Nikola Rokvić je krenuo u manastir Svetom Nektariju Eginskom: Život iscelitelja, poniznog sledbenika Hristovog

Sveti Nektarije, svetac zaštitnik Egine, jedan je od poslednjih kanonizovanih svetaca u Grčkoj pravoslavnoj crkvi.

Filozof i pisac, Sveti Nektarije je postao nadaleko poznat kao iscelitelj, a posebno su k njemu išle osobe koje su bolovale od srčanih bolesti i raka.

Sveti Nektarije se danas smatra "svecem koji hoda", što znači svecem koji se vernicima redovno javlja u snovima ili vizijama.

Sve do svoje smrti 1920. godine, Sveti Nektarije je živeo u manastiru Svete Trojice, koji je osnovao, a u kome i danas borave mnoge monahinje. Manastir se nalazi na gotovo najvišoj tački ostrva, visoko na brdu, sa pogledom na moderniju crkvu Svetog Nektarija u podnožju tog brda. Panoramski pogledi sa manastira Svete Trojice pružaju se sve do mora.

Unutar manastira se nalaze dve male kapele u kojima se zapravo nalaze grob i svete mošti Svetog Nektarija. Njegova kelija koja je bila njegov dom nalazi se iza dve kapele i otvorena je za javnost.

U blizini manastira se nalazi impozantna crkva, posvećena Svetitelju. Crkva ima dva visoka zvonika i četiri niza prozora, svi pokriveni crvenim mašnama. Uz stepenice se nalazi crkva Svete Trojice.

Nikola Rokvić krenuo je 22. aprila peške ka Egini u Grčkoj, do Manastira Svetog Nektarija Eginskog kojem želi da se pokloni.

Njegova misija je humana - on preko fondacije "Porodica" koju je osnovao sa ženom Bojanom želi da skupi novac koji će donirati pedijatrijskoj onkologiji. To je prva misija ove fondacije - da se prikupe sredstva za kupovinu aparata koji će pomoći u dijagnostikovanju kancera mozga kod dece, kao i renoviranju dela dečje onkologije.

Ko je bio Sveti Nektarije Eginski?

Sveti Nektarije Eginski je najpoznatiji grčki pravoslavni svetac u poslednja dva veka.

Rođen je 1. oktobra 1846. u Selibriji u Istočnoj Trakiji (sadašnjoj Turskoj). Bio je jedno od sedmoro dece i na svetom krštenju dobio je ime Anastasije. Njegovi roditelji su bili pobožni hrišćani i vaspitali su ga po učenju Crkve. Završivši osnovnu školu u rodnom gradu, sa 14 godina napustio je porodicu da bi potražio posao i školovanje u Carigradu.

Kada je imao dvadeset godina, otišao je iz Konstantinopolja na mesto učitelja na ostrvu Hios. Mlade i seljane kod kojih je predavao podsticale su njegove reči, a pre svega primer njegovog podvižničkog, molitvenog života, da žive u pobožnosti i vrlini.

On se 7. novembra 1876. zamonašio u čuvenom manastiru Nea Moni. Zavolela su ga sva braća kao uzor blagosti i poslušnosti, i rukopoložen je za đakona posle godinu dana. Zahvaljujući velikodušnosti jednog pobožnog ostrvljana i zaštiti patrijarha Aleksandrijskog Sofronija, uspeo je da završi studije u Atini i da stekne diplomu Bogoslovskog fakulteta.

U Aleksandriju je stigao 1885. godine, gde je ubrzo rukopoložen za sveštenika, a potom za mitropolita Pentapoljskog (drevna eparhija u Kirenaici, u današnjoj Libiji).

Postavljen je za propovednika i sekretara Patrijarha, čiji je predstavnik postao u Kairu, gde je bio zadužen za crkvu Svetog Nikole.

Nektarije nije izgubio ništa od svoje poniznosti kroz ove počasti, ali ljubav i divljenje naroda prema njemu okrenuli su se na njegovu štetu. Pojedini članovi Patrijaršije postali su ljubomorni na njegov uspeh i govorili su da se on umiljava u narodu sa ciljem da sedne na patrijaršijski presto u Aleksandriji.

Svetitelj se nije trudio da se opravda, već je svu nadu polagao u obećanje Hristovo koji je rekao: "Blaženi ste kada vas grde i progone i lažno govore na vas svako zlo" (Mt. 5, 11.).

Krotki i ponizni sledbenik Isusa Hrista isprva je planirao da se povuče na Svetu Goru, ali je odustao od te ideje, jer je spasenje bližnjeg stavio ispred sopstvene ljubavi prema monaškom povlačenju. Nekoliko godina je proveo kao propovednik (1891-1894), a zatim je postavljen za direktora Crkvene škole Rizarios za obrazovanje sveštenika. Duhovni i intelektualni položaj Škole je brzo rastao pod njegovim vođstvom.

Učenici su u njemu našli učitelja sa dubokim poznavanjem Pisma, svetih Otaca, pa čak i svetovne nauke, i direktora koji je vršio svoj autoritet sa velikom ljubaznošću i pažnjom. Njegove administrativne i nastavničke obaveze, predavao je pastirsko bogoslovlje, nisu ga sprečile da kao monah živi podvižničkim, meditativnim i molitvenim životom, niti da ispunjava visoki poziv propovedanja i redovnog služenja svetih Tajni, u Školi i u atinskoj oblasti.

Međutim, u dubini njegovog srca sijala je goruća ljubav prema miru i tišini života u manastirima i to ga je navelo da se toplo odazove na želju nekih njegovih duhovnih kćeri da osnuje ženski manastir na ostrvu Egina. To je uradio između 1904. i 1907. i tamo se penzionisao 1908. godine, nakon što je podneo ostavku na mesto direktora Rizariosove škole.

Svoju najveću telesnu i duhovnu snagu dao je izgradnji, bogosluženju i duhovnom rukovođenju. Često bi ga viđali u svojoj iznošenoj mantiji kako radi u bašti ili, kada bi nestao na mnogo sati, pretpostavili bi da se zatvorio u svoju ćeliju da bi se molio.

Iako je želeo da pobegne od svakog kontakta sa svetom i strogo ograničenih poseta manastiru, slava njegovih vrlina i njegove Bogom date blagodati širile su se po regionu, a vernicu su k njemu bili gotovo magnetski privučeni.

Sveti Nektarije je našao vremena i da napiše veliki broj dela iz teologije, etike i istorije Crkve.

Posle poslednjeg hodočašća ikoni Bogorodice nedaleko od manastira, govorio je svojim učenicima o svom skorom odlasku na nebo i odveden je u bolnicu u Atini gde je, posle pedesetodnevnog bolovanja, predao dušu svoju u miru Bogu 8. novembra 1920. godine.

Nektarijevo prvo čudo dogodilo se u atinskoj bolnici. Umro je ne dočekavši operaciju, a kad se jedna od monahinja primakla krevetu, osetila je kako se iz tela širi blag miris. Dok su ga sestre presvlačile, bacivši njegovu potkošulju na susedni krevet na kojem je ležao paralizovani čovek, taj bolesnik je iznenada ustao i počeo da hoda. Lekari su se okupili oko njega ne verujući sopstvenim očima.

Potkošulja budućeg sveca preneta je u manastir gde je, kažu, i druge isceljivala.

Mole mu se posebno bolesnici koji boluju od kancera, raka i malignih bolesti.

Svi vernici odlaze kod njegovih svetih moštiju u crkvu na ostrvu Egini, u manastire koji imaju česticu Svetog Nektarije Eginskog (deo svetih moštiju) ili se celivaju njegove ikone, pomazuje se osvećenim uljem Svetog Nektarija Eginskog i svaki dan se čita Akatist i molitva Svetom Nekatriju Eginskom za isceljenje.

Kada god vernik želi da uputi snažnu molitvu za svoj problem, želju, bolest, on se čitanjem akatista obraća svetitelju da ga on zastupa kod Gospoda Boga i da svojom zaslugom na nebu koju ima, pomogne molitveniku.

Sveti Nektarije je kanonizovan 1961. Spisak njegovih čuda raste svakim danom, a njegovo svetilište u Egini postalo je najpopularnije mesto hodočašća u Grčkoj.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.