Novinarka Ivana Stanojević: Za Ona.rs govori o borbi sa sterilitetom i blizancima koje je dobila u 48. godini

Ako možete finansijski da podnesete borbu, ne prekidajte je!

Ivana Stanojević je srčana novinarka i hrabra žena, koja je iznad svega u životu želela da bude mama.

I ta želja joj se ispunila pre nepunih 11 godina, neposredno pošto je napunila 48. godinu života. Nakon 17 godina koje je provela u borbi protiv tzv. sekudnarnog steriliteta, dobila je divne bliznace, dečaka i devojčicu.

Preporučujemo

O svojoj teškoj borbi i konačnom trijumfu, kao i o samoj trudnoći, porođaju, i tome kako zapravo izgleda biti "starija" mama, da li ima neke posebne želje i strahove, Ivana za Ona.rs govori bez zadrške. Na pitanje da počne od počekta, sa koliko je godina rodila, i zašto se to desilo tek pred kraj pete decenije, objašnjava:

- Na Petrovdan, 12.jula 2012. godine napunila sam 48 godina, a već 25. jula, carskim rezom, rodila sam blizance dečaka i devojčicu. Lečili smo se 17 godina od tzv. sekundarnog steriliteta, posle medicinski indikovanog prekida trudnoće, u mojoj 32. godini, zbog varičela. Do te prve trudnoće koja, nažalost, nije izneta došlo je, što bi se reklo, "iz prve", pa su mi tri ginekologa u Višegradskoj bez imalo razmišljanja savetovali i potpisali prekid, jer je rizik od malformacija nervnog sistema fetusa bio ogroman. Tačnije, bilo je samo deset odsto šansi da će dete biti rođeno mentalno zdravo i takvo ostati i posle puberteta.

Kako kaže, bio je to prvi dubok rez u njenom braku, koji je sklopljenom nekih pola godine ranije, posle šestogodišnjeg zabavljanja. Godinu dana kasnije, pošto do nove trudnoće nije dolazilo, krenuli su u borbu, koju su mnogo puta prekidali, što zbog manjka novca, što zbog psihičkih kriza, a što zbog malignih bolesti njena oba roditelja i borbe za njihovo preživljavanje.

Upitana da li je dobijanje potomstva u kasnijim godinama bio njen izbor ili je bilo dodatnih razloga, Ivana priča:

- Imali smo osam inseminacija, jer je naš lekar, pokojni profesor Dušan Dinulović - čiji potpis, inače stoji i na otpusnoj listi moje majke posle njenog jedinog porođaja u 24. godini - smatrao da je bolje biti što bliže prirodi. Inseminacije međutim nisu dale rezultata, baš kao nijedno vantelesno oplođenje, posle kog mi je njegov sin, takođe ugledni ginekolog dr Dejan Dinulović, rekao da "bih ostala začas u drugom stanju, samo da, posle procedure asistirane reprodukcije možemo da Vas držimo u sedaciji do trenutka kad se ustanovi trudnoća“.

Nakon takve prognoze, Stanojevići su praktično već digli ruke, ali Ivana, kako kaže, u sebi nije raščistila i nekako je uvek verovala da neće ostati bez dece, iako su je svi rezultati demantovali, a najviše njene godine.

- Mislim da je to bilo presudno, taj unutrašnji glas koji se nije predavao. Svakako bi finansije prelomile da nije mojih dragih drugih roditelja, pokojnih teče i tetke, koji su predložili da podmire trošak vantelesne u Pragu kad sam pročitala da su najbolji stručnjaci iz visokokotiranog Pronatala osnovali novu firmu "Prag fertiliti centar". Na čelu ustanove je bila fantastična dr Sonja Lazarovska, lekarka makedonskog porekla, koja je za sve pacijente iz bivše Jugoslavije formirala posebnu, drastično nižu cenu procedure. Ne računajući hormosku stimulaciju i troškove putovanja i boravka, deca su "koštala" 4.500 evra.

Na koji način se borila za potomstvo i kako se nosila sa neuspehom do konačnog trijumfa, kaže da samo ona i njen muž to znaju.

- Taj rolerkoster emocija i fizičkog stresa, poznat je samo parovima koji se suočavaju sa istim problemom, a prvenstveno ženama, jer se u njihovom telu stvara hormonalni haos. To je teško rečima opisati, iako sam novinar sa troipodecenijskim stažom, fale mi one prave. Najviše sam potonula kad su mi, u razmaku od tačno šest meseci, roditelji preminuli. Tada sam rekla sebi, apsurdno, ali tako je bilo, "šta će mi sada deca kad njih nema?". I to mogu da razumeju samo žene koje su svoju najveću želju ostvarile, pošto su prethodno ostale bez primarne porodice. Kako nemam rođenu braću i sestre, bila sam stvarno van sebe, bukvalno očajna...

Danas je daleko od očaja. Na pitanje kako se oseća kao majka u poznim godinama, u čemu su prednosti, a u čemu mane kasnog majčinstva, ne krije ništa.

- Velike su mane. A teško da postoji neka prednost, osim naravno, one da ste ipak uspeli, ostvarili svoj najveći san i dobili ono što je uglavnom kod ljudi normalno i dešava se samo od sebe. Stalno se, međutim, kad ostanem bez trunke snage, a to je, objektivno, sve češće, jer sa padom standarda odavno ne mogu da platim pomoć u kuci, podsećam na to kako je besmislen bio život bez dece i opominjem se da ne budem "bogohulna" i nezahvalna sudbini koja mi je ipak dala najveći dar.

Porođaj, međutim, nije prošao bez problema. Kako navodi, pošto je rodila dobila je sepsu i praktično "jednom nogom bila na onom svetu". Profesor Dušan Stanojević, sa kojim nije u rodu iako dele prezime, planirao je treći, najradikalniji zahvat, vađenje materice i jajnika, kako bi je spasao sigurne smrti usled trojne bakterijske infekcije (stafilokok, streptokok i ešerihija koli). Međutim, nije mogao da sprovede zahvat, jer je imala "gnojnu pogaču debljine prsta na trbušnom zidu", pa je sve što je mogao bilo da ispere creva.

- Lekar je preporučio mom Slobodanu da se moli Bogu, jer je "sve u božjim rukama, medicina više ništa ne može…" Valjda su se svi moji baš dobro molili, kriza je nekim čudom prošla i, posle četvrte operacije, za tri nedelje, izašla sam kući, gde su bepci već odavno bili. Onda je počela druga vrsta borbe, jer sam spala na 48 kilograma na mojih 1,70 visine, nisam imala snage ni za šta, nema baka, deka, tetaka, ujaka... Imali smo našu Anitu i državnog Udruženja bebisitera, nažalost, samo do devetog meseca blizanaca, jer suprug četiri meseca nije primao platu, pa smo, teška srca, morali da joj otkažemo. I tako do danas, treći roditelj bile su jasle, vrtić, a sada škola.

Dvoje dece koji istovremeno jedu, piju i sve od reda, niko ih nije osim njih dvoje ikada nahranio, napojio niti izveo u šetnju posle Anitinog odlaska. Upitana da li se nečega posebno plaši i da li joj je zbog nečega žao ili krivo, Ivana podvlači da - da.

- Plašim se svega, naše bolesti, smrti, njihovog ostanka bez roditelja u ranom uzrastu. Onda se tešim da onaj koji vuče konce neće to dozvoliti, kad već nisam ostala bez dece, niti umrla od sepse. Najžalije mi je što moji roditelji nisu doživeli unučiće i moja deca baku i deku. Svekar je preminuo pre nego što smo se venčali, a svekrva je, kad su se deca rodila, imala 82 godine tako da je mogla da ih malo pričuva, ali kada su bili malo veći, i to ne samostalno, već u tatinom prisustvu. Ipak, na tome sam zahvalna i njoj i sudbini, jer deca bar imaju jednu baku i nadam se da će što duže ostati tako. Pošto smo oko dece sve radili sami, nismo imali mogućnosti da u njima uživamo bez opterećenja i žurbe onako kako smo maštali dok se nisu rodila. Ali, tu je i ogromna uteha, što će imati jedno drugo i posle nas, tako da, što se kaže, Bog nas je stvarno pogledao.

Zanimalo nas je i kako se nosi sa generacijskim jazom sa mama parnjaka njene dece u školi, ali izgleda da takav problem zapravo uopšte ne postoji.

- E, to je nešto sa kratkog spiska stvari sa kojima nemam nikakav problem. Nekako sam takav tip, često se osećam u glavi i duši kao tinejdzer, a sad što me biologija i fizička kondicija demantuju, nema veze u ovom slučaju, ne idemo na kros... Rizikovaću da zvučim prepotentno, ali ponekad mi izgleda da su mnoge majke vršnjaka moje dece, starije od mene. Sad, druga stvar je što se mojim blizancima približava pubertet i što će, najverovatnije, oni mene uskoro da izbegavaju u konktaktu sa drugima, ali to je standard i kod roditelja koji su to na vreme postali. Kako deca budu rasla, jaz će biti sve upadljiviji, jer kad budu krenuli na fakulet, na primer, njihov otac i ja ćemo biti negde oko 70 godina, a to je već zaista, da se našalim, zrelo doba. Ne dam tim mislima da budu glavne i onda je sve ok.

Za kraj smo ostavili najvažnije pitanje: da li ima nešto da poruči mamama koje se bore za potomstvo?

- Ako možete finansijski da podnesete borbu, ne prekidajte je! Nikad ne znate za kad je Univerzum planirao da postanete mama. Možda vam se učini objektivno kasno, ali znajte, objektivnosti u ovoj priči nema. Samo subjektivnosti. Ako vas podržava šira porodica, utoliko bolje i lakše. Ako baš i ne, osvrnite se oko sebe, sigurno ima nekog ko će bezrezervno biti uz vas i vašu borbu i ko će vam reći: "Ne daj se, nije kasno". Meni su to govorili tetka i teča, mamina predivna kuma i jedna meni beskrajno draga osoba, koja mi nije rod, ali je itekako bila pomoz Bog, Jelena Misita. Tokom jednog nezaboravnog, za mene baš sudbinskog ispijanja kafe, rekla mi je: "Šta ti fali, vidi mene". Divna moja Jelena je mnogo mlađa od mene, ali je život čudo, pa je i meni dao blizance, dečka i devojčicu, bas kao što ih ima i ona - zaključuje za Ona.rs Ivana Stanojević.

(Ona.rs)