8 osobina odraslih kojima je kao deci sve bilo dozvoljeno: Najteže podnose jednu stvar

Roditelji ponekad izbegavaju da detetu postave granicu jer ne žele da ga rastuže, izazovu raspravu ili budu doživljeni kao strogi. Kratkoročno je lakše popustiti, završiti obavezu umesto njega ili ignorisati neprimereno ponašanje, ali dete tada propušta priliku da nauči kako da podnese frustraciju, sačeka, prihvati odgovornost i uzme u obzir potrebe drugih ljudi.

Disciplina ne znači kažnjavanje, zastrašivanje ni slepu poslušnost. Zdrava disciplina podrazumeva jasna pravila, predvidive posledice, rutinu, doslednost i podršku prilagođenu uzrastu deteta. Njen cilj nije da dete bude "mirno po svaku cenu", već da vremenom razvije samokontrolu i postane sposobno da donosi odgovorne odluke bez stalnog nadzora odraslih.

Preporučujemo

Nijedna od narednih osobina ne dokazuje sama po sebi kako je neko vaspitavan. Na ponašanje utiču temperament, mentalno zdravlje, porodične okolnosti, škola, vršnjaci i brojna životna iskustva. Ipak, odrastanje bez dovoljno granica može da poveća verovatnoću da se određeni obrasci zadrže i u odraslom dobu.

1. Očekuju da odmah dobiju ono što žele

Dete koje je naviklo da roditelji popuste čim zaplače, naljuti se ili napravi scenu ne dobija mnogo prilika da vežba odlaganje zadovoljstva. Kada odraste, može teško da podnosi čekanje, odbijanje i situacije u kojima njegove želje nisu prioritet.

Takva osoba može da burno reaguje kada plan ne ide u njenu korist ili da očekuje poseban tretman na poslu, u prijateljstvu i partnerskom odnosu. Problem nije u tome što zna šta želi, već što teško prihvata da i drugi ljudi imaju svoje potrebe, pravila i ograničenja.

2. Stalno ispituju i pomeraju tuđe granice

Deca prirodno testiraju granice jer tako proveravaju šta je dozvoljeno i koliko su pravila stabilna. Ako se odgovor odraslih stalno menja, dete može da zaključi da svako "ne" zapravo znači "nastavi da insistiraš dok ne dobiješ ono što želiš".

U odraslom dobu taj obrazac može da izgleda kao pritisak, ubeđivanje, manipulacija ili ignorisanje jasnog odbijanja. Osoba nastavlja da pregovara čak i kada joj je sagovornik već saopštio šta mu ne prija, jer nije naučila da granica druge osobe nije poziv na nadmudrivanje.

3. Teže razvijaju radne navike

Radne navike ne nastaju odjednom kada dete krene u školu ili dobije prvi posao. One se razvijaju kroz male svakodnevne odgovornosti - spremanje igračaka, oblačenje, domaće zadatke, brigu o svojim stvarima i pomaganje u kući u skladu sa uzrastom.

Ako odrasli sve rade umesto deteta, ono može da usvoji očekivanje da će neprijatni i dosadni poslovi nekako nestati ili da će ih neko drugi preuzeti. Kasnije mu može biti teže da istraje u zadacima koji ne donose trenutno zadovoljstvo, čak i kada zna da su važni za njegov cilj.

4. Često odlažu obaveze

Svi nekada odlažemo ono što nam je teško ili neprijatno. Međutim, dete koje nije imalo rutinu, rokove i očekivanje da završi započeto može teže da razvije unutrašnju disciplinu.

Kada odraste, možda će čekati poslednji trenutak, zanemarivati administrativne i kućne obaveze ili izbegavati razgovore koji zahtevaju odgovornost. Odlaganje tada nije samo pitanje loše organizacije, već navika da se neprijatnost sklanja sa puta sve dok problem ne postane mnogo veći.

5. Brzo odustaju kada postane teško

Detetu je potrebna podrška, ali podrška nije isto što i uklanjanje svake prepreke. Kada roditelj odmah rešava zadatak, zove nastavnika zbog svake neprijatnosti ili sprečava svako razočaranje, dete ne dobija priliku da otkrije da može da pogreši, pokuša ponovo i ipak uspe.

U odraslom dobu može da izbegava izazove čim se pojavi mogućnost neuspeha. Umesto da neprijatnost shvati kao sastavni deo učenja, može da je doživi kao znak da za nešto nije sposobno. Tako propušta prilike koje zahtevaju vreme, strpljenje i više pokušaja.

6. Teško prihvataju kritiku

Dete koje nikada nije dobilo mirnu, konkretnu povratnu informaciju može svaku kasniju kritiku da doživi kao napad na svoju ličnost. Umesto da čuje: "Ovaj postupak treba promeniti", ono može da razume: "Nisam dovoljno dobar" ili "Ova osoba je protiv mene".

Reakcije tada mogu biti odbrambene - ljutnja, okrivljavanje drugih, povlačenje ili potpuno odbacivanje saveta. Zdrava disciplina uči dete da pogrešan postupak ne znači da je ono loše, kao i da prihvatanje odgovornosti nije poniženje.

7. Očekuju da drugi rešavaju njihove probleme

Roditeljski instinkt govori da treba zaštititi dete, ali stalno spasavanje može da uspori razvoj samostalnosti. Ako odrasli uvek pronađu izgubljenu stvar, završe projekat, izglade sukob i podsete na svaku obavezu, dete ne vežba planiranje ni rešavanje problema.

Kasnije može da očekuje da partner, prijatelj ili kolega preuzme organizaciju njegovog života. Čak i manji problem može da deluje nepremostivo kada osoba nije navikla da zastane, razmotri mogućnosti i sama napravi prvi korak.

8. Ne umeju da podnesu neprijatna osećanja

Frustracija, dosada, tuga, razočaranje i ljutnja nisu osećanja od kojih dete treba potpuno zaštititi. Potrebna mu je pomoć da ih prepozna, imenuje i izrazi bez povređivanja sebe ili drugih.

Kada svaki ispad dovede do toga da dete dobije ono što želi, ono ne uči razliku između osećanja i ponašanja. Ima pravo da bude ljuto, ali to ne znači da sme da vređa, udara ili uništava stvari. Bez te lekcije odrasla osoba može da potiskuje neprijatne emocije, beži od njih ili reaguje impulsivno čim se pojave.

Granice ne znače manjak ljubavi

Dosledan roditelj ne mora da bude hladan ni autoritaran. Dete može istovremeno da dobije razumevanje za ono što oseća i jasnu granicu ponašanja: "Vidim da si ljut, ali neću ti dozvoliti da udaraš", ili: "Znam da želiš još vremena za igru, ali sada je vreme za spavanje".

Pravila treba da budu malobrojna, razumljiva i prilagođena uzrastu. Posledice treba da budu povezane sa ponašanjem, a ne ponižavajuće ili zasnovane na strahu. Jednako je važno da roditelji svojim primerom pokažu ono što traže od deteta - da poštuju dogovor, priznaju grešku i poprave ono što su pogrešili.

Ni obrasci stečeni u detinjstvu nisu trajna presuda. Samokontrola, istrajnost, poštovanje granica i prihvatanje odgovornosti mogu da se uče i kasnije. Prvi korak je prepoznavanje navike, a zatim dosledno vežbanje drugačijeg ponašanja.

(Ona.rs / Yumama)