Montesori nije želela "poslušnu" decu: 7 stvari po kojima se prepoznaje dete koje je dobro vaspitano

Kada kažemo da je neko dete "lepo vaspitano", često prvo pomislimo na mališana koji sedi mirno, ne prekida odrasle, radi ono što mu se kaže i ne pravi neprijatne scene pred drugim ljudima.

Marija Montesoriimala je prilično drugačiju ideju.

Preporučujemo

Cilj njenog pristupa nije bio da dete postane savršeno poslušno, već da vremenom bude sposobno da uradi što više stvari samo, poštuje druge ljude, vodi računa o prostoru u kojem živi, prepozna granice i donosi odluke primerene svom uzrastu. Drugim rečima, dobro vaspitano dete nije ono koje se odraslih plaši dovoljno da ih posluša, već ono koje polako razume zašto određena pravila postoje.

U Montesori obrazovanju postoji čak posebna oblast poznata kao "grace and courtesy", odnosno vežbe ljubaznosti, obzirnosti i društvenog ponašanja. Deca uče kako da pozdrave drugu osobu, sačekaju red, zamole za pomoć, ponude pomoć, ne prekidaju nekoga ko govori, vode računa o stvarima koje koriste i rešavaju nesuglasice bez agresije.

A sve počinje mnogo pre nego što od deteta očekujemo da kaže "molim" i "hvala".

1. Ne radite umesto deteta ono što već može samo

Roditelju je često potrebno deset sekundi da zakopča jaknu, sipa vodu ili skloni igračke. Detetu možda treba deset minuta.

I baš tih deset minuta je važno.

Jedna od najpoznatijih ideja Montesori pristupa može se sažeti rečenicom: "Pomozi mi da uradim sam."

To ne znači ostaviti dete da se muči kada mu je pomoć zaista potrebna. Znači pokazati mu kako se nešto radi, dati mu priliku da pokuša i umešati se tek onoliko koliko je potrebno.

Dete koje stalno sluša "pusti, ja ću" vremenom može da zaključi da odrasli zaista sve rade bolje i da nema mnogo razloga da pokušava.

2. Nemojte odmah ispravljati svaku grešku

Prosuta voda, pogrešno zakopčano dugme ili igračka sastavljena na način koji odraslom nema nikakvog smisla nisu katastrofa.

Greška je deo učenja.

Umesto da odmah uskočimo sa "nije tako", detetu možemo dati vreme da primeti šta se dogodilo i pokuša ponovo.

Ako prospe vodu, može da uzme krpu. Ako nešto ne uspe iz prvog pokušaja, može da proba drugačije. Ako ne zna kako dalje, tada mu nudimo pomoć.

Tako dete ne uči samo konkretnu veštinu. Uči mnogo važniju stvar - greška ne znači da je nesposobno.

3. Poštovanje se ne može zahtevati ako ga dete ne dobija

Od dece očekujemo da pristojno razgovaraju sa odraslima, ali način na koji odrasli razgovaraju sa njima često potpuno izostavimo iz jednačine.

U Montesori pristupu poštovanje ide u oba smera.

Ako želimo dete koje ne viče, nije naročito logično da ga tome učimo vičući. Ako očekujemo da sasluša druge, trebalo bi i mi da saslušamo njega. Ako želimo da kaže "hvala", mnogo će više naučiti slušajući odrasle kako se zahvaljuju nego posle desetog podsećanja: "Šta se kaže?"

Deca društveno ponašanje velikim delom usvajaju posmatranjem.

Zato je ponašanje odraslih možda najvažnija lekcija bontona koju će ikada dobiti.

4. Dobro vaspitano dete ne mora uvek da bude tiho

Montesori sloboda nije isto što i dozvola da dete radi šta god poželi.

Dete može da bira aktivnost, da istražuje i da bude samostalno, ali njegova sloboda prestaje tamo gde počinje ugrožavanje druge osobe ili zajedničkog prostora.

Može da bude ljuto, ali ne može da udara.

Može da ne želi da deli određenu stvar u svakom trenutku, ali mora da nauči da poštuje tuđe stvari.

Može da govori i postavlja pitanja, ali postepeno uči kada treba da sačeka da druga osoba završi.

Cilj nije dete koje ćuti zato što se plaši reakcije odraslog, već dete koje vremenom može da kontroliše svoje ponašanje i kada odrasli ne stoji pored njega.

5. Pohvala nije potrebna za baš sve

"Bravo što si pojeo."

"Bravo što si obuo cipele."

"Bravo što si sklonio tanjir."

Pohvala zvuči potpuno bezazleno, ali Montesori pristup mnogo više naglašava unutrašnje zadovoljstvo deteta zbog onoga što je uspelo da uradi.

Umesto automatskog "bravo", možemo jednostavno da primetimo rezultat.

"Sam si zakopčao jaknu."

"Vidim da si vratio igračke na mesto."

"Baš si dugo pokušavala dok nisi uspela."

Razlika je mala, ali poruka nije ista. Fokus se sa procene odraslog prebacuje na ono što je dete uradilo.

Ideja je da jednog dana nešto ne radi zato što očekuje aplauz, već zato što zna da to može, želi ili razume da je potrebno.

6. Dete treba da učestvuje u životu kuće

Deca ne moraju da budu samo ljudi kojima odrasli kuvaju, serviraju, sklanjaju i spremaju.

U Montesori okruženju praktične životne aktivnosti imaju ogromnu ulogu. Mališani uče da sipaju vodu, obrišu sto, operu ruke, slože stvari, pripreme jednostavnu hranu, počiste ono što su prosuli i brinu o prostoru koji koriste.

Naravno, posao mora biti prilagođen uzrastu.

Malo dete može da odnese svoju čašu. Starije može da postavi sto. Školarac može da dobije ozbiljnije kućne obaveze.

Poenta nije da roditelj dobije besplatnu radnu snagu, već da dete oseti da je stvarni član porodice čiji doprinos nešto znači.

7. Najvažnije pravilo počinje od roditelja

Možemo detetu stotinu puta objasniti kako treba da se ponaša prema drugim ljudima, ali će mnogo pažljivije gledati kako se ponašamo mi.

Kako razgovaramo sa partnerom.

Kako reagujemo kada pogrešimo.

Kako pričamo o ljudima kada nisu prisutni.

Da li kažemo "izvini".

Da li zahvaljujemo.

Kako se odnosimo prema konobaru, prodavačici, baki, komšiji ili čoveku koji nas je iznervirao u saobraćaju.

Montesori pristup zato roditelju daje možda teži zadatak nego detetu. Nije dovoljno objasniti kakvo ponašanje očekujemo - potrebno je pokazati ga.

I tu se krije možda najvažnija razlika između poslušnog i zaista vaspitanog deteta.

Poslušno dete zna kako da se ponaša dok ga odrasli posmatra.

Dobro vaspitano dete polako uči zašto se tako ponašamo i šta njegovi postupci znače drugim ljudima.

A to je veština koja mu neće biti potrebna samo dok je malo, već mnogo duže nakon što prestane da bude dete.

(Ona.rs)