„Ti si se udala za njega, kući nemoj da se vraćaš!” #OnaNeĆuti u Banjaluci: Ništa dok batine ne vidi pola sela

Da li ste se ikada zapitali šta se dešava onog trenutka kada žena smogne hrabrosti da digne glas i kaže – dosta je bilo? Većina vas veruje da je prijava kraj muka, ali iskustvo sa terena pokazuje da je stvarnost mnogo složenija. Tada za žrtvu često tek počinje prava borba sa strahom, nepoverenjem i institucijama koje bi trebale da joj budu štit.

U hotelu Courtyard by Marriott u Banjaluci održana je #OnaNeĆuti konferencija pod nazivom "Prekini tišinu. Zaustavi nasilje", u organizaciji portala Ona.rs. Okupili su se stručnjaci, predstavnici ministarstava, centara za socijalni rad i organizacija koje svakodnevno rade sa ženama i decom koji su preživeli nasilje u sopstvenom domu.

Preporučujemo

Tom prilikom otvoreno se razgovaralo o bolnoj istini, o tome šta se dešava kada žena prijavi nasilje i gde sistem najčešće zakaže?

Upravo o ovim gorućim izazovima otvoreno se razgovaralo na prvom panelu simboličnog naziva „Sistem pred ispitom – Zakon, institucije i zaštita žena u praksi“.

Lakše prijavljujemo glasnu muziku nego tuđu nesreću

Koliko puta ste čuli buku iz stana pored, prevrnuli očima i pomislili kako komšija nema obzira? „Pre ćemo prijaviti komšiju koji pušta glasnu muziku jer nam ne da da spavamo nego kada čujemo da se dešava nasilje.” Ta gorka činjenica pokazuje koliko često okrećete glavu od onoga što je zaista važno.

Statistika koja svakodnevno stiže iz policije i centara za socijalni rad beleži sve veći broj prijavljenih slučajeva, ali stručnjaci upozoravaju da to samo po sebi ne znači da je nasilja danas više nego ranije.

„Statistika koja kaže da svake godine imamo sve veći broj slučajeva prijave nasilja u porodici ne govori da je nasilja više, nasilja je uvek bilo, samo što se ćutalo i nije se prijavljivalo. Napravili smo iskorak, ohrabrili smo žene da prijave nasilje, da više ne trpe, ohrabrili smo ih da potraže zaštitu od institucija. Ne kažem da je savršeno, ima još mnogo toga da se radi”, istakla je prof. dr Tamara Marić, stručna pravna savetnica u Ministarstvu pravde Republike Srpske.

Iako Republika Srpska i uopšte Bosna i Hercegovina imaju zakonski okvir za zaštitu od nasilja u porodici, praksa na terenu često donosi mnogo složeniju sliku.

Zašto žene u manjim sredinama ćute dok ne bude kasno?

U selima i manjim mestima situacija je često još teža. „U seoskim sredinama žene vrlo retko odlučuju da prijave nasilje, tek kad eskalira do te mere da to vidi pola sela”, rekla je Zorica Čutura iz Centra za socijalni rad Banja Luka, ukazujući na problem sa kojim se stručnjaci susreću na terenu.

Pored straha od nasilnika, tu je i pritisak sredine u kojoj se sve brzo sazna. Žrtva tako može da se suoči sa osudom, pitanjima i neosnovanim osećajem krivice, umesto sa podrškom koja joj je potrebna.

„Žene ne prijavljuju nasilje ne samo zato što je sramota biti žrtva, nego zbog svega onoga što dolazi kad ga prijavi”, objašnjava gđa Čutura.

Kada se žena konačno odvaži da progovori, često ne govori odmah o pravom problemu. U institucije dolaze sa drugim povodom, pokušavajući da sakriju ono što im se zapravo dešava.

„Nekad dođe žena u Centar za socijalni rad i bilo koju drugu instituciju i priča sve drugo, a ne kaže ono što nju u tom momentu muči. Često kriju da su i deca bila prisutna u nasilju. Deca nisu žrtve, ali kada uđete u dalje razgovore i pitate je l' su deca bila tu - naravno da jesu žrtve nasilja”, upozorava Milka Stević iz Fondacije „Lara” Bijeljina, koja godinama pruža podršku ženama koje su preživele nasilje.

Začarani krug izvinjenja i opraštanja

Jedan od problema sa kojima se socijalni radnici i policija susreću jeste i povratak nasilniku.

„Desi se nasilje, pa se oni pomire, pa se on izvinjava, pa pokušava da se dodvori, tako sve do sledećeg meseca kad se nasilje ponovi.”

Takav obrazac može da se ponavlja iznova – nakon nasilja dolaze izvinjenja, obećanja i pokušaji pomirenja, a zatim novo nasilje. Za žrtvu izlazak iz takvog odnosa često nije jednostavan proces.

Pored toga, žrtve se i dalje susreću sa predrasudama koje postoje u društvu, uključujući i opasne stavove o nasilju u braku.

„Ima onih koji kažu: „Kakvo silovanje u braku, to je njena bračna obaveza”, podseća gđa Marić.

Upravo takve zablude dodatno otežavaju položaj žene koja pokušava da potraži pomoć. Nasilje ne prestaje da bude nasilje zato što se događa u braku ili partnerskom odnosu.

Kada žrtva konačno odluči da potraži utočište, postoje procedure koje treba ispoštovati. „Da bi jedna žena bila primljena u sigurnu kuću, mora postojati zvanična prijava nadležnim institucijama, ali praksa govori da su predstavnici Centara za socijalni rad ti koji najčešće smeštaju žrtve u sigurnu kuću”, naglašava gđa Stević.

Kada nam policija iskreno kaže gde je problem

Predstavnici organa reda takođe se suočavaju sa brojnim pravnim i dokaznim preprekama na terenu.

„Kad slušate policiju, ružno zvuči kada kaže: „Nama je najlakše kada imamo fizičko nasilje, jer je to, nažalost, jedino nasilje koje možemo dokazati.”

Šta je sa onim oblicima zlostavljanja koji ne ostavljaju masnice na telu? Psihološko, ekonomsko i digitalno nasilje mogu ostaviti duboke posledice, dok njihovo dokazivanje u praksi može biti znatno složenije.

Zato je jedan od ključnih zaključaka konferencije vrlo jasan - zaštita ne sme da se završi trenutkom kada je nasilje prijavljeno.

Za ženu koja je presekla i potražila pomoć, tada tek počinje dug i težak put. Potrebno je da zna kome može da se obrati, kakvu zaštitu može da očekuje i ko je odgovoran da joj tu zaštitu pruži.

Trenutak kada žena progovori o onome što proživljava ne bi smeo da bude trenutak u kojem ona ostaje sama.

(Ona.rs)