Srbi troše pare na ovo kada neko umre, a sveštenici godinama govore da nema smisla: "To nije po veri"

Kada neko blizak ode sa ovog sveta, porodica se trudi da ga isprati na dostojanstven način. U tim trenucima tuge i bola mnogi se oslanjaju na običaje koje su nasledili od roditelja, baka i deka, verujući da upravo tako "treba" i da se pokojniku na taj način odaje poštovanje.

Međutim, ono što se decenijama prenosi s kolena na koleno nije uvek i deo crkvenog učenja. Naprotiv, pojedini običaji koji su danas gotovo neizostavni na srpskim sahranama zapravo nemaju uporište u pravoslavnoj tradiciji.

Preporučujemo

Zbog toga se često događa da porodice, pored tuge koju nose, ulaze i u velike troškove, pokušavajući da ispoštuju pravila za koja veruju da su obavezna. A upravo tu nastaje zabuna koju mnogi otkrivaju tek kasnije.

Šta Crkva zaista nalaže kada su pokojni u pitanju?

Prema pravoslavnom učenju, najvažnije što možete učiniti za pokojnika jeste da ga se sećate u molitvama, da palite sveće, da se organizuju parastosi i pomeni, kao i da grob bude uredan i dostojanstveno obeležen.

To su običaji koji imaju svoje mesto u crkvenoj tradiciji i vekovima su deo pravoslavne prakse.

Ipak, vremenom su se pojavili brojni dodatni običaji koji su postali gotovo obavezni deo sahrana, iako ih Crkva ne smatra suštinskim niti neophodnim.

Venci koji koštaju mnogo, a ne pomažu porodici

Jedan od primera jeste kupovina velikog broja venaca.

Na mnogim sahranama danas se mogu videti desetine skupocenih venaca koji često predstavljaju ozbiljan finansijski izdatak. Iako su postali uobičajeni deo ispraćaja, crkveni stav je da takvi troškovi nisu neophodni.

Smatra se da bi novac koji se potroši na vence mnogo više značio porodici pokojnika ukoliko bi bio usmeren na pokrivanje troškova sahrane ili kao pomoć domaćinstvu koje prolazi kroz težak period.

Zbog toga pojedini sveštenici već godinama ukazuju da raskošni venci nisu ono što pokojniku donosi korist, niti predstavljaju merilo poštovanja.

Darovi za goste - običaj koji nema veze sa verom

Još jedan običaj koji je poslednjih decenija postao veoma rasprostranjen jeste darivanje svih prisutnih na sahrani.

Različiti pokloni, peškiri, paketići i drugi darovi često predstavljaju dodatni trošak za porodicu koja se već nalazi u teškoj situaciji.

Iako mnogi veruju da se to "mora", takva praksa nije deo crkvenog kanona. Reč je o običaju koji se ustalio u pojedinim krajevima, ali ne predstavlja versku obavezu.

Kada se daća pretvori u gozbu

Posebno osetljiva tema jeste organizovanje obimnih ručkova nakon sahrane.

U želji da nikoga ne uvrede, porodice često pripremaju velike količine hrane i pića. Međutim, neretko se događa da okupljanje koje bi trebalo da bude dostojanstveno sećanje na pokojnika preraste u dugotrajno slavlje.

Prema crkvenom shvatanju, takvo ponašanje nije primereno trenutku tuge i sećanja. Još je problematičnije kada konzumiranje alkohola dovede do nedoličnog ponašanja, svađa ili neprimerenih razgovora.

Upravo zbog toga sveštenici često podsećaju da svrha pomena nije gozba, već molitveno sećanje na preminulu osobu.

Najveće poštovanje ne košta ništa

Možda je upravo u tome najveća pouka.

Poštovanje prema pokojnicima ne meri se veličinom venca, količinom hrane na stolu niti brojem poklona podeljenih gostima. Ono se ogleda u molitvi, sećanju i brizi da grob ostane uredan i posećen.

U vremenu kada mnogi osećaju pritisak da ispoštuju svaki običaj koji su čuli od starijih, vredi se podsetiti da ono najvažnije često nema nikakvu cenu. Ponekad je iskrena molitva vrednija od svega što se može kupiti novcem.

(Ona.rs / Žena)