Posle 50 godina braka ostala bez ičega, ćerka je izbacila na ulicu bez dinara: "Ovo je moja kuća, kupi prnje"

Džoan je decenijama gradila porodicu, negovala bolesnog supruga i verovala da je čeka mirna starost. Posle njegove smrti saznala je da je izbačena iz testamenta, a reči koje joj je izgovorila rođena ćerka nikada nije zaboravila.

Gotovo 50 godina Džoan je delila život sa suprugom. Zajedno su podizali decu, stvarali dom i gradili sigurnost za koju je verovala da joj pripada i u starosti.

Preporučujemo

Poslednje godine njihovog braka bile su naročito teške. Njen suprug bio je teško bolestan, nije mogao samostalno da jede niti da se kreće, a jedva je i govorio. Džoan je brinula o njemu sve do njegove smrti, ne sluteći da će ubrzo ostati bez svega što je decenijama smatrala svojim.

U sedmoj deceniji života izgubila je supruga, kuću, ušteđevinu i porodicu. Na kraju se našla na ulici, bez penzije i bez mesta na koje bi mogla da ode.

Posle njegove smrti saznala je da je izbačena iz testamenta

Tek kada joj je suprug preminuo, Džoan je otkrila da je testament promenjen i da je celokupna imovina pripala njihovoj najstarijoj ćerki.

Prema njenom svedočenju, ćerka je tokom očeve bolesti iskoristila pristup porodičnim dokumentima i finansijama kako bi testament bio izmenjen, a majka ostala bez nasledstva.

Kada je pokušala da potraži pomoć od advokata, dočekalo ju je još jedno iznenađenje. Rečeno joj je da više ne može da je zastupa jer je počeo da radi za njenu ćerku, koja je bila izvršilac testamenta.

Ubrzo je saznala i da je porodična kuća preneta na ćerkino ime.

"Ovo je sada moja kuća i više nisi dobrodošla"

Džoan se i danas seća trenutka kada je stajala ispred vrata doma u kojem je provela veliki deo života.

- Ovo je sada moja kuća i ovde više nisi dobrodošla - rekla joj je ćerka, prema Džoaninom svedočenju.

Za ženu koja je verovala da je ceo život gradila sigurnost za svoju porodicu, te reči bile su gotovo nestvarne. Nije izgubila samo nekretninu. U nekoliko trenutaka ostala je bez osećaja pripadnosti, uspomena i porodice za koju je mislila da će je zaštititi.

Spakovala je ono što je mogla da ponese, a ćerka ju je odvezla u grad i ostavila u glavnoj ulici.

Džoan nikada ranije nije tražila socijalnu pomoć. Nije znala šta podrazumeva krizni smeštaj, kome treba da se obrati niti kako izgleda život osobe koja nema gde da prespava.

- Posle srećnog braka koji je trajao 50 godina izgubila sam muža, a zatim porodicu i dom. Bila sam slomljena - ispričala je.

Jedan natpis promenio je tok njene priče

Dok je stajala na ulici, primetila je natpis koji je upućivao na službu za stambenu pomoć. Ušla je i objasnila šta joj se dogodilo.

Najpre joj je obezbeđena soba u motelu, u kojoj je provela nedelju dana. Nakon toga stigla je u krizni smeštaj organizacije St Vincent de Paul Society, poznate kao Vinnies.

Tamo je upoznala volonterke Džes i Mariju. One joj nisu pomogle samo da pronađe krov nad glavom, već i da reguliše finansijski status, ostvari prava koja joj pripadaju i ponovo dobije osećaj da nije potpuno sama.

- Izgubila sam muža, dom i porodicu. Nisam imala ništa zbog čega bih želela da živim. Nisam imala čak ni penziju - priznala je Džoan.

U njenom sećanju ostala je i jednostavna ljudska pažnja koju je dobila od nepoznatih ljudi. Vodili su je na preglede, pomagali joj u kupovini i pratili je kroz administrativne postupke koje sama nije razumela.

Ponovo je dobila svoj dom

Džoan je uz njihovu pomoć uspela da pronađe trajni smeštaj. Danas ponovo ima dom, iako je jedno vreme verovala da se to nikada neće dogoditi.

Pomoć nije prestala onog trenutka kada je napustila krizni centar. Volonteri su nastavili da je posećuju i pomažu joj u svakodnevnom životu.

- To su emotivne stvari koje oni rade. Ne dobijate takvu pažnju od svakoga - kazala je.

Njena priča postala je deo kampanje koja upozorava na problem beskućništva među starijim ženama u Australiji. Mnoge od njih čitav život provode brinući o porodici, bez sopstvene ušteđevine, nekretnine ili dovoljno radnog staža da bi u starosti mogle samostalno da žive.

Kada izgube supružnika, razvedu se ili postanu žrtve finansijskog nasilja, mogu za veoma kratko vreme ostati bez ikakve sigurnosti. Organizacija Vinnies navodi da se među ljudima kojima pruža pomoć nalazi sve više starijih žena koje nikada nisu verovale da bi mogle postati beskućnice.

Nasilje nije uvek fizičko

Džoanin slučaj pokazuje da porodično nasilje ne mora uvek da ostavlja vidljive povrede. Oduzimanje novca, kontrola nad dokumentima, izbacivanje iz doma, izolovanje i uskraćivanje osnovne sigurnosti takođe predstavljaju oblike zlostavljanja.

Posebno su ranjivi stariji ljudi koji zavise od članova porodice, ne razumeju pravne i finansijske postupke ili nemaju osobu kojoj bi mogli da se obrate.

Džoan je verovala da joj pola veka braka garantuje mirnu starost. Umesto toga, u jednom od najtežih trenutaka života morala je da počne ispočetka.

Ipak, njena priča nije završena na ulici. Završava se u novom domu, među ljudima koji joj nisu bili porodica, ali su joj pružili ono što joj je tada bilo najpotrebnije: sigurnost, pomoć i razlog da poveruje da život još nije završen.

(Ona.rs / Penzionisani Bizportal)