Po ovome se odmah vidi da dete dolazi iz dobre porodice: Ovih 8 osobina govore više od novca i statusa

Postoje deca koja ne moraju mnogo da govore da bi ostavila lep utisak. Dovoljno je da posmatrate kako se ponašaju za stolom, kako razgovaraju sa odraslima, šta rade kada neko pogreši ili kako se ophode prema vršnjacima koji im ne mogu ništa ponuditi zauzvrat. Upravo u tim, naizgled sasvim običnim situacijama, često se vidi kakve su vrednosti poneli iz svog doma.

Kada kažemo da dete dolazi iz „dobre porodice“, prva asocijacija nekima mogu biti obrazovani roditelji, stabilna finansijska situacija, lepo vaspitanje ili određeni društveni status. Međutim, istina je da nijedna od ovih stvari sama po sebi ne govori mnogo o tome kakvo će dete postati. Dobra porodica ne mora da živi u velikoj kući, da ima poznato prezime ili da može da priušti detetu sve što poželi.

Preporučujemo

Mnogo više govori način na koji roditelji svakodnevno razgovaraju sa detetom, granice koje mu postavljaju, primer koji mu daju i vrednosti koje mu prenose, čak i kada misle da ih niko ne posmatra.

Dete koje je naučeno da poštuje druge, da prepozna tuđa osećanja, da preuzme odgovornost za svoje postupke i da ne smatra sebe važnijim od ostalih nosi nešto što se ne može kupiti. A upravo su to osobine koje ljudi često primete već pri prvom susretu.

1. Imaju poštovanje prema svima, bez obzira na njihov položaj

Jedna od prvih stvari koja se primećuje jeste način na koji se dete ophodi prema ljudima. Ne samo prema roditeljima, učiteljima, gostima ili osobama od kojih nešto želi, već i prema konobarima, prodavcima, čistačicama, vozačima i svima koji se nađu u njegovom okruženju.

Dete koje je naučeno da poštuje ljude neće biti ljubazno samo kada mu je nešto potrebno. Razumeće da svako zaslužuje pristojan razgovor i da nečije zanimanje, garderoba ili materijalni status ne određuju koliko ta osoba vredi.

To je jedna od onih lekcija koje se ne uče samo rečima. Deca pažljivo posmatraju kako se njihovi roditelji ponašaju prema drugima, pa upravo iz tih svakodnevnih situacija usvajaju obrasce ponašanja.

2. Zna da kaže „molim“, „hvala“ i „izvini“

Možda zvuči kao osnovna stvar, ali ljubaznost nikada ne izlazi iz mode. Dete koje ume da se zahvali, zamoli za nešto bez naređivanja i izvini se kada pogreši pokazuje da razume da njegovo ponašanje utiče na druge ljude.

Naravno, nije poenta da dete bude naučeno da mehanički ponavlja ove reči zato što se to od njega očekuje. Mnogo je važnije da razume njihovo značenje.

Posebno je značajno kada dete ume samostalno da se izvini, bez roditeljskog insistiranja i neprijatnog podsećanja. To pokazuje da polako razvija svest o sopstvenim postupcima i njihovim posledicama.

3. Ne smatra da mu sve pripada

Jedna od osobina koja se često vezuje za dobro vaspitanje jeste odsustvo osećaja da dete ima pravo na sve samo zato što nešto želi.

Može da bude razočarano kada ne dobije igračku, kada ne pobedi u igri ili kada roditelj kaže da je vreme da se zabava završi. Međutim, postepeno uči da prihvati granice, da sačeka svoj red i da razume da se svet ne vrti samo oko njegovih želja.

To ne znači da nikada neće imati izlive besa ili da neće protestovati. Deca tek razvijaju sposobnost regulisanja emocija. Razlika je u tome što ih roditelji ne uče da će svaka njihova želja automatski biti ispunjena, već im pomažu da se nose i sa frustracijom.

Dete koje razume da ne može uvek biti po njegovom lakše će graditi odnose sa drugima i funkcionisati u kolektivu.

4. Ima empatiju i primećuje kada je nekome teško

Ovo je možda jedna od najlepših osobina koje dete može da ponese iz svog doma.

Dete sa razvijenom empatijom primetiće kada je neko tužan, kada se drugarica oseća izostavljeno ili kada se neko na igralištu ne snalazi najbolje. Ne mora uvek da zna kako da pomogne, ali pokazuje interesovanje za tuđa osećanja.

Takva deca češće će prići vršnjaku koji sedi sam, podeliti igračku ili pokušati da uteše nekoga ko plače.

Prema istraživanjima koja se bave razvojem empatije, ova sposobnost povezana je sa kvalitetom odnosa koje deca grade sa roditeljima i vršnjacima, ali i sa njihovim socijalnim funkcionisanjem.

Empatija se, između ostalog, razvija u porodici u kojoj se razgovara o osećanjima, u kojoj se dete sasluša i u kojoj se ne ismeva kada pokaže ranjivost.

5. Ne ponižava druge da bi sebe uzdiglo

Obratite pažnju na način na koji dete govori o svojim drugarima. Da li ismeva nekoga zato što nema skupe patike? Da li se podsmeva detetu koje slabije uči, drugačije izgleda ili ne ume dobro da igra fudbal?

Dete koje odrasta uz zdrave porodične vrednosti ne mora da bude najbolje u svemu da bi se osećalo vrednim. Zbog toga nema potrebu da druge omalovažava kako bi dokazalo svoju važnost.

Ono može da bude takmičarski nastrojeno, da želi pobedu i da se raduje sopstvenom uspehu, ali istovremeno razume da tuđi neuspeh nije razlog za podsmeh.

Posebno je važno da roditelji ne normalizuju ruganje, vređanje i komentarisanje tuđeg izgleda, finansijske situacije ili porodičnih prilika.

6. Ume da sluša i ne mora uvek da bude u centru pažnje

Dobar manir nije samo ono što dete kaže, već i način na koji sluša druge.

Dete koje ume da sačeka da sagovornik završi rečenicu, ne prekida stalno razgovor i pokazuje interesovanje za ono što mu neko govori pokazuje da razume osnovna pravila komunikacije.

To ne znači da dete treba da bude tiho, povučeno ili da se ne javlja za reč. Naprotiv, samouverenost i otvorenost su poželjne osobine. Međutim, postoji razlika između deteta koje slobodno izražava svoje mišljenje i onog koje smatra da svi moraju da ga slušaju, dok ono nema obavezu da čuje bilo koga drugog.

U porodicama u kojima se neguje razgovor, deca imaju priliku da nauče da njihovo mišljenje jeste važno, ali da su važna i mišljenja drugih ljudi.

7. Preuzima odgovornost za svoje postupke

„Nisam ja“, „on je prvi počeo“, „nije moja krivica“ – rečenice su koje gotovo svaki roditelj čuje u nekom trenutku.

Međutim, važna životna lekcija jeste da dete nauči da prizna kada je pogrešilo, umesto da po svaku cenu traži opravdanje.

Ako nešto polomi, treba da razume da je potrebno da učestvuje u rešavanju problema. Ako povredi drugara, važno je da razmisli kako može da popravi situaciju. Ako ne ispuni obećanje, treba da shvati da njegove reči imaju težinu.

Roditelji koji deci dozvoljavaju da pogreše, ali ih istovremeno uče odgovornosti, pomažu im da razviju samostalnost i zdrav odnos prema sopstvenim postupcima.

Prema smernicama Harvardskog projekta Making Caring Common, među važnim elementima razvoja odgovornih i empatičnih mališana jesu poštovanje dogovora, preuzimanje odgovornosti i činjenje ispravnih stvari čak i kada to nije najlakši izbor.

8. Zahvalno je i ume da ceni male stvari

Ne mora da dobije najskuplji poklon da bi se obradovalo. Ne očekuje da roditelji uvek ispune svaku njegovu želju i ume da pokaže zahvalnost čak i za sasvim male stvari.

To može biti zahvalnost za pripremljen obrok, zajednički odlazak u park, pomoć oko domaćeg zadatka ili vreme koje je neko izdvojio za njega.

Zahvalnost nije nešto što se razvija preko noći, niti se može iznuditi. Ona se neguje kroz svakodnevne porodične navike, razgovore i primer odraslih.

Kada roditelji i sami pokazuju zahvalnost, priznaju tuđi trud i ne uzimaju sve zdravo za gotovo, dete dobija priliku da takav odnos prema životu usvoji kao nešto sasvim prirodno.

Najvažnije: dete uči iz onoga što vidi kod roditelja

Na kraju, možda je najvažnije razumeti da nijedno dete ne dolazi na svet sa gotovim manirima, razvijenom empatijom i savršenim osećajem za druge. Sve su to osobine koje se razvijaju, uče i usvajaju tokom odrastanja.

Istraživanja i smernice stručnjaka sa Harvardskog fakulteta za obrazovanje naglašavaju da deca razvijaju brigu za druge kroz kvalitetne odnose sa roditeljima, svakodnevne porodične navike i primere koje posmatraju. Drugim rečima, nije dovoljno samo govoriti detetu kako treba da se ponaša – važno je i da takvo ponašanje vidi u sopstvenom domu.

Zato izraz „dete iz dobre porodice“ ne bi trebalo da bude povezan sa novcem, obrazovanjem roditelja, adresom na kojoj dete živi ili stvarima koje poseduje.

Dobra porodica nije ona u kojoj dete nikada ne pogreši, ne zaplače, ne pobuni se ili ne napravi scenu u prodavnici. To su sve normalni delovi odrastanja.

Dobra porodica je ona u kojoj dete zna da je voljeno, ali i da ljubav ne znači odsustvo granica. U kojoj se poštuju drugi ljudi, u kojoj se razgovara, izvinjava i preuzima odgovornost.

Jer, na kraju, najlepše vaspitanje nije ono koje dete nauči da se dopadne svima, već ono koje ga nauči da bude dobar čovek čak i onda kada ga niko ne posmatra.

(Ona.rs)