Bila je simbol slobode i talenta, i ljubimica Jugoslavije: Njen kraj je TRAGIČAN, svi su je ostavili da umre

U vremenu kada su glumice morale da budu lepe, poslušne i zahvalne na svakoj ulozi, Sonja Savić je delovala kao greška u sistemu. Previše glasna, previše pametna, previše svoja. Nije umela da se smeška kad joj se ne smeje, niti da igra po pravilima estrade. Na ekranu je gorela, a van njega živela kao da joj je svaki dan poslednji.

Zato njena priča danas ne liči na biografiju zvezde, već na hroniku jedne polagane, tihe tragedije.

Preporučujemo

Sonja je postala lice jedne generacije

Sonja je pripadala onoj retkoj vrsti umetnika koji se ne "prave" drugačiji, već to jednostavno jesu. Već krajem sedamdesetih stala je pred kameru, a početkom osamdesetih postala simbol nove, urbane Jugoslavije. Dok su drugi gradili karijere na šarmu i dopadljivosti, ona je birala nerv, konflikt i istinu. U filmovima "Šećerna vodica", "Una", "Davitelj protiv davitelja", "Balkanski špijun" i "Živeti kao sav normalan svet" donosila je likove koji nisu tražili da ih volite, nego da ih razumete.

Publika je u njoj prepoznavala nešto svoje. Tugu, bunt, ironiju, osećaj da ne pripadaš, a moraš da preživiš. Nije bila tipična lepotica, ali je imala harizmu koja obara. Onu vrstu prisustva zbog koje kamera ne sme da trepne.

Festivali su joj dodeljivali nagrade, kritika je pisala hvalospeve, a reditelji su znali da dobijaju glumicu koja će scenu razneti iznutra. Delovalo je kao da je pred njom karijera bez kraja, onaj siguran put velikih imena koja stare dostojanstveno, uz uloge koje se pamte.

Ali ono što se spolja doživljavalo kao snaga, iznutra je bilo lomljivo.

Slava spolja, lom iznutra

Već u ranim dvadesetim godinama borila se sa depresijom. O tome je govorila bez dramatike, gotovo suvo, kao činjenicu. Umela je brutalno iskreno da ogoli sebe pred novinarima, bez glume i bez poze.

- Ja sam jedna nesrećna devojka, družim se sa ljudima sa kojima sam odrasla, rekla je u jednom intervjuu, kao da konstatuje nešto sasvim obično, a ne priznaje duboku usamljenost.

Pripadnost je pronašla među muzičarima i umetnicima beogradskog novog talasa, među ljudima koji su isto tako nosili nemir ispod kože. Družila se sa ekipom oko EKV-a, sa Milanom Mladenovićem, sa onima koji su noću pričali o smislu umetnosti i besmislu sveta. Ta scena joj je bila bliža od crvenih tepiha i gala premijera.

Velika ljubav bio joj je džez muzičar Vlajko Lalić. Njegova prerana smrt ostavila je rupu iz koje se, kako je sama govorila, nikada nije izvukla.

- Otkako je on otišao iz mog života, sebe smatram udovicom, priznala je.

Posle tog gubitka usledili su odlasci iz zemlje, godine provedene u Sloveniji, povremena povlačenja iz filma i sve ređi angažmani. Umesto sigurnih projekata birala je avangardu, eksperimente i alternativni teatar, kao da joj je klasična karijera postala tesna.

U međuvremenu, industrija je krenula dalje. Došle su nove generacije, novi trendovi, a Sonja je sve više klizila ka margini. U zemlji koja brzo zaboravlja, ikone lako postanu fusnota.

Kraj bez reflektora

Na kraju je ostala sama, daleko od glamura koji joj je nekad bio svakodnevica. Smrt je došla tiho, bez pompe i bez publike, usled predoziranja nedozvoljenim supstancama. Imala je 48 godina. Žena koja je nosila čitavu jednu epohu završila je bez reflektora, u tišini koja je bolela više od bilo kakvog skandala.

Nedugo pre kraja, govoreći o svom poslu, ostavila je rečenicu koja danas zvuči gotovo kao epitaf.

- Ono čime mogu da se ponosim je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da zadrži pažnju publike, jer i posle toliko godina ja i dalje brinem šta publika misli.

I možda je baš u tome cela istina o Sonji Savić. Nije bila samo glumica, već stanje duha jedne generacije. Previše svoja da bi se uklopila, previše osetljiva da bi se zaštitila. Zato je i ostala upamćena ne kao zvezda, već kao rana koja se nikad do kraja ne zatvara.

(Ona.rs)