Marija iz Novog Sela pobedila muškarce u oranju, pa krenula peške ka Ostrogu: Dedine reči joj promenile život

Ima priča koje vas zaustave usred dana, čak i kada mislite da ste već sve čuli. Ne zbog senzacije, već zbog iskrenosti koja iz njih izbija. U vremenu kada mnogi mladi sanjaju život daleko od sela, njiva i zemlje, jedna devojka iz Srbije pokazala je da ljubav prema korenima i veri može da bude jača od svega.

Dok su društvene mreže preplavljene slikama luksuza i brzog života, Marija Seočanac iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje pažnju je privukla sasvim drugačijim prizorom - pešačenjem ka manastiru Ostrog, jednoj od najvećih pravoslavnih svetinja. Gotovo 100 kilometara puta nije je uplašilo, baš kao što je nisu plašili ni traktor, ni oranice, ni takmičenja na kojima je godinama bila jedina žena među muškarcima.

Preporučujemo

Upravo je zbog toga njena priča dotakla mnoge, jer nije reč samo o devojci koja zna da ore njivu bolje od brojnih muškaraca, već o osobi koja nije zaboravila odakle je krenula.

Od detinjstva za volanom traktora do puta ka Ostrogu

Prema objavi Instagram stranice "Vrnjačke novine", Marija je na svoje prvo veliko hodočašće krenula iz Trebinja, odakle je zajedno sa grupom vernika peške nastavila put ka Ostrogu.

Ipak, njena životna priča počela je mnogo ranije - na njivi.

Kako je ranije ispričala za Kurir, još kao devojčica naučila je da vozi traktor, dok je prvu brazdu uzorala sa nešto više od deset godina.

- Jedna od prvih asocijacija na moje detinjstvo je njiva... Odmalena sam bila na njivi, a od osme godine počela i da vozim traktor. Moji tovare seno, ja vozim, a oranje nam je bio posao kao i svaki drugi. Samo bih čula dedu: "Ajmo, sine, da oremo." Imala sam nešto više od 10 godina kad sam uzorala prvu brazdu - pričala je Marija.

Upravo te dedine reči ostale su joj životni oslonac.

Bila je jedina devojka među 50 muškaraca

Ono što je počelo kao želja da obraduje dedu, kasnije je postalo njena velika ljubav. Marija se još 2013. godine prijavila na takmičenje "Prva brazda", iako joj, kako kaže, nije bilo svejedno šta će ljudi reći jer je tada bila jedina devojčica među takmičarima.

- To je bilo dedi za ljubav, učinila sam ga ponosnim, ali sam i dobila želju da nastavim s tim. Stigla sam dotle da sam na nadmetanju u Srbobranu među 50 muškaraca bila jedina žena i pobedila sam u oranju traktorom. Imali smo 30 parceli za oranje, a oni bili ozbiljni takmičari, poljoprivrednici. Nisam se nadala, ali mi je to omiljena pobeda - ispričala je ona.

Danas iza sebe ima brojne pehare i priznanja, ali deluje da joj je ovo putovanje ka Ostrogu jedno od najvažnijih do sada.

Vera, porodica i selo ostali su njen izbor

Marija danas živi sa porodicom u selu i, kako je govorila, nikada nije bežala od rada niti od života na zemlji. Nakon smrti dede, porodica se manje bavi poljoprivredom, ali je ljubav prema selu ostala.

- Imala sam želju da radim u laboratoriji, da se bavim istraživanjima i naučnim radom, ali na sredini studija desile su se moje ozbiljnije pobede u oranju i nekako sebe sada više vidim u tome. Uvek možeš onoliko koliko hoćeš, pa tako i ja želim da uradim nešto značajno za svoje selo, a onda za državu, a u tome me podržavaju i porodica i prijatelji - rekla je Marija.

I upravo u toj rečenici mnogi su pronašli razlog zbog kog njena priča danas izaziva toliko emocija.

Jer nekada najveća snaga nije u tome da odete što dalje, već da ostanete verni sebi, svojim korenima i ljudima koji su vas oblikovali.

(Ona.rs / Kurir)