Pogledala sam film "Generacija iz jajeta" i ostala zapitana: Kako je materica od dara postala pretnja?

Da li je budućnost koja plaši zaista tako daleko?

Ukoliko manje-više redovno pratite bioskopski repertoar, možda ste već pogledali film koji govori o možda ne tako dalekoj budućnosti - "Generacija iz jajeta" (The Pod Generation).

Kroz život njujorškog para Rejčel i Alvi film predstavlja budući, napredni život, koji podrazumeva nove tehnologije i apsolutnu udobrnost koju čovek ima. Prilikom buđenja, kafa se kuva sama, tost je spreman čim poželite da doručkujete, pametna kuća radi u punom sjaju, pozdravlja vas čak i prijatan, ženski glas, možda za one usamljene koji nemaju drugo "dobro jutro".

Preporučujemo

Uspešan poslovni život glavne junakinje dovodi do fokusa filma - za najbolje radnice kompanija obezbeđuje mesto u "Centru za matericu" - to je centar za reprodukciju koji parovima nudi kapsule, veštačke materice, koje će čuvati njihove bebe do porođaja, da majka ne bi morala da "gubi vreme" dragoceno za posao. Jer, kako kaže koleginica glavne protagonistkinje, "žene manje rađaju decu jer im nije zgodno".

E pa, da bi sve bilo zgodno, kapsula se može ostaviti u Centru, može se povremeno donositi i kući, da bi se na bebu naviklo, ali ne treba preterivati. Kako se u filmu desilo, budući otac, koji više vremena provodi kod kuće, a koji je čak bio samo za tradicionalnu trudnoću, u tom slučaju se više zbližio sa bebom, a majka, pak, osetila kompletnu nepovezanost. Kapsula može da se ponese na posao, ali ako neko primeti, a pod budnim ste tehnološkim okom, da ste zbog toga malo rasejani jer brinete da li će joj biti sve potaman, možete dobiti suptilan, ali značajan komentar, uz instrukcije da postoji orman gde se sve kapsule čuvaju, te da odložite i svoju i da se predano vratite poslu.

Kroz ne tako duboku karakterizaciju ipak se uočava da ljude nije bilo teško naviknuti na takav poredak. Žene ne treba da prestanu da jure karijeru i uspeh jer sve je uređeno da njima bude na usluzi - kao i da bi morale u suprotnom da se odreknu svoje karijere; čak im je objašnjeno da je kapsula napravljena od najfinijih materijala, idealnih za njihovu bebu, te da propušta i zvukove, zbog čega deca mogu i da čuju svoje roditelje. A kapsulu pritom mogu nositi i očevi - učvršćenu napred, kao trudnica, ili pozadi, kako ranac.

Suvišno je reći da Centar koji je tu da  vašu trudnoći iznese već ima plan i za odgajanje vaše dece, u programiranom svetu, u kome, kako i sami kažu, mesta za kreativnost nema.

I dok glavna junakinja sa blagom ljubomorom, bez zlobe i sa bolom gleda trudnicu koja se pored nje zadesila na bazenu - pravu trudnicu, čija je beba zaista u njenom stomaku, shvatamo da je ova druga neko ko nije mogao da dobije mesto u "Centru za materice" i dolazimo do zaključka da je tradicionalna trudnoća, u kojoj majka nosi svoje dete, oseća ga, mazi, priča mu i hrani ga devet meseci, u stvari u tom budućem svetu prevaziđena, stvar nižeg društvenog statusa.

Rejčel potom doživljava potpuni preobražaj, ali društvo, u kome se na dnevnom nivou meri nivo serotonina, jer je "brižno" za sveopšte zdravlje pojedinca, to savršeno ne zanima. Od uzornog radnika ona gotovo da postaje negativan junak.

Kako film odmiče, iskorišćavanje parova i dominatni stav "Centra" postaju sve naglašeniji. Roditelji shvataju da Centar njihovoj deci može da kontroliše i snove, ali i da ih ranije rodi jer je lista čekanja za kapsule sve duža, te ju je potrebno ranije osloboditi. Za one koji žele da pobegnu, otmu kapsulu i sami se porode, tamo gde žele, tu je i šifra bez koje kapsula ne može da se otvori, te dete u njoj može ostati zatočeno, bez dotoka hrane i vazduha.

Glavno junaci bivaju mali pobednici okrutne civilizacije i uspevaju da begom u prirodu sačuvaju svoju porodicu i oslobode se kapsule, ali gledaocu ostaje utisak zebnje i slike demonstranata koji kliču da im ne diraju njihove materice - a koji su u ovom filmu neka tek tako isfrustrirana, socijalno marginalna manjina. Ostaje grebuckanje pitanja šta čovek svojim "napretkom" zaista želi da postigne.

Ne znam kako je bilo trudnicama koje su gledale film, ali moja reakcija bila je brižljivo postavljanje ruku na deo tela kome u filmu preti jedna hladna kapsula. Potom premeštanje na druge, tople ruke, koje tako nešto nikada ne bi dozvolile.

(Ona.rs)