Dete još nije uhvatilo školski ritam? Psihološkinja Ivanović otkriva kada više nije reč samo o prilagođavanju

Prošlo je već nekoliko nedelja od prvog školskog zvona, nove sveske više nisu baš toliko nove, raspored časova bi već trebalo da se zna, a početno uzbuđenje zbog povratka među drugare polako je zamenila svakodnevica. I upravo sada mnogi roditelji počinju da primećuju ono čemu su se možda nadali da će proći samo od sebe: dete i dalje teško ustaje, domaći se odlaže do poslednjeg trenutka, obaveze se "zaboravljaju", a bez maminog ili tatinog podsećanja kao da se ništa ne bi ni dogodilo.

Prva reakcija odraslih lako može da bude: "Izvlači se".

Preporučujemo

Međutim, psihološkinja Sara Ivanović u razgovoru za Ona.rs upozorava da stvari nisu baš tako jednostavne. Ne postoji ni univerzalan rok do kog dete mora da se vrati u školski ritam, niti svako odlaganje obaveza znači da dete svesno pokušava da ih izbegne.

Ne postoji broj dana posle kog dete "mora" da se navikne na školu

Koliko je normalno da prilagođavanje traje? Nedelju, dve, mesec dana? Ivanović kaže da roditelji ne bi trebalo toliko da gledaju kalendar koliko ono što se sa detetom tokom tog perioda događa.

- Ne postoji univerzalan broj dana kada možemo da kažemo da je prilagođavanje zapravo završeno. Mnogo je važnije da pratimo pravac promene nego samo trajanje prilagođavanja, kaže Ivanović za Ona.rs.

Povratak u školu, objašnjava ona, nije samo povratak domaćim zadacima. Dete ponovo uspostavlja radne navike, prilagođava se ranijem ustajanju, organizaciji dana, zahtevima za koncentracijom, socijalnim odnosima, ali i očekivanjima roditelja, učitelja i nastavnika.

- Ako dete u početku teško ustaje, negoduje zbog domaćih zadataka ili mu je potrebno više podsticaja, ali postepeno postaje organizovanije i lakše prihvata obaveze, onda možemo pričati o procesu prilagođavanja. Međutim, ako se posle više nedelja teškoće ne smanjuju, već postaju intenzivnije, dete sve češće izbegava školu, razdražljivo je, lošije spava, žali se na bolove u stomaku, glavobolju i slično, takve stvari zaslužuju pažnju i odgovarajuću podršku, objašnjava psihološkinja.

A ta podrška, naglašava, ne znači automatski više kontrole i strože kazne.

- To ne znači da treba povećati kontrolu, uvesti kazne i sve ostalo. Prvo treba razgovarati sa detetom, razgovarati sa učiteljem, nastavnikom i školom kako bi se razumelo šta je ono što detetu otežava sam školski ritam i polazak u školu. Da li mu je potrebna dodatna podrška, da li ne razume gradivo, da li se plaši odlaska u školu, da li roditelji insistiraju na dobrim ocenama i slično, kaže Ivanović.

Pre nego što kažete da se dete "izvlači", zastanite

Zanimljivo je da Ivanović već kod samog izraza "izvlačenje od obaveza" pravi ogradu, jer njime detetu unapred pripisujemo nameru.

- Šta znači izvlačenje? To podrazumeva da dete svesno izbegava odgovornost. U praksi, deca nam svojim ponašanjem uvek pokušavaju nešto da kažu. Isto ponašanje može imati različite uzroke, objašnjava ona.

Kod deteta koje se još prilagođava postoje teškoće, ali ono uz podršku ipak uspeva da započne i završi zadatak. Možda mu je potrebno podsećanje ili pomoć u organizaciji, ali se vremenom vidi napredak.

Sa druge strane, roditelj može da primeti stalno odlaganje početka rada, pregovaranje oko obaveza, traženje drugih aktivnosti ili pokušaj da se deo odgovornosti prebaci upravo na njega.

- Kod deteta kod kog se razvio obrazac izbegavanja imamo odlaganje početka rada, pregovaranje oko obaveza, traženje druge aktivnosti ili prepuštanje roditelju da preuzme i uradi njegov zadatak. Ali ni tada ne treba zaključiti da je reč o neodgovornosti, kaže Ivanović.

Umesto etikete, mnogo je važnije videti šta se dešava u trenutku kada dete treba da sedne i počne da radi.

- Kao psihološkinja bih posebno obratila pažnju na to da li dete razume šta se od njega očekuje, da li poseduje veštine potrebne da ispuni zahtev i šta se dešava u trenutku kada treba da započne zadatak. Da li dete razume ono što treba da uradi? Da li može to da uradi? I šta se dešava kada počne?, navodi ona.

Upravo tu može da se krije razlika između deteta kojem nedostaje radna navika i onoga kojem je zaista potrebna druga vrsta podrške.

- Ako dete samostalno rešava zadatke, ali stalno odlaže njihov početak, možda je više problem u strukturi i jasnom uspostavljanju radnih navika. Dete ima sposobnost i veštinu da završi zadatak, ali nema strukturu i radnu naviku. Ali ako sedi za knjigom, ne zna odakle da počne i lako odustaje, tu je potrebno ispitati teškoće u učenju, pažnji ili strah od neuspeha. Različiti problemi sa izvršnim funkcijama mogu da se ispoljavaju kroz odlaganje, zaboravljanje i slično, čak i kod dece sa dobrim intelektualnim sposobnostima, objašnjava Ivanović.

Zato, dodaje, suštinska razlika nije samo u tome da li je obaveza završena.

- Važno je da li dete trenutno ne može da izvrši obavezu bez dodatne podrške, ne zna kako ili ne može. Tu već gledamo da li se radi o granicama, organizacionim veštinama ili nekim emocionalnim preprekama.

Kada roditelj postane organizator čitavog školskog života

U želji da dete ništa ne propusti, roditelj vrlo lako preuzme mnogo više nego što misli. Pamti raspored, proverava poruke, traži domaći po roditeljskim grupama, raspituje se kod drugih i na kraju praktično vodi malu privatnu školsku administraciju.

- Jedna od čestih zamki koja se dešava kod roditelja jeste da oni postaju dečji organizatori. Oni pamte raspored, proveravaju grupu roditelja, proveravaju šta je bilo za domaći, raspituju se kod druge dece i slično, kaže Ivanović.

Ako posmatramo samo krajnji rezultat, takav sistem može da izgleda odlično. Zadaci su urađeni i ništa nije zaboravljeno. Problem nastaje kada se zapitamo ko je zapravo naučio da bude odgovoran.

- Takav pristup je super u smislu da su zadaci završeni, ako gledamo samo rezultate. Ali u smislu uspostavljanja radnih navika i neke vrste odgovornosti nije. Kada kažemo odgovornost, prvenstveno mislim na neku vrstu samostalnosti, sposobnost planiranja i ličnu odgovornost, objašnjava psihološkinja.

Ni druga krajnost nije rešenje. Ne možemo od deteta preko noći očekivati samostalnost ako ga nismo naučili kako da je razvije.

- Veštine organizacije, planiranja i uspostavljanja vremena postepeno se razvijaju i zahtevaju vežbu. Zato bih roditeljima predložila da uspostave jednostavan i predvidiv sistem. Po povratku iz škole, vreme za odmor, zatim pregled školskih obaveza. Dete može da koristi planer, raspored časova ili jednostavnu kontrolnu listu, kaže Ivanović.

I upravo jedna mala promena u načinu na koji razgovaramo sa detetom može da napravi veliku razliku.

- Umesto: "Opet nisi uradio domaći, koliko puta moram da te podsetim?", bolje je pitati: "Pogledaj svoj planer, šta imaš sutra?" ili "Od čega želiš da počneš?" Tako se detetu daje neki vid slobode u organizaciji sopstvenih obaveza.

Kod mlađe dece će roditelj, prirodno, biti prisutniji, ali Ivanović naglašava da tu pomoć treba smanjivati kako dete postaje sposobnije da se samo organizuje.

- Kako dete ovladava veštinom, uključivanje roditelja u organizaciju deteta treba postepeno smanjivati.

Kada pomoć počinje da proizvodi kontraefekat

Kontrola sama po sebi nije nešto što treba proglasiti lošim. Dete ipak nije odrasla osoba i potrebni su mu okvir, struktura i roditelj koji zna šta se događa u njegovom životu. Problem nastaje kada roditelj počne da živi školu umesto njega.

- Roditeljska kontrola sama po sebi nije toliki problem, jer se očekuje da roditelji imaju određenu vrstu kontrole nad dečjim životom. Oni su ti koji formiraju okvir u kojem se dete razvija. Deci su potrebni struktura, jasna očekivanja i zainteresovanost odraslih, objašnjava Ivanović.

Granica se prelazi onda kada kontrola počne da zamenjuje odgovornost.

- Problem nastaje kada kontrola počne da zamenjuje detetovu odgovornost. Kada roditelj svakodnevno proverava svesku, ispravlja greške, ne dozvoljava detetu da samostalno donese odluku o tome šta će i kako raditi i svaku ocenu doživljava kao lični neuspeh u roditeljstvu, kaže ona.

Posledice takvog odnosa mogu da budu potpuno suprotne od onoga što je roditelj želeo.

- Takvo ponašanje može dovesti do toga da dete počne da završava školu zbog roditelja. Škola tada postaje mesto na koje odlazi da bi zadovoljilo roditeljsku potrebu, a ne oblast u kojoj razvija sopstvene sposobnosti. Dete može postati pasivno, stalno očekivati uputstva roditelja, početi da pruža otpor ili da krije obaveze i ocene kako bi izbeglo pritisak, navodi Ivanović.

Zato pravi jasnu razliku između nadzora i preuzimanja odgovornosti.

- Važno je razlikovati nadzor od preuzimanja odgovornosti. Kod mlađeg deteta je opravdano da roditelj pomogne u organizaciji i proveri da li je dete razumelo zadatke. Kod starije dece fokus bi trebalo preusmeriti sa stalnog proveravanja na dogovorene razgovore o obavezama, napretku i eventualnim teškoćama.

Umesto rafala pitanja "Jesi li uradio?", "Šta si dobio?" i "Kako si ovo pogrešio?", Ivanović savetuje sasvim drugačiji razgovor.

- Korisnije je pružati podršku u planiranju, postavljanju ciljeva i razvoju samoregulacije nego preuzimati nastavničku ulogu. Fokus bi više trebalo da bude na pitanjima: "Šta ti je bilo teško?" ili "Kako planiraš da se pripremiš za kontrolni?" To je podrška, a ne obavljanje obaveze umesto deteta.

Treba li pustiti dete da ode bez domaćeg?

Verovatno jedan od težih trenutaka za roditelja nastaje onda kada zna da dete nešto nije uradilo, a još uvek ima vremena da uskoči i spase situaciju. Sveska je ostala na stolu, domaći nije završen, pribor nije spakovan. Da li pustiti dete da ode u školu i samo oseti posledicu?

Ivanović kaže da ponekad treba.

- Da, dete ponekad treba pustiti, ali uz važan uslov. Posledice moraju biti primerene detetovom uzrastu, njegovim mogućnostima i sposobnostima, kao i konkretnoj situaciji, kaže ona.

Jer odgovornost se, kako objašnjava, ne uči samo pričom.

- Deca se ne uče odgovornosti samo kroz objašnjavanje pravila. Potrebno im je iskustvo da određeni postupci imaju određene posledice i da na te posledice mogu da utiču svojim ponašanjem.

Ako mama ili tata svakog jutra pregledaju torbu i popravljaju ono što je dete propustilo, dete vrlo brzo nauči nešto sasvim drugo.

- Ukoliko dete zna da roditelj svakog jutra proverava torbu i ubacuje sve što ono nije ponelo ili je zaboravilo, neće imati priliku da razvije naviku samostalne pripreme. Dete može da ubaci nekoliko sveski i pomisli: "Ostalo će mama proveriti i spakovati."

Ali to nije poziv roditeljima da namerno puste dete da se "opeče" samo kako bi dokazali da su bili u pravu.

- Važno je da se dete suoči sa posledicama svojih postupaka, ali to ne treba organizovati kao demonstraciju roditeljske moći, priliku da se dete postidi ili kao kaznu. Ne bih preporučila da roditelj namerno pušta dete da doživi ozbiljne školske ili socijalne posledice kako bi mu održao lekciju, naglašava Ivanović.

Ako domaći nije urađen, dete može da preuzme odgovornost i naknadno ga završi u dogovoru sa nastavnikom. A onda dolazi možda i najvažniji deo.

- Roditelj posle takve situacije može da razgovara sa detetom o tome šta se dogodilo i šta je sledeći put moglo da uradi drugačije, bez optuživanja i ponižavanja. Nije poenta da dete ostavimo samo sa posledicama i kažemo: "To se desilo i to je to." Poenta je da dete iz iskustva nešto nauči i da sledeći put postupi samostalnije.

"Mrzi me da učim" ne mora da znači ono što roditelj prvo pomisli

A onda dolazi ona čuvena rečenica koja ume da digne pritisak pre nego što je dete uopšte otvorilo knjigu: "Mrzi me da učim."

Najlakše je iz nje izvući zaključak da je dete lenjo. Ivanović, međutim, kaže da ta rečenica sama po sebi ne objašnjava gotovo ništa.

- Rečenica "Mrzi me da učim" ne objašnjava šta se zapravo događa sa detetom. To je samo ono što dete kaže, a iza toga mogu da stoje različite stvari", kaže psihološkinja.

A lista mogućih razloga nije mala.

- To mogu biti umor, preopterećenost, nerazumevanje gradiva, teškoće sa koncentracijom, strah od greške ili pritisak zbog ocena.

Ponekad čak i "nisam učio" može da bude mnogo bezbednija rečenica za dete od priznanja da se trudilo, a da se plaši da taj trud neće biti dovoljan.

- Dete koje ima strah od neuspeha može da kaže: "Nisam ni učio", jer mu je to lakše nego da uloži veliki trud i suoči se sa mogućnošću da rezultat ipak nije dovoljno dobar, objašnjava Ivanović.

Kod neke dece u pozadini može da bude i perfekcionizam.

- Ona ulažu mnogo energije u pokušaj da određeni zadatak završe savršeno, pa ga često na kraju ni ne završe zato što im se čini da nije dovoljno dobro.

Naravno, Ivanović naglašava da ne treba ni otići u drugu krajnost i iza svakog odbijanja domaćeg tražiti psihološki problem.

- Ne znači da svako odbijanje učenja predstavlja psihološki problem. Deca ponekad jednostavno žele da se igraju, ne žele da uče ili više vole neke druge, prijatnije aktivnosti.

Ali ako se obrazac ponavlja, roditelj bi trebalo da pogleda šta se još promenilo.

- Potrebno je posmatrati kako se dete ponaša. Da li gubi interesovanje za školu? Da li postaje povučenije? Da li je uznemireno pred odlazak u školu?

I možda, umesto da mu odmah objasnimo šta sa njim "nije u redu", prvi korak može da bude da ga zaista pitamo.

- Roditelji često odgovore pitanjem: "Zašto si lenj?" ili detetu daju etiketu da je lenjo. Mnogo je korisnije pokušati da se vidi šta se zapravo krije iza toga. Roditelj može da pita: "Šta ti je najteže kada počneš da učiš?", "Da li se u školi događa nešto što te brine?" ili "Da li imaš osećaj da, koliko god da se trudiš, to nije dovoljno?"

Jer iza jednog "mrzi me", jednog zaboravljenog domaćeg ili još jednog jutarnjeg natezanja ne mora da stoji neposlušnost. Ponekad je problem radna navika, ponekad organizacija, nekada strah, a nekada dete zaista samo radije bira igru. Razliku nećemo pronaći u etiketi koju mu zalepimo, već, kako Ivanović više puta naglašava, u razgovoru.

(Ona.rs)