Roditelji devedesetih su imali poseban rečnik: Uz ove rečenice je odraslo svako dete u Srbiji

Ako ste odrastali devedesetih, postoji velika šansa da vam ove rečenice i danas zazvuče u ušima čim ih pročitate. Izgovarane su bez mnogo objašnjavanja, često u hodu, ponekad uz pogled koji je bio dovoljan da shvatite poruku. Neke su nas zasmejavale, neke plašile, neke nervirale, ali su sve, na ovaj ili onaj način, bile deo jednog potpuno drugačijeg detinjstva.

Detinjstvo devedesetih obeležili su fiksni telefoni, crtaći u tačno određeno vreme, nestanci struje, igranje napolju do mraka i roditeljski autoritet koji se nije dovodio u pitanje. A uz sve to išao je i čitav mali rečnik rečenica koje su mame i tate koristile kako bi nas naučile granicama, poslušnosti i "kako se treba ponašati".

Preporučujemo

Danas, mnogi roditelji ne bi ni pomislili da ih izgovore. Ali tada su bile sasvim normalne.

"Imam oči i na leđima"

Jedna od najpoznatijih roditeljskih rečenica devedesetih. Poruka je bila jasna, nema skrivanja, nema "niko neće videti". Čak i kada roditelji nisu bili u blizini, trebalo je da se ponašamo kao da jesu. Ili barem da verujemo da jesu.

"Ovde puštaju samo dobru decu"

Odlazak u kafić ili restoran bio je retkost, a ponašanje se "regulisalo" unapred. Ako ne budete mirni, jasno vam je, sledeći put ne dolazite. I nekako je uvek delovalo uverljivo.

"Ajde, zatvara se prodavnica"

Kada dete ne želi da izađe iz radnje ili uporno traži još jednu sitnicu, roditelji su imali univerzalno rešenje. Prodavnica se zatvara. Odmah. Bez rasprave. I gotovo uvek je delovalo.

"Ako ne budeš dobar, poješće te babaroga"

Danas nezamislivo, tada gotovo obavezno. Babaroga je bila mitsko biće, uvek prisutno, ali nikada viđeno. Dovoljno strašno da smiri napad besa u sekundi i vrati red u kuću.

"Odmakni se od televizora, pokvarićeš oči"

Televizor je bio centar sveta, a roditelji su bili ubeđeni da se od sedenja blizu ekrana gubi vid. Upozorenje se ponavljalo svakodnevno, a mi smo ga isto tako svakodnevno ignorisali.

"Psovanje je zabranjeno dok ne porasteš"

Mala deca su u to zaista verovala. Psovke su bile nešto što "nije dozvoljeno", gotovo zakonom zabranjeno. Tek kasnije se shvatalo da nije zabranjeno, već samo ružno.

"Ne zanima me šta rade druga deca, ti nisi druga deca"

Sasvim uobičajena situacija. Dete pokušava da nagovori roditelje jer "svi to rade" ili "svi to imaju", a odgovor je uvek bio isti i razgovor se tu završavao.

"Kako drugi imaju dobre ocene, a ti ne?"

Potpuna suprotnost prethodnoj rečenici, ali logika nije bila predmet rasprave. I niko nije imao hrabrosti da na to ukaže.

"Ako ti se ne sviđa, poljubi pa ostavi"

Izbor je bio jednostavan. Nije bilo alternativnog menija ni posebnih želja. Jelo je ono što je skuvano. I tačka.

"Nemoj da trčiš, pašćeš"

Rečenica koja se izgovarala preventivno, često i bez konkretnog povoda. Trčanje je uvek nosilo rizik, a roditeljska briga se izražavala kroz upozorenje koje se ponavljalo iznova i iznova.

"Dođi kući čim se upale svetla"

Za decu devedesetih ovo je bila precizna vremenska odrednica. Nije bilo sata, poruka ni poziva, ulica je određivala kada se ide kući.

"Ne diraj, prljavo je"

Izgovarana u prodavnici, na ulici ili kod komšije. Svet je bio pun potencijalnih opasnosti, a roditelji su se trudili da ih neutrališu jednom kratkom rečenicom.

"Ti misliš da ja ne znam?"

Rečenica koja je ulivala strah jer je podrazumevala da roditelji znaju mnogo više nego što priznaju. Često je bila dovoljna da se dete samo prijavi.

Detinjstvo koje se ne ponavlja

Gledano iz današnje perspektive, mnoge od ovih rečenica deluju grubo, strogo ili čak smešno. Ali za decu devedesetih bile su deo svakodnevice, deo sistema u kome su granice bile jasne, a autoritet roditelja neupitan.

Možda nisu bile savršene, ali su ostale zapamćene. I danas, kada ih se setimo, u njima ima i nostalgije, i osmeha, i pomalo čuđenja, kako smo tada sve to prihvatali kao nešto sasvim normalno.

Uz koje ste vi rečenice odrasli?

(Ona.rs / YuMama)