Srpkinja se udala za Turčina: Ana živela u Istanbulu sa svekrvom, pa muža preselila u Srbiju - ovako sad žive

Nisu planirali da se upoznaju. Još manje su planirali da će njihov susret u jednom beogradskom restoranu prerasti u vezu na daljinu, život u Istanbulu, brak i zajednički život u Beogradu. Ali nekada se velike životne odluke dogode upravo onda kada ih najmanje očekujete.

Ana, poreklom sa Kosova, i Tarik Čelebi iz Turske upoznali su se sasvim slučajno, u periodu kada je putovanje bilo otežano, a mogućnost da se dvoje ljudi iz različitih zemalja uopšte upozna delovala gotovo kao pitanje okolnosti. On je tada došao u Beograd sa ocem, iako prvobitno nije ni planirao taj put. Ana je sedela za svojim stolom, Tarik ju je primetio, a komunikacija je počela zahvaljujući njihovim sestrama.

Preporučujemo

Od prvog pogleda do odluke da zajedno grade život prošli su kroz vezu na daljinu, preseljenje u Istanbul, komplikovanu papirologiju, prosidbu, dva oblika venčanja i veliku svadbu u Srbiji. Danas zajedno vode posao u Beogradu, a razlike između naše zemlje i Turske mnogo češće posmatraju kroz humor i radoznalost nego kao prepreku.Njihova priča, međutim, nije samo priča o ljubavi. To je i zanimljiv pogled na ono što se događa kada se srpske i turske porodične tradicije nađu za istim stolom.

Sve je počelo u beogradskom restoranu

Tarik je u Beograd došao sa ocem tokom pandemije, nakon što je njegov otac dobio poslovnu priliku da doputuje. Iako mu Srbija u tom trenutku nije bila prvi izbor, odlučio je da krene.

U restoranu je ugledao Anu, ali nije mogao odmah da joj priđe. Njegova porodica sedela je za svojim stolom, a dodatnu prepreku predstavljala je činjenica da je Ana bila sa sestrom. Ipak, ispostavilo se da upravo sestra može da bude veza između njih dvoje.

Anina mlađa sestra tada je učila turski, dok je Tarikov otac odlično govorio srpski, jer je svojevremeno studirao i živeo u Beogradu. Razgovor između dve porodice tako je postao neobična mešavina srpskog i turskog jezika, a Tarik je pronašao način da pozove Anu na kafu.

Nije odmah pristala.

- On mene zvao da pijem kafu. Nisam ja odmah rekla da hoću. Ja sam sedela i dalje za svojim stolom. Nisam htela da pređem i onda me ponovo pitao. Ono dva-tri puta me je pitao: ’Hoćeš li doći?

Njegova upornost je, ispostaviće se, bila važna i kasnije.

Dve godine veze na daljinu, pa selidba u Istanbul

Nakon prvog susreta usledila je veza na daljinu. Viđanja nisu bila jednostavna, ali su nastavili da se čuju i da organizuju susrete kad god su mogli.

Ana je u početku bila skeptična. Znala je da takav odnos podrazumeva mnogo organizacije, putovanja i čekanja, ali je Tarik bio uporniji.

Posle dve godine veze odlučila je da se preseli u Istanbul.

Za nju je to bio veliki rez. U Beogradu je imala svoj društveni život, prijateljice i posao u cvećeri. U Istanbulu je njen svakodnevni život izgledao potpuno drugačije. Veći deo vremena provodila je sa Tarikom, a živeli su i sa njegovim roditeljima.

Ipak, upravo tada je shvatila nešto što joj je olakšalo prilagođavanje -  Srbija i Turska imaju mnogo više sličnosti nego što je očekivala.

- Kad sam živela u Istanbulu, tek tada sam shvatila koliko su mi slični zapravo. Nekako smo mi ovde, sa Balkana, i Turska i neke slovenske zemlje, isto neki narod koji ima slične običaje i imamo slične stvari koje svi radimo. Tako da mi je verovatno bilo mnogo normalnije što sam se udala za Turčina nego, na primer, za Amerikanca ili za nekog iz Brazila, Meksika ili Kineza. Ovako smo mi dosta sličan narod. Nemamo mnogo velike razlike - priča.

Tarik se navikao na život u Srbiji

Nakon vremena provedenog u Istanbulu, njih dvoje su odlučili da život nastave u Srbiji. Tariku ta odluka nije teško pala.

Beograd je već dobro poznavao jer je tokom njihove veze dolazio više puta. U poređenju sa Istanbulom, grad mu je delovao mirnije, manje i jednostavnije za svakodnevni život.

Posebno mu je prijala razlika u tempu.

Istanbul, koji ima ogroman broj stanovnika, za njega je odličan kada ste turista, ali svakodnevica može da bude iscrpljujuća. Saobraćaj je jedan od najboljih primera. Kako je objasnio, u Istanbulu i nekoliko stotina metara može da znači gotovo sat vremena provedenih u automobilu.

- Beograd dođe kao mali grad. Mi smo čak kada ideš negde 20 minuta rekli: ’U, pa dobro, to je blizu.’ A ovde ljudi uvek kao: ’Gde je, kako da idem na posao, treba mi 40 minuta.’ To je normalno Istanbul. Da odeš bilo gde, 40 minuta jedno je čak i malo - kaže Tarik.

Zato mu je život u Beogradu doneo ono što je nedostajalo svakodnevici u Istanbulu – manje gužve i manje stresa.

Prosidba uz muziku i pomoć sestre

Tarik je prosidbu pažljivo organizovao. Ani je rekao da idu na kratko putovanje u okolini Istanbula, što joj nije bilo posebno sumnjivo jer je i ranije voleo da joj priređuje izlete i iznenađenja.

Ipak, ovog puta je sve bilo drugačije.

Njena sestra pomogla mu je oko veličine prstena, dok su njegova sestra i majka učestvovale u izboru. Tarik je pripremio i haljinu i cipele, rezervisao mesto, organizovao fotografa i večeru pored reke.

Najvažniji detalj bila je muzika. Tokom veze na daljinu Ana i Tarik napravili su svoju listu pesama – onih koje su jedno drugom slali i koje su ih podsećale na zajedničke trenutke. Upravo ta lista bila je deo prosidbe.

Ana je tek kada je prišla mestu i začula njihovu pesmu shvatila šta se događa.

Tarik se, sa druge strane, prisetio da organizacija nije prošla baš bez problema. Njegova sestra, koja je videla prvobitni plan, zaključila je da sve mora da se promeni i praktično preuzela organizaciju.

Venčanje je počelo papirologijom

Romantični deo priče ipak je imao vrlo neromantičan uvod - papire.

Pošto su oboje živeli između Srbije i Turske, regulisanje boravka postalo je sve komplikovanije. Ana je čak u jednom trenutku zbog prekoračenja dozvoljenog boravka u Turskoj završila u pritvoru za osobe koje su prekoračile dozvoljeni boravak. Uz pomoć advokata izašla je već narednog dana, ali je iskustvo bilo dovoljno da dodatno ubrza njihovu odluku da regulišu svoj status.

Zato su se prvo venčali u aprilu 2024. godine, a nekoliko meseci kasnije organizovali i veliku svadbu u našoj zemlji.

- Mi smo se zapravo prvo venčali u aprilu iste godine i onda smo posle tek pola godine pravili svadbu. Venčali smo se jer smo puno imali problema, i ja u Istanbulu oko papirologije, oko boravaka i tako dalje. I on ovde isto. Da ne bismo imali ubuduće takvih problema, mi smo odlučili da se venčamo.

Ni samo opštinsko venčanje nije prošlo onako kako su zamišljali. Umesto romantične ceremonije, usledila je administracija, dodatna pitanja i kasnija provera kada je Tarik aplicirao za boravak po osnovu braka.

Velika svadba bila je potpuno drugačija priča.

Kada se spoje srpska i turska svadba

Na njihovoj svadbi bilo je gostiju iz Srbije, Turske, Bosne, ali i drugih zemalja. Nisu želeli da se odluče samo za jednu tradiciju, pa je i muzika bila mešavina.

Bilo je srpskih, turskih, engleskih i španskih pesama, ali su posebno birali one koje postoje u različitim verzijama ili su poznate ljudima sa obe strane.

Kolo su igrali svi.

Čak je i Tarikova porodica učestvovala, a srpski gosti su se dobro snašli uz turske pesme. Jedna pesma bila je posebno zanimljiva situacija – neko od gostiju naručio je „Vidovdan“, a pevačica je Anu pitala da li sme da je izvede pred turskim gostima.

Njoj to nije predstavljalo nikakav problem.

Nije bilo prostora za političke ili nacionalne provokacije. Ljudi su jednostavno bili na svadbi, slušali muziku i igrali.

Još jedna razlika pojavila se u načinu iskazivanja emocija. Tarik je tokom zvaničnog venčanja i kasnije ceremonijalnog dela svadbe Anu poljubio u čelo.

Ani je to u početku bilo neobično, ali je vremenom shvatila kao znak poštovanja.

- Nekako sam shvatila kao da je to njegovo poštovanje u tom trenutku moje porodice. Za mene je mnogo emotivnije da se poljubi žena u čelo nego u usta. Nekako kad ljubiš ženu u čelo zna se da je ta žena poštovana, voljena i tako dalje - kaže.

Tradicije su sličnije nego što bi mnogi očekivali

Njihov razgovor pokazao je koliko se pojedini običaji iz Srbije i Turske prepliću. Ana je poreklom sa Kosova i kaže da su tamo mnoge tradicije koje imaju veze sa turskim običajima i dalje prisutne.

Jedan od najzanimljivijih primera je običaj prosidbe i kafe sa solju. U Turskoj porodica mladoženje dolazi u kuću devojke, a buduća mlada priprema kafu. Mladoženji se u nju stavlja velika količina soli, a od njega se očekuje da je popije.

Sličan običaj postoji i u delovima naših krajeva.

Tarik se našalio da ga je brak sa Srpkinjom zapravo spasao tog iskustva.

Ipak, upravo zbog mnoštva običaja odlučili su da svoju svadbu ne opterećuju pokušajem da ispoštuju baš sve.

Život danas

Danas Ana i Tarik žive u Beogradu i zajedno rade. Imaju salon keramike i kupatila, a svakodnevica im je mnogo običnija nego što bi se na osnovu društvenih mreža moglo zaključiti.

Ujutru odlaze na posao, zajedno rešavaju obaveze, dočekuju mušterije, bave se robom, prevozom, ali i poslovima koji nisu ni najmanje glamurozni.

Ana kaže da je njihov život zapravo vrlo normalan.

Tarik je u međuvremenu počeo da uči srpski, dok Ana poznaje i deo turskog. Jezik uče kroz svakodnevicu, kurseve, serije i razgovor.

A kada je reč o praznicima, ni tu nisu pravili strogu podelu. Božić, Uskrs i Bajram uglavnom su prilika za porodično okupljanje i ručak, u zavisnosti od toga kod čije porodice su tog dana.

Razlike postoje, ali ih ne doživljavaju kao prepreku.

Možda je zato i najzanimljiviji deo njihove priče upravo to što, kada se sklone geografske granice, pasoši, papiri i stereotipi, ostaje vrlo jednostavna stvar: dvoje ljudi koji su se upoznali slučajno, dugo bili razdvojeni, promenili zemlje zbog zajedničkog života i sada zajedno grade svakodnevicu u Beogradu.

(Ona.rs)