Astrofizičarka Tijana Prodanović o putovanju žena u svemir: Zašto su one bolji izbor za prvu misiju na Mars

One su bile žene koje su prihvatale kartu u jednom pravcu ako je potrebno. Bez ozbira na to da li su kod kuće imale muža, decu, neke druge obaveze, najhrabrije su se hvatale ukoštac sa izazovom od kojih bi mnogi muškarci pobegli glavom bez obzira.

Kakav god ishod da ih je čekao nekad i čeka ih danas, one su pomerale i pomeraju granice; odlazile su u nepoznato, bez obzira na rizike, a vraćaju se kao aposlutne pobednice i smernica za sve buduće neustrašive - jake žene i pionirke svog zanata.

Najpoznatija srpska astrofizičarka prof. dr Tijana Prodanović održala je predavanje o ženama astronautima na panelu posvećenom osnaživanju žena, koji je organizovao Fem Power. Profesorka i naučna komunikatorka, koja se u okviru naučnog rada bavi sintezom lakih elemenata ranog svemira, kosmičkim i gama zračenjem, veoma je angažovana na popularizaciji nauke preko brojih predavanja iz astronomije na drugim Univerzitetima i institucijama u zemlji, po srednjim školama u okviru aktivnosti astronomskog društva.

Međutim, profesorka Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu popularnost izvan naučnih krugova stekla je zahvaljujući svom angažmanu na društvenim mrežama, pod "nikom" "Dr Cosmic Ray", čime čini neverovatan iskorak u svetu akademske zajednice i "običnom narodu" približava i prikazuje sve lepote nauke i astrofizike.   

- Cela priča o astronautkinjama i čitava trka ljudi u svemiru počela je lansiranjem satelita "Sputnik 1" 1957. godine, kada su Amerikanci rekli: "E sad idemo i mi!". Pokrenuli su prvi projekat "Merkur 7" sa sedmoricom astronauta, koji su odabrani i trenirani da se vinu u orbitu. I tako je nastao američki svemirski program - započinje svoje predavanje profesorka Prodanović o nimalo lakom putu žena u svemir i dodaje:

- Na pitanje koga izabrati za taj eksperimentalni posao odlučili su se da za prve astronaute izaberu ljude iz redova vojnih test-pilota. A žene tada nisu mogle da budu piloti!

Kako kaže, to je bila automatska eliminacija žena iz konkurencije, jer niko nije eksplicitno rekao "mogu samo muškarci", već samo "test-piloti".

- Narativ je bio da se na taj način osiguravaju ljudi koji imaju neki inženjerski bekgraund i koji su sposobni da vozi te eksperimentalne letelice. Ali to je automatski eliminisalo žene krajem 50-ih i početkom 60- ih godina. I sve je onda još u startu, vezano za svemir, odmah bilo krojeno po muškarcima. U samom startu smo imali lošiju poziciju kao žene.

"Možda bi žene trebalo da idu u svemir?"

Međutim jedan od muškaraca iz tog programa, koji je u stvari bio lekar zadužen za zdravlje "Merkur sedmorice", dr Rendi Lovlejs, prvi se zapitao: "Možda bi žene trebalo da idu u svemir?"

- Manje su i sitnije građe, što je veoma važno za ovaj probram. I danas, kada se lansira nešto u svemir, najveći problem je težina. Otprilike vas košta oko 10.000 dolara po kilogramu tereta. Zato se jako pazi šta se pakuje i nema ničega što je višak. A težina je i tada bila veoma bitan faktor. Pritom su žene niže i zauzimaju manje prostora, a prve letelice su bile sanduci u kojima nema mrdanja. Samim tim što su sitnije i manje, koriste manje kiseonika, metabolizam je drugačiji i tako dalje - nabraja profesorka.

Kako se nije znalo mnogo o tome kako se telo ponaša u gravitaciji i bestežinskom stanju, postojalo je mišljenje i da muškarci imaju veći rizik od infarkta od žena, kao i da su reproduktivni organi žena manje osetljivi na zračenja od kosmičkih zraka, kojih je više što ste dalje u svemiru.

- Ali on nije sve to predložio zato što je bio nešto puno napredan. Ne, njima je trebala sekretarica u svemiru! Bukvalno! Neko mora tamo da pomogne nešto i to je bila njihova motivacija. On jeste pokrenuo tu priču, ali je razlog bio ne baš feministički - ističe Prodanović.

Ipak, naspram "Merkuri 7" pokrenut je i projekat "Merkuri 13", odnosno dr Lovlejs pokreće preko svoje privatne fondacije program "Žene u svemiru" (eng."Woman in space").

- Ovaj program je bio potpuno privatno finasiran jer je Lovlejs imao "osećaj" da bi žene možda bile bolje za taj posao. Druga motivacija je bila ta što se znalo da se Rusi spremaju da pošalju žena u svemir - pripoveda profesorka i navodi da su se tada prve žene i prijavile na konkurs:

- Jedna od njih je Žeraldina Kob, za koju se ispostavilo da se sto posto od svih koji su se prijavili, i muškaraca i žena, pokazala najbolja na svim testovima.

Projekat Merkuri 13

Od prijavljenih žena izabrano je njih 13 i sve su bile podvrgnute testovima koje su prošli i astronauti Merkuri 7.

- Sve su isto uradile i pokazalo se da su bolje prošle većinu tih testova. Posebno su bile dobre u izolacionim testovima gde su ih posmatrali kako se snalaze u mračnim i skučenim prostorima. Pri tom su muškarce testirali tako što su ih zatvarali u manje mračne sobu, a žene u bestežinske kade pune vode, u kojima ljudi posle nekoliko sati dobijaju halucinacije. Žeraldina je tu izdržala devet sati! - otkriva astrofizičarka.

Ali ti rezultati nisu bili objavljeni. Jedino što je, kako prenosi, spomenuto tada, ali opet bez brojeva, je rad dvojice naučnika koji su "objavili svoj mizogeni stav" da "sumnjaju da je nije pametno uparivanje komplikovane mašinerije sa hormonalnim ženama".

Kako je Lavlejs vodio program na svojoj privatnoj klinici, neko je u nekom trenutku kontaktirao sa NASA-om sa pitanjem da li oni to testiraju žene za misiju Merkur, na šta je stigao dogovor: "Ne!". Tada se o svemu pročulo i program je ugašen.

- Od tada su svi dalji napori Amerikanaca po tom pitanju završeni jer je uskoro, 1963. godine Ruskinja Valentina Tereškova postala prva žena u svemiru. Ona je bila tekstilna radnica koja se amaterski interesovala za padobranstvo i tako prošla na konkursu - priča profesorka.

Problemi prve Amerikanske u svemiru

Ovu laskavu titutlu dobila je Seli Rajd. Ova astrofizičarka se 1978. godine prijavila na konkurs i 1983. provela u orbiti nedelju dana. Ona se suočila sa prvim izazovima, ali i problemima i dilemama koje su imali muškarci koji su vodili spejs program da pošalju ženu u svemir.

- Pitali su se:"Šta ženama treba u svemiru?", a  najveća misterija im je bila - menstruacija. I tamponi. I čuvena priča kad je pitaju za misiju koja traje nedelju dana: "Je l' sto komada - pravi broj?". Međutim, tu nije kraj. Pitali su je:"A šminka?!" Ne samo što su je pitali, nego su joj i dizajnirali neseser sa šminkom za svemir "space make-up kit".

Astronautkinja se često prisećala da je fokus svakog njenog intervjua bio, ne na njenu kompetenciji u vezi sa posalom koji trebalo da se obavi u svemiru, već, kako se našalila Prodanović: "Žena u svemiru - šta ćete da nosite?"

- Sva pitanja su bila tipa hoćete li da plačete u svemiru, da li ćete da napustite karijeru kada upoznte pravog muškarca, da li ste želeli da budete dečak kada ste bili mali... Ali najveći izazov im je bila menstruacija. Kako dizajnirati sve što je potrebno jer se u svemiru mnogo pokreće - ističe profesorka.

Razlike između žena i muškaraca u svemiru

To i jeste stvaran problem, jer nisu znali, kako recimo mikrogravitacija utiče dugoročno i kratkoročno na telo.

- Kako su muškarci već bili u svemiru, gledali su šta je različito kod žena i pitali su se šta će sa menstruacijom. Postojala je zabrinutost da krv od menstruacije ne otiče nadole, već da ide ka abodmenu. A u svemiru ne postoji ni gore ni dole, i bojazan je bila da to može da se dogodi. Ali to nije slučaj - objašnjava astrofizičarka, ali i dodaje da, iako i danas zna da ne postoje dodatni rizici u svemiru vezani za menstruaciju, to je i dalje nešto što je u suštini veoma nepraktično za mnoge astronautkinje, zbog zaliha, higijene, toaleta..., zbog čega se većina astronautkinja odlučuje na to da odloži menstruaciju medikamentima iz praktičnih razloga.

Astronauti se takođe podvrgavaju i gravitacionim testovima, odnosno ubacuju se u centrifugu koja simulira ubrzanje koje se oseća prilikom poletanja. Tada je tedencija tela da sva tečnost sjurne nadole, što dovodi do onesvešćivanja.

- Dugo se mislilo da su žene manje izdržljive i da se lakše onesveste u tim situacijama. Međutim, ispostavilo se da je problem bio samo u odelima. Postoje posebna odela koja se koriste za ta testiranja, koja su bila dizajnirana za - muškarce. Ona su bila tako skrojena da su stezala i sprečavala na određenim mestima da se sve te tečnosti sjure i samim tim nije lako dolazilo do onesvešćivanja. Ali pošto su bila krojena za muške proporcije pritisak nije bio dovoljan na dobrim mestima za žene. Kada su redizajnirali odela, odjednom su mogle da izdrže testove bez problema - primećuje profesorka.

Veći rizik od raka za žene u svemiru

Postoje medicinski rizici i za žene i za muškarce u svemiru.

- Zračenje je jedan od najvećih problema za sve astronaute. Oni u orbiti primaju sto odsto više zračenja nego na Zemlji. Maksimum zračenja koji astronaut sme da primi tokom cele karijere je toliki da ne sme da podigne rizik od smrti od raka iznad tri odsto. Ako ste bili određeni broj misija i primili određen broj zračenja, završili ste karijeru. Žene imaju poveća rizik od 20 odsto viši za rak dojke i jajnika, kao i dva puta veći rizik od raka pluća, pa je ta karijerna granica za njih nešto niža, jer to znači da imaju manje prilika da idu na misije.

Primećeno je i da su žene sklone urinarnim infekcijama, a one su iz nekog razloga češće u svemiru. I teže im je da povrate iz bestežinskog stanja na zemlji, jer mišići malo atrofiraju u svemiru. Ali to je problem i žena i muškaraca.

- Ali i dalje manje žena odlazi u svemir nego muškaraca, tako da je i statistika mnogo niža i dalje nisu svi efekti provereni. Recimo, muškarci dobijaju češće kamen u bubregu, a i iz nekog razloga češće ogluve na levo uvo - prenosi astrofizičarka.

Otkazana prva ženska misija jer NASA nije imala dva odela veličine M 

Međutim, toalet u svemiru je decenijama bio veliki problem.

- Drugi čovek na Mesecu, i prvi čovek koji je mokrio na njemu, imao je okačenu spravu (crevo) oko struka, čiji je zadatak bio da sakuplja urin. Ceo sistem je dizajniran za muškarce i razdvojenu nuždu "jedan" i "dva", što je za mušku populaciju to odvojen proces, a za žene nužno ne mora da bude slučaj. Kako je sistem napravljen da ne podržava istovremeno te dve radnje, astronautkinje moraju da se treniraju da se to slučajno ne desi, jer je  u svemiru svaka kap vode bitna i sve što uriniraju recikliraju za piće. Ako bi žena imala obe radnje istovremeno, takva voda bi bila bačena. Isto važi i za menstrualnu krv - ističe Prodanović.

Atronautkinje su bukvalno razmenjivale savete kako da se pozicioniraju tokom vršenja nužde, a tek je 2020. godine napravljen redizajn toaletnog sitema da egronomski podržava i žene. On će biti korišćen na novoj misiji na Mesec 2024. godine na koju ide i prva žena.

- Neverovatno, ali i svemirska odela su veliki problem jer su poslednja dizajniranaa 1998. godine. Nema dovoljno veličina za žene! I to je bio jedan od razloga zašto je prva planirana šetnja u svemiru potpuno ženske posade 2019. godine otkazana. Ta odela su modularno pravljena da se sklapaju, ali je jako bitno da budu pritisnuti na pravim mestima jer obavljaju i funckiju hlađenja i drugih stvari. A NASA nije imala dva odela u midijum veličini, koje bi nosile Džeska Meri i Kristina Koh - čudi se profesorka.

Isto važi i za rukavice.

- Bilo koji eksperimenti koje su obaljale na međunarodnoj svemirskoj stanici, imale su problem jer su morale da rade sa ogromnim rukavicama pipave poslove poput pincetom premeštanje biljaka. Teško je i zimi kad se obučemo da se krećemo, a zamislite da ste u orbiti i da popravljate neku opremu. Kada su muškarci tražili XL odelo da se napravi odmah je bilo napravljeno. Hilari Klinton je tada tvitovala: "Pa napravite još jedno odelo!" - podseća Prodanović.

Prava ekipa za Mars su žene? 

Kako se sada sve više priča o misiji na Mars, tako se pojavljuje sve više studija koje, kaže profesorka, navode da bi možda potpuno ženska posada bila pravo rešenje.

- Sve je u vezi resursa. Put traje bar šest nesecu i sve što vam je potrebno morate da ponesete sa sobom. Hrana, piće, vazduh, da ne bi sve astrofiralo morate i da vežbate, prilikom čega se više troši kiseonik i tako dalje. Rađeno je istraživanje na potpuno muškoj, a potom i na potpuno ženskoj posadi i svi  podaci koji su prikupljeni na astronautkinjama na svemirskoj stanici definitivno pokazuju da je pet do 30 odsto manje svega potrebno da bi se poslala ženska posada na misiju na Mars - naglašava Prodanovićeva.

Astronautkinje su se bolje pokazale i na psihološkim studijama, kod dugog perioda izolacije, te u komunikacija "sa nečim sa Marsa" gde imate odlaganje od 20 minuta da kažete nešto i čekate na odgovor 20 minuta, i tako tamo-'vamo. To sve unosi nervozu i frustraciju na koju žene bolje reaguju.

- Tokom 2024. godine se planira i povratak ljudske posade na Mesec. Ko će biti prva žena koja će da sleti na Mesec još nije odlučeno, ali sam slogan "Prva žena na Mesecu i sledeći čovek na Mesecu" automatski isključuje da će u misiji biti dve žene.

I za kraj, astrofizičarka pominje i prvi film sniman u svemiru "Izazov", oduševljena glavnom glumicom Julijom Peresil, koja je prošla obuku za astronauta i vinula se u svemir ne samo da bi glumila u filmu, već i obavljala svakodnevne astronautske obaveze koje je imala kao član posade koji je upravljao letelicom.

- Jako je bitno da se poveća broj žena u svemiru i želim da vidim veći broj uzora. Moj uzor je bila Ketrin Džejnvej, kapetanica međuzvezdanog broda Vojadžer i kasnije admirala Zvezdane flote. To je uzor koji hoću da vidim da inspirišemo sve više devojčica da postanu astronauti! - zaključuje profesorka Prodanović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.