Roditelji pitaju: Đak-prvak mi se svakog dana vraća kući uplakan, drugari ga ne prihvataju. Kako da pomognem?
Izbegavanje i/ili odbijanje da ide u školu može biti znak društvenih ili emocionalnih problema, razvojnih problema i/ili maltretiranja
Nije neobično da deca imaju problema u školi ili sa školskim zadacima u nekom trenutku, da imaju određenu vrstu stresa. Uz odgovarajuću podršku, većina dece može da se prilagodi svim izazovima. Važno je da je situacija kod kuće takva da dete u svakom trenutku može da vam se poveri i da adresira problem.
Deca mogu vremenom da steknu problem sa fokusom, organizacijom, ali i onim težim stvarima kao što su stres od maltretiranja ili nemogućnost uspostavljanja normalnog odnosa sa drugarima iz odeljenja.
Preporučujemo
Naučite dete kako da postavi granice i kaže "ne": Važnost intuicije i razumevanja definicije pristanka
Kako internet utiče na decu: Sociolog Jelena Radović otkriva važnost digitalne pismenosti
Bez obzira na to da li vaše dete ima pet ili 15 godina, verovatno je imalo trenutke kada nije želelo da ide u školu. Ponekad su i deci potrebni dani kada moraju malo da se odmore i sklone iz određene sredine. Ali ako se vaše dete stalno iz škole vraća mrzovoljno i uplakano, onda se tome morati pristupiti na višem novou.
Izbegavanje i/ili odbijanje da ide u školu može biti znak društvenih ili emocionalnih problema, razvojnih problema i/ili maltretiranja.
Na ovakav problem kod svog deteta nam je ukazao jedan roditelj, a dečji psiholog, psihoterapeut Jelena Krstić Anđelković daje smernice za dalje postupanje.
Đak prvak mi se svakog dana vraća kući uplakan. Jedva se poverio da ga drugari ne prihvataju. Kako mu pomoći, a kako objasniti šta se dešava?
- Dete ima, tj. prijavljuje da ima problem. A odrasli su ti koji moraju razgovarati da bi se problem rešio. Dakle, kroz razgovor sa učiteljem i eventualno psihologom škole, ali rekla bih da je ovo domen učitelja pre svega, roditelj treba da informiše o problemu koji dete prijavljuje. Roditelj nije prisutan u školi i kao takav nema realnu sliku onoga što se dešava i nema dovoljno informacija - počinje psiholog.
Ukoliko ova prvobitna intervencija ne da rezultate, traži se dalje rešenje, a ono može podrazumevati i odlaske kod psihologa, onog van škole.
- Svakako da je poželjno paralelno osnaživati dete razgovorima sa psihologom (vanškolskim) kako bi se dete podržalo i na adekvatniji nacin suočilo sa izazovom i prevazišlo isti. Ali ja bih krenula od razgovora i razmene informacija sa učiteljem, pa tek onda kroz epilog ovog razgovora pronalazila dalje smernice i rešenja.
Ona smatra da je zadatak učitelja da napravi dobru klimu među drugarima na samom početku. To je imperativ da bi deca mogla da savladaju dalje korake i zadatke, ali i kako da se ponašaju jedni prema drugima, zaključuje Jelena Krstić Anđelković.
(Ona.rs)