Prelepa Iva je bila plus sajz model i o svom iskustvu nam priča brutalno iskreno: "Oduvek sam bila previše!"

U svetu koji nas od detinjstva uči da se umirimo, utišamo, uklopimo i budemo "manje", ona je izabrala da bude više. Više svoja, više prisutna, više slobodna. Naša sagovornica ne nudi savete iz knjiga, već iz lične prakse, iz bola, iz traume, iz radosti, iz isceljivanja. Njen put vodi kroz telo, emociju, pokret i ranjivost, a svaka rečenica joj je kao beleška iz dnevnika duše.

Postoje žene koje se odluče da žive autentično. I one koje nemaju izbora. Jer, ako ne budu ono što jesu, počnu u sebi da umiru, centimetar po centimetar. Iva Peranović iz Zagreba je jedna od njih. Bivši plus-size model, danas posvećena ličnom rastu, duhovnom radu i osnaživanju žena, kroz ovaj intervju nas vodi kroz sopstvenu unutrašnju revoluciju. Njeni odgovori nisu izgovori, već iskrene refleksije o tome šta znači biti žena, biti izgubljena, biti preosetljiva, pa opet - biti svoja.

Alhemija svakodnevice

Na Instagramu sebe opisuješ kao “wisdom seeker, alchemist, storyteller...” – šta za tebe znači biti alhemičarka u svakodnevnom životu?

- Alhemičarka u životu za mene znači biti ona koja je svesna da su kontrasti deo naše svakodnevice na ovoj planeti te jednako tako da svi mi imamo moć alhemizirati, tačnije, pretvoriti, sve naše izazove, boli i traume, u naše prilike, snagu i mudrost - pa samim tim i postati bolja verzija nas samih - započinje razgovor za Ona.rs Iva Peranović iz Zagreba, nekada plus sajz model, dana poznati hrvatski influenser.

Put unutrašnje promene

Nekada si bila plus-size model, danas si potpuno drugačija – ali čini se da tvoj put nikada nije bio samo fizički. Kako si se zapravo menjala iznutra?

- Etiketa plus size modela, kao i moja uloga u toj branši, je za određeni vremenski period imala svoju svrhu koju sam ja odradila te iz koje sam jako puno naučila. Plus size pokret mi je tada pomogao da prihvatim sebe u datom periodu, i tek onda, kada sam prihvatila sebe u toj određenoj fazi, mogla je da krene dalja promena. U tom periodu, nisam imala želju za menjanjem sebe fizički, međutim, uvek sam negde duboko u sebi znala da postoji bolja i zdravija, tačnije isceljenija, lakša i protočnija verzija mene. Radom na sebi, tim istim isceljivanjem i podizanjem svoje vibracije, menjalo se i stanje svesti, pa samim tim i fizičko telo, kao i navike.

Želja za bilo kakvom promenom u našem životu ostaje samo želja, ukoliko smo u otporu prema trenutnom stanju koje živimo. Tek kada prihvatimo stvari kakve jesu trenutno, tek tada se možemo krenuti menjati. Promena iznutra je proces koji traje, i trajaće... Verujem da sa sobom uvek ima posla, ko hoće da radi - smeje se naša sagovornica.

Početak lične revolucije

Danas mnogo govoriš o razumevanju emocija, percepciji drugih i posvećenosti sebi. Kada je za tebe počeo taj unutrašnji preokret? 

- Unutrašnji preokret počeo je pre sedam godina kada je unutrašnje nezadovoljstvo samom sobom, pa i okolnostima koje živim, počelo biti toliko glasno, da nije bilo druge nego nešto menjati. Moja tadašnja svest je odlučila promenu napraviti spolja te sam dala otkaz na poslu koji sam radila i odlučila se za put u inostranstvo. Kako to već biva u životu, očekivanja su jedno, a realnost drugo, te upravo u tim trenucima ja uviđam da, gde god da čovek ode, sa sobom nosi svoj unutrašnji prtljag - što je ujedno bio i poziv na duboku introspekciju i menjanje sebe iznutra.

Mir kao svakodnevni izbor

U svetu koji često traži kompromise – ti deluješ kao neko ko ih svesno ne pravi kada je u pitanju tvoj mir. Je l' to oduvek bilo tako, ili si naučila da se štitiš?

- Mir je stanje koje kroz život nisam doživela niti poznavala, a koje mi je bilo preko potrebno - počevši od detinjstva pa nadalje, haos je bio svuda oko mene te je, naravno, bio povezan s mojim unutrašnjim stanjem. Godinama, radom i osvešćivanjem, kao i promenom sebe, mir je postao stanje koje mi je jedan od prioriteta u životu te kao takvog ga svakodnevno biram u svim aspektima svog života. Pritom, sa sobom pokušavam biti maksimalno iskrena te se trudim da preuzimam odgovornost za sve ono što mi unosi nemir - svakodnevno osluškujem svoje telo i pokušavam da pratim s kim, gde i kada, u kojim okolnostima se osećam lagano i mirno, radosno, a ko i šta čini da mi se ramena grče, creva zavrću i boli glava. Praćenjem toga, znam kojim putem treba da idem - bilo da je reč o rutini, biranju poslova i saradnika ili pak prijatelja i partnera.

Odbacivanje očekivanja

Koliko ti je teško bilo da odbaciš etikete i očekivanja drugih? I kako znaš da si “na pravom putu”, kada svi oko tebe idu nekim drugim? 

- Obzirom da sam odrasla na brdovitom Balkanu, bila sam, kao i velika većina, podložna vaspitanju i programima koji traže od nas da se uklopimo, da "ne sramotimo" (bilo sebe ili svoje najbliže), da "ne izvoljevamo" i tako dalje, te su ti programi sa mnom išli ceo život. Čišćenje od svega toga još uvek traje i lagala bih kad bih rekla da je lako, jer nije. Osvestiti šta ne pripada nama (uverenja, programi, tradicija, društvena očekivanja) i sa čim ne rezonujemo je prvi korak ka promeni, a zatim je potrebna velika hrabrost kako bismo preuzeli odgovornost, stali iza sebe i rekli "Ovo nisam ja, ovo nije moje i ja to neću. Moje je drugačije".

Bol koja nastaje pri odvajanju sebe od svoje okoline, osećaj izolovanosti i usamljenosti, kao i neshvaćenosti je tu, međutim, putem ta bol postaje sve manja jer je mir u nama samima sve veći te nam to postaje jedino merilo za naš život. Između ostalog, pojave se novi ljudi kao i okolina koja odgovara našem senzibilitetu.

Jutra u skladu sa sobom

Tvoja svakodnevica deluje elegantno, ali svedeno – kao da u njoj ima mesta i za emociju i za estetiku. Kako izgleda jedan tvoj dan kad si potpuno svoja?

- Jutro mi uglavnom počinje meditacijom i molitvom, eventualno tehnikama disanja i par somatskih vežbi, kao i kafom. To je moj način centriranja sebe za dan koji je preda mnom. Pritom, trudim se da se ne fiksiram na jednu rutinu već je menjam, u zavisnosti od osećaja, pa tako svaki period u životu nosi nešto drugo. Postoje dani kada se budim, kuvam kafu i krećem da skrolujem na telefonu - a kada dođu takvi momenti, krenem da preispitujem sebe od čega bežim, čim ujutru ne želim da sednem sa sobom u tišini već palim telefon. Kakav god da je odgovor, ne kritikujem sebe zbog toga i puštam da stvari legnu.

Kroz godine i rad sa sobom (ovo sa sobom nije slučajno; kada sam rad na sebi i konstantno popravljanje sebe zamenila sa radom sa sobom, svojim sopstvenim unapređenja, tada se dogodio preokret) sam osvestila koliko je bitno da se svakodnevno povezujem s telom, svojim osećanjima i emocijama - oni su mi putokaz gde da idem i kuda da skrenem, samim tim i dokaz da sam na pravom putu. Kada biram da budem svoja, onda biram i da kažem šta osećam, izrazim svoju kreativnost, podelim svoje iskustvo - i sve to na način koji rezonuje sa mnom i koji je moj.

Najteži dani

Kada ti je najteže – šta ti pomaže? Imaš li rituale, tišinu, pokret, pisanje...? 

- Kada mi je najteže i kada krenu procesi čišćenja, nošenje s tim je uvek drugačije, u zavisnosti od situacije. Ono što mi uglavnom pomaže je plakanje (otpuštanje emocija), pisanje dnevnika, šetnja, trening snage, igranje po kući ili jednostavno ležanju u tišini... Bilo šta što čoveku pomaže da prođe kroz to stanje, dokle god taj alat / način nije destruktivan, mislim da znači.

Biti “previše” i pronaći svoju meru

Da li si ikada imala osećaj da si "previše" za nekog – previše emotivna, iskrena, zahtevna? I kako si se tada postavila prema sebi?

-  Jesam, od malih nogu sam bila "previše"; pogotovo za "žensko dete". Preenergična, preglasna, preemotivna i osetljiva, predivlja i tako se niz nastavlja... Još tada, kao dete, sam naučila kako sebe da utišam kako bi odrasli i okolina bili zadovoljniji sa mnom, što je naravno rezultiralo potpunim odvajanjem od svoje suštine i autentičnosti. To odvajanje doživelo je svoj vrhunac u dvadeset trećoj, kada sam uvidela da sam ekstremno izgubljena u svom identitetu te da nemam pojma ko sam, ni blizu. Korak po korak, osvešćivanjem, preuzimanjem odgovornosti, željom da se upoznam kao i isceljivanjem, stvari su legle na svoje mesto...

Otvorenost kao način postojanja

Tvoje objave su često sirove, lične, iskrene. Da li te nekad plaši ta otvorenost ili veruješ da su ranjivost i snaga isto lice?

-  Ovo si tako dobro rekla... Ranjivost i snaga jesu isto lice - ako mene pitaš. Živimo u društvu i sistemu u kojem se od pamtiveka glorifikuje ulepšavanje svega i svačega, kao i trpanje stvari pod tepih. Jednako tako, mi ljudi po prirodi volimo komfor i ušuškanost... Međutim, svi vrlo dobro znamo koliko život zna biti surov i grub te koliko na kraju dana taj isti život zna biti haotičan.

U svojim objavama, kao i u svom pristupu ljudima generalno, trudim se da budem iskrena i otvorena. Ne zato što sam "loš čovek" ako to ne radim, već zato što se ja osećam bolje kada tako živim. Mene manje guši iznutra, mene manje pritiska, kada pričam o stvarima koje su mi bitne, kada delim s dragim ljudima dubinu života. Naravno, sve ima svoje vreme i mesto, i volim da imam granicu u deljenju - kako na društvenim mrežama, tako i s ljudima oko sebe, pogotovo dok prolazim kroz teško razdoblje. Međutim, u globalu verujem da deljenjem svojih iskustava te pripovedanjem ljudi međusobno povezuju i olakšavaju jedni drugima na način da znaju da nisu sami i jedini u onome što prolaze.

Snaga žene iznutra

Koje je tvoje najdublje uverenje o ženama danas – šta bismo sve mogle ako bismo odbacile uloge koje su nam zadate?

Žene su moć, žene su snaga, žene su portal ka božanskom. Žene donose život na ovu planetu. Toliko je govora danas o tome šta "prava žena" jeste, a zapravo nema formule niti postoji kalup - prava žena je ona koja bira za sebe ono što je njoj pravo i ispravno. I tu je cela filozofija. Možemo sve. Apsolutno sve i više od onoga što mislimo da možemo. Pitanje je šta želimo, šta je nama autentično, a ne preuzeto i nametnuto od roditelja i / ili okoline. Žene se kolektivno i masovno bude, uviđaju koja se snaga i moć nalaze u njima te se vraćaju sebi. Svom telu, svom srcu, svojoj kreativnosti i fluidnosti. I ja sam zahvalna što sam tu za vreme svega toga i što svedočim istome.

Poruka za izgubljene devojke

Ako bi neka devojka sada čitala ovo i osećala se izgubljeno u sopstvenoj koži – šta bi joj rekla?

Za početak, priznati sebi da sam izgubljena, a ne forsirati narativ koji kaže "to nešto tako mora" ili lagati sebe da ja imam sve pod kontrolom. Kontrola je i tako samo iluzija i ne mora se ništa, mora se samo umreti. I prihvatiti stanje u koje sam se dovela (o čemu god da je reč). Početi da menjam unutrašnji glas grube i stroge vaspitačice, kritički nastrojene, i da ga zamenim glasom nežnosti i ljubavi. Iz tog mesta, krenuti da radim sa sobom, za sebe. Gomila je self-help materijala online; od podkasta, knjiga, filmova, edukatora, mudrih ljudi... Dozvoliti intuiciji da me vodi i da odabere ono što je za mene najbolje u datom trenutku.

Istine koje ne pristaju na kompromis

I za kraj: Šta si naučila o sebi što te više niko ne može ubediti da nije istina?

O sebi sam naučila da nisam fiksan identitet da kao takva dozvoljavam sebi da se konstantno menjam i rastem te pritom ne dugujem nikome objašnjenje za to. Promena je jedina konstanta u životu i onog trenutka kada sam to prihvatila i otpustila kalupe u koje me drugi pokušavaju ugurati, tog trenutka sam prodisala. Ništa ne mora, a sve može - to je filozofija kojom se vodim u ovom životu - završava za Ona.rs razgovor prelepa Zagrebčanka.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.