Narodno predanje nudi objašnjenje za naziv koji prati ovaj put u Srbiji: Da li je zaista reč o ukletom mestu?

Za mnoga mesta širom naše zemlje vezana su predanja i narodne legende. I to nije ništa neobično, kada se uzme u obzir bogato nasleđe srpske narodne književnosti, koja se prenosila sa kolena na koleno.

I potpisniku ovih redova, kao i verovatno mnogima, stariji su pričali da su u selima nekada postojala mesta na kojima se okupljaju i igraju vile. Takva mesta nije valjalo posećivati u gluvo doba noći, jer bi čovek sišao s uma, kako bi se narodski reklo.

Preporučujemo

Bilo je i priča o takozvanim ukletim mestima u srpskim selima. Obično su to bile raskrsnice ili mostovi. I sve to je mnogima i te kako dobro poznato.

Ali šta kada se narodno predanje vezuje za državni put, koji se smatra jednim od najprometnijih u našoj zemlji?

„Magistrala smrti“

Neretko imamo prilike da čitamo vesti o saobraćajnim nesrećama na državnom putu koji nosi oznaku 22, a prema Uredbi o kategorizaciji državnih puteva spada u državne puteve IB reda. Možda smo vas sada zbunili, jer je zapravo u pitanju put koji je mnogima poznat kao Ibarska magistrala.

Zahvaljujući ovom putu uspostavljena je veza između Beograda i Kraljeva, odnosno Novog Pazara, budući da se čuvena Ibarska magistrala proteže od Beograda do državne granice sa susednom Crnom Gorom i to do graničnog prelaza koji nosi naziv „Mehov Krš“.

U knjizi „Najveće tajne i misterije Srbije“ novinar Aleksandar Saša Ignjatović pominje mnoge zanimljive priče, koje je otrgnuo od zaborava. Jedna od njih, u priči pod naslovom „Prokletstvo starog groblja“ nudi i objašnjenje narodnog pamćenja o tome zašto se baš na tom putu i to na tačno određenim deonicama, koje su okarakterisane kao takozvane crne tačke događa toliki broj saobraćajnih nesreća, da je prozvan i „Magistrala smrti“.

Gradnja zdanja kao usud

Priča Milisava Radojčića, nekada predsednika Narodnog odbora Stepojevca, koju je preneo Ignjatović na osnovu razgovora sa njim, vraća nas u 1947. godinu. Baš u vreme kada je u Stepojevcu građen Zadružni dom, u kome danas funkcioniše Dom kulture.

Nadležni u lazarevačkoj opštini tada jednostavno izdaju direktivu da se to zdanje izgradi. Rečeno-učinjeno, vrlo brzo nakon toga gradnja počinje.

Ali nije baš sve teklo po planu...

Budući da nisu baš imali mnogo finansijskih sredstava na raspolaganju, a da je dosta novca trošeno i na dopremanje materijala iz kamenoloma, koji se u to doba nalazio u selu Beljane, to se javljaju problemi.

„Nedostajalo je svega - od peska do cementa. Izgradnja je kasnila, a to je bilo nedopustivo“, navodi Ignjatović u pomenutoj knjizi.

Ideja koja je skupo koštala

Bez želje da ulazimo u to šta je Radoja Miloševića, koji je u to doba obavljao poslove blagajnika u Narodnom odboru nagnalo na takvu ideju, tek on u tadašnjoj kafani „Tamnava“ predlaže partijskim drugovima da iskoriste ono što im je dostupno od materijala. Ni manje ni više nego spomenike, koji su se tada nalazili na starom groblju u Stepojevcu.

Bilo je naravno i onih koji sa time nisu bili saglasni, ali bilo je i takvo vreme, pa se negodovanje uglavnom svodilo na to da se kaže sebi u brk, što bi se reklo. Ipak, tadašnja komunistička vlast, odnosno njeni predstavnici u Stepojevcu, obećavaju nešto što kasnije ipak ne ispunjavaju - izgradiće spomen-kosturnicu na mestu na kome je postojalo staro groblje.

„I te proste 1947. stotine nadgrobnih spomenika, neki od njih i sa staroslovenskim natpisima izvaljeno je iz zemlje i dovezeno do gradilišta“ - piše Ignjatović.

Staro groblje u Stepojevcu tada je uništeno, ali je niklo zdanje, koje je za to vreme bilo ne samo najznačajnije u mestu, nego je smatrano i najlepšim.

Priča zatim pominje i izvesnog Boška, koji se kasnije odselio, ali koji ih je upozorio, rekavši „da će svaki od raskopanih grobova biti okajan i da će skrnavljenje doneti nesreću čitavom mestu“.

Nedugo nakon toga, u neposrednoj blizini tog zdanja trasiran je novi put, danas poznat i kao „Magistrala smrti“.

Iako po svedočenju autora pomenute knjige, uglavnom mlađi stanovnici Stepojevca sa kojima je imao prilike da razgovara smatraju da bi samo rušenje tog zdanja dovelo do toga da ovaj usud prestane, oni vremešniji nisu baš sigurni da bi to bilo moguće. „Pokušavaju da se prisete koliko je nadgrobnih spomenika oskrnavljeno, u nadi da će zlo stati kada dug u ljudskim životima bude namiren“, navodi autor završavajući svedočenje Milisava Radojčića.

(Ona.rs / „Paragraf.rs")