusije. Petar, koji je tada bio na odmoru u predgrađu Sankt Peterburga, nije bio "svestan" postupaka svoje žene. Ali kada je stigao u palatu i našao je napuštenu, shvatio je šta se dogodilo.

Istog jutra dvojica braće Orlov su ga uhapsila i naterala da potpiše izjavu o abdikaciji. Osam dana kasnije, svrgnuti car je mrtav, ubijen pod još uvek neizvesnim okolnostima koje su alternativno okarakterisane kao ubistvo, nehotična posledica pijane tuče i totalne nesreće. Zvanični uzrok smrti je reklamiran kao "hemoroidna kolika" – apsurdna dijagnoza koja je ubrzo postala popularan eufemizam za atentat.

Ne postoje dokazi koji bi ubedljivo povezivali Katarinu sa smrću muža, ali kao što su mnogi istoričari istakli, njegova smrt joj je donela ogromnu korist. Vladala je u ime Petrovog naslednika – osmogodišnjeg sina Pavla, kome nije imala nameru da ustupi presto.

Šta je Katarina postigla? A šta nije?

Petrova smrt, iako je bacila senku na njenu vladavinu, nije u potpunosti zasenila njeno nasleđe. Nakon nekoliko godina vladavine, krenula je u ambiciozan pravni poduhvat inspirisan – i delimično plagiranim – spisima vodećih mislilaca. Nazvan "Nakaz", ili "Uputstvo", dokument iz 1767. izložio je caričinu viziju progresivne ruske nacije, čak se dotičući pitanja ukidanja kmetstva, ali se ove promene nisu se ostvarile.

Ipak, time je uspela da svoju reputaciju kao prosvećenog evropskog vladara. Njene brojne vojne kampanje, s druge strane, predstavljaju manje prijatan aspekt njenog nasleđa. Katarinina Rusija je bila nesumnjivo "agresivna" sukobivši se sa Osmanlijama, Švedskom, Poljskom, Litvanijom i Krimom u potrazi za dodatnom teritorijom za već ogromnu imperiju. Cenu je bila velika kako za osvojene nacije, tako i za caričinu državu.

U pokolju je ugušila ustanak 1774.godine koji je poveo razočarani vojni oficir po imenu Jemeljan Pugačov  i ujedinio kozake, seljake, izbegle kmetove i "druge nezadovoljne plemenske grupe i nezadovoljnike". Tako da, dok je duboko ukorenjeni sistem ruskog kmetstva — u kojem su seljaci bili porobljeni od strane feudalaca i kojima se slobodno trgovalo među feudalcima — bio u suprotnosti sa njenim filozofskim vrednostima, Katarina je prepoznala da je njena glavna podrška bila plemstvo. Zbog toga je istorija smatra licemernom.

Katarinin doprinos ruskom kulturnom pejzažu bio je daleko uspešniji od njenih socioekonomskih reformi. Sakuplja je umetnost kao "političku kalkulaciju" koja je imala za cilj da legitimiše njen status zapadnjačkog monarha. Usput je postala veoma strastvena i dobro upućena zagovornica slikarstva, skulpture, knjiga, arhitekture, opere, pozorišta i književnosti. Strateški je kupovala slike na veliko, stekavši za 34 godine onoliko koliko je drugim članovima kraljevske porodice trebalo generacijama da sakupe.

Pokrenula je i niz novih kulturnih projekata, uključujući impozantni bronzani spomenik Petru Velikom, prvu državnu biblioteku u Rusiji, tačne replike Rafaelovih lođa Vatikana i raskošne neoklasične zgrade izgrađene širom Sankt Peterburga.

Ima li istine u mitovima oko Katarine?

Široj javnosti, Katarina je međutim ostala napoznatija po tome što je vodila niz razvratnih ljubavnih afera. Ali dok je carica imala svoj priličan deo ljubavnika — tačnije 12 — ona nije bila devijanta, kako tvrdi pop istorija. Zapravo, kako navode istoričari, bila je "opsesivni serijski monogamista koja je obožavala da igra kartaške igre u svojim udobnim stanovima i da razgovara sa svojim voljenim o svojim književnim i umetničkim interesima".

A mnoge užasne priče o njenoj intimi mogu da se, u stvari, pripišu klevetnicima koji su se nadali da će oslabiti njenu moć.

Vojni oficir Grigorij Potemkin bio je verovatno najveća ljubav Katarininog života, iako je njena veza sa Grigorijem Orlovim, koji je pomogao carici da svrgne Petra III, tehnički duže trajala. Par se sreo na dan Katarininog puča 1762. godine, ali su postali ljubavnici tek 1774. godine ujedinjeni zajedničkim poštovanjem prema učenju i teatralnosti.

Pisma koja je par razmenio najbolje svedoče o prirodi njihovog odnosa:

- MNOGO TE VOLIM. Tako ste zgodni, pametni, veseli i zabavni; kada sam sa vama ne pridajem nikakav značaj svetu. Nikada nisam bila tako srećna.

Takva sveobuhvatna strast pokazala se neodrživom — ali dok je romantično partnerstvo para izbledelo posle samo dve godine, oni su ostali u tako dobrim odnosima da je Potemkin nastavio da ima ogroman politički uticaj, delujući kao "car u svemu osim po imenu". Nakon njegove smrti 1791, Katarina je navodno provela dane preplavljena suzama i očajem.

U kasnijim godinama, Katarina je povezivana sa brojnim znatno mlađim ljubavnicima. Uvek u potrazi za romantičnom intimnošću, jednom je priznala: "Nevolja je u tome što moje srce mrzi da ostanem čak i jedan sat bez ljubavi."

Uprkos njenoj slabosti Katarina je zapravo bila prilično "razborita". Nije odobravala viceve ​​i golotinju u umetnosti van mitoloških ili alegorijskih tema. Pa iako je često opisuju kao veoma poletnu i površnu bila je veoma disciplinovana, budila se pet ili šest svakog jutra, kuvala je sopstvenu kafu da ne bi uznemiravala sluge, i započinjala svoj radni dan.

Najprepoznatljivija anegdota vezana za nju nažalost je usredsređena na priču o konju. Ali istinita priča o caričinoj smrti je daleko od te legende - 16. novembra 1796. u svojoj 67. godini monarhinja je doživela moždani udar i pala u komu. Umrla je sledećeg dana, ostavljajući svog otuđenog sina Pavla I kao sledećeg ruskog vladara.

Nažalost njen život se na sablasnu priču o njenoj intimnosti sa konjem, iako je uradila ogromnu količinu neverovatnih stvari, kao dete koje je došlo u zemlju koja nije bila njena i preuzela je.

Javno, Katarina je pokazivala šarm, duhovitost i samoponižavanje. Privatno, uravnotežila je stalnu žudnju za ljubavlju sa nemilosrdnom rešenošću da naslika Rusiju kao istinski evropsku zemlju. Ono što najviše govori o njoj je caričin portret Vigilija Eriksena - koji je ostao kao simbol mnogih njenih kontradikcija.

Na slici ona predstavlja svoju javnu ličnost, stojeći ispred ogledala u kitnjastoj haljini i sa spokojnim osmehom, dok, ukoliko pogledate u ogledalo, vidite potpuno drugačijeg vladara. Njen odraz - povučenu, odlučnu i ambicioznu Katarinu.

(Ona.rs)