Mesto gde su živi zavideli mrtvima je na našem ataru: Kobna sahrana pre dva veka umalo je zatrala ceo Srem

Kad noću prolazite putem koji spaja Rumu i Irig, a dok se oko vas prostire samo mračna sremska ravnica, teško je i zamisliti kakvi su se jauci i lelek ovde orili pre nešto više od dva veka. Tik uz sam kolovoz, usred pustopoljine gde vetar ume sablasno da zviždi, stoje nemi kameni svedoci jednog zaboravljenog užasa. Sa jedne strane puta uzdiže se neobično barokno obeležje sa raspećem i likovima svetaca, dok sa druge strane stoje hladni, okrugli stubovi, pored kojih mnogi vozači samo prolete misleći da je to tek još jedna stara verska građevina.

Međutim, malo ko zna da je baš na tom mestu, gde danas jurcaju automobili, nekada bila granica između života i smrti. Tu su stajale napunjene vojničke puške, iskopani duboki rovovi i podignuta drvena vešala za svakog nesrećnika koji bi iz očaja pokušao da pobegne. Preko te linije niko nije smeo da pređe, jer je sa druge strane goreo sam pakao na zemlji.

Preporučujemo

Priča koja stoji iza ovih kamenih stubova krije jezivu istinu o vremenu kada je crna smrt gutala čitava sela, kada su se kuće spaljivale do temelja, a preživeli meštani u očajanju govorili da su živi počeli da zavide mrtvima.

Kobni poklon sa sahrane i usud Anđelije Kuzmanović

Sve je počelo u leto 1795. godine. U to vreme Irig je bio prava fruškogorska prestonica, ekonomski centar sa osam manastira, koji je imao više stanovnika i od samog Beograda. Nije ni slutio kakva mu se pošast sprema.

Turski trgovci i vojnici doneli su kugu u Beograd, ali se zna tačan put kako je stigla u mirna sremska sela. Izvesna Anđelija Kuzmanović otišla je u Krnješevce na sahranu svojoj sestri. Želeći da sačuva uspomenu, kući je ponela sestrine šarene ćilime. Nije ni slutila da su se u tkanini sakrile buve koje nose opasnu bakteriju.

Čim se vratila kući, Anđelija se teško razbolela i preminula 14. jula 1795. godine. To je bio zvanični početak stravične epidemije koja je okovala ovaj kraj.

Zbog prevelike ljubavi čitave porodice odlazile u grob

Bolest se među narodom širila brzinom požara. Uslovi za život bili su teški, živelo se u zemunicama sa zemljanim podom, a narod se protiv bolesti borio rakijom, sirćetom i molitvama.

Austrijski lekari koji su stigli iz Beča i Pešte zabeležili su neobičnu potresnu činjenicu. Sremci su pokazivali toliko duboku i iskrenu ljubav prema svojoj deci i supružnicima, kakva nigde drugde nije viđena. Očevi su sa puškama u rukama branili lekarima da im odvedu bolesnu decu u bolnice, želeći da brinuti o njima kod kuće.

Nažalost, upravo ta odanost i želja da budu zajedno bila je fatalna. Okupljanja na mobama, celivanje pokojnika na sahranama i daće koje su trajale i po tri dana ubrzali su prenošenje zaraze. Zabeleženo je da je na jednoj proslavi kod meštanina bilo 60 ljudi. Domaćin se sa svima srdačno izgrlio i izljubio, a ubrzo nakon veselja gotovo svi gosti i članovi njegove porodice su pomrli.

Tragedije su se nizale iz dana u dan. Zabeležen je i slučaj prosjakinje Sare Gavrilović, koja je na jednoj daći u Irigu dobila maramu, pa je za rakiju prodala komšinici. Komšinica je od te marame napravila kapice za decu, i za samo nekoliko dana umrlo je desetoro od dvanaestoro ukućana.

Preko ove linije se nije išlo

Da bi se sprečilo širenje zaraze prema Rumi i dalje ka Unutrašnjosti carstva, bečke vlasti su donela radikalne mere. Celokupno zaraženo područje je potpuno blokirano.

Oko mesta su iskopani duboki rovovi, postaviljene su vojne straže i podignuta vešala za sve koji bi pokušali da pobegnu iz karantina. Sanitarni kordon postavljen je upravo na mestu gde se danas nalazi spomenik.

Irig je proživljavao pakao. Umrle niko nije stizao dostojno da sahrani, pa su ih polagali u zajedničke grobnice i posipali krečom. Kako bi se mesto dezinfikovalo, spaljeno je i srušeno 402 od ukupno 912 kuća.

Kada je epidemija konačno zvanično proglašena savladanom 20. avgusta 1796. godine, brojke su bile jezive:

• Pre epidemije Irig je brojao 4.813 stanovnika.
• Tokom sedam meseci i deset dana obolelo je 3.389 ljudi.
• Umrlo je čak 2.548 meštana, odnosno više od 53% celokupne populacije.

Podigli spomenik iz zahvalnosti, pa ga prepustili zaboravu

Zahvalni Bogu i svecima što su ih poštedeli strašne sudbine komšija, građani Rume su 1797. godine podigli spomenik na mestu gde je stajala vojna straža.

Ovo obeležje, popularno nazvano "Kipovi", izuzetno je retko u ovom delu Evrope. Posvećeno je Svetom Roku i Svetom Sebastijanu, koji se u rimokatoličkoj crkvi poštuju kao zaštitnici od zaraznih bolesti.

Iako su "Kipovi" obnavljani više puta, a poslednji put 2011. godine kada je postavljena i rasveta, ovaj jedinstveni spomenik zdravstvene kulture danas je prilično zaboravljen. Pored njega retko ko zastaje, nema organizovanih đačkih ekskurzija, a tek poneki prolaznik zna kakvu stradalačku priču kriju kameni stubovi usred sremske ravnice.

Ovo mesto ostaje da nemo svedoči o vremenima u kojima su, kako su savremenici beležili, živi zavideli mrtvima.

(Ona.rs / BBC / TO Vojvodine)