Žena Uglješe Mrnjavčevića bila je prva srpska pesnikinja: Monahinju Jefimiju pamtimo po tragičnoj sudbini

Ona je bila prva srpska pesnikinja.  Jelena Mrnjavčević, u narodu upamćena kao monahinja Jefimija i supruga srpskog despota Uglješe Mrnjavčevića, bila je hrabra, duhovno i kulturno osvešćena Srpkinja, koja je svrstana u red prvih evropskih pesnikinja, nakon grčke pesnikinje Sapfo iz 6. veka pre nove ere i vizantijske pesnikinje Ane Komnine iz 11. veka nove ere.

Jelena Mrnjavčević je rođena 1349. godine kao ćerka kesara Vojihne u vreme slavnog carstva cara Dušana. Kako se njen otac, ugledni vlastelin visoko kotirao u društvu cara Dušana (bio je deo njegove svite tokom posete Svetoj Gori 1346. godine) Jelena je uživala sve privilegije bogatog života, uključujući i najbolje obrazovanje tog doba.

Dobar status doneo joj je i dobar brak, pa se Jelena tako udala za srpskog despota Uglješu Mrnjavčevića koji je ubrzo postao vladar u južnim srpskim oblastima. Despot je sa bratom Vukašinom Mrnjavčevićem pokušao da spreči prodor Turaka u Evropu, ali je postradao u Maričkoj bici 1371. godine, što mu je donelo status junaka epskih pesama pretkosovskog ciklusa.

Pored raskošnog vlastelinskog života i statusa supruge slavnog vladara, despoticu Jelenu je u životu zapravo pratila tuga. Prvo je ostala bez oca, potom i muža, ali ju je najveća tragedija zadesila kada je izgubila četvorogodišnjeg sina kojeg je dobila sa Uglješom. Nakon niza nesrećnih okolnosti, nekada majka i vladarka postala je izbeglica, uboga žena, sve dok je knez Lazar Hrebeljanović nije doveo na svoj dvor i postao njen zaštitnik.

Kako je bila nemanjićkog roda i u srodstvu sa kneginjom Milicom, Jelena je povratila status i položaj, bila je cenjena i uvažavana. Zajedno sa Milicom Hrebeljanović još jednom je doživela tragediju da njen zaštitnik, knez Lazar pogine u Kosovskoj bici 1389. godine. Nakon toga Jelena Mrnjavčević se zamonašila u manastiru Županja, a potom je prešla u manastir Ljubostinja zajedno sa kneginjom Milicom i dobila monaško ime Jefimija.

Pretpostavlja se da je imala veliki uticaj na kneginju zahvaljujući svojoj mudrosti i vrlinama koje je stekla kao despotica. Posebno se istakla 1398. godine kada je zajedno sa nekada kneginjom Milicom, potom monahinjom Jevgenijom, od Turaka pokušala da izmoli oprost za mladog despota Stefana koji je na dvoru Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju.

Koliko je ova misija zahtevala požrtvovanje i bila mučna, kako piše  svedoči podatak da je u palatama kojima je nekada vladala morala pognute glave da izađe pred Bajazita, odnosno Turke od čijeg mača je postradao i njen muž i knez Lazar. Uz to dve monahinje i udovice  imale su i uzvišeniji i važniji cilj jer su želele da izmole i prenos moštiju Svete Petke iz Trnova u Srbiju, što su i uspele, jer je sultan, videvši u tome samo verske motive, odobrio njihovu molbu.

Međutim, ove dve mudre Srpkinje su zapravo računale na nešto drugo. kako je Sveta Petka bila zaštitnica zemlje, useva i plodova, žene su verovale da će njenim prenosom u Moravsku Srbiju odvratiti zemljoradnike u srednjovekovnoj Srbiji da masovno beže sa svojih poseda, jer su računale na njihovu vernost prema svojoj zaštitnici. Time su obe pokazale ogromnu spermnost da se bore za svoj rod.

Kao prva srpska pesnikinja u istoriji je ostala upisana zahvaljujući nekoliko dela koje je ostavila iza sebe. Neposredno posle smrti sina napisala je  poetsko delo "Tuga za mladencem Uglješom", što je ujedno i prvi sačuvani književni rad despotice Jelene. U pitanju je svojevrsna molitva Isusu Hristu i Bogorodici. Karakteristična je vrsta molitvene književnosti toga doba, a Jefimija svom poetskom izrazu daje vrlo lični emotivni ton.

Drugo poetsko ostvarenje monahinje Jefimije je zapis na zavesi za carske dveri pod naslovom "Zapis na Hilandarskoj zavesi". Namenjen Sabornoj crkvi u Hilandaru, zapis je izvezen "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje", kroz koje pesnikinja izražava svoje osećanje grešnosti pri činu pričešća.

Njeno treće i ujedno najpoznatije poetsko delo je čuvena pesma "Pohvala knezu Lazaru" koja je izvezena na crvenoj svili pozlaćenim koncem. Ona hvali Lazara koji je bio dobar i plemenit prema njoj kada ju je zadesila velika tragedija, a zbog velike tuge nakon njegove pogibije, Jefimija u pesmi ističe njegove vrline i kako je mučenički stradao za srpski rod.

Pesnikinja veliča dva podviga: "ostavio je propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara".

"I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv Timur Lenka. U poslednjem delu se i zahvaljuje knezu na njegovoj dobroti i moli ga da ponovo ishrani i utiša "buru ljute duše i tela mojega". Poslednje stihove posvećuje opisu velikih nesreća i decenija gladi koje su snašle narod.

Jefimijina dela na ikonici, zavesi i pokrovu jesu, u stvari, molitve sastavljene u prvom licu, u obliku direktnog obraćanja božanskoj ili svetiteljskoj ličnosti, i to je njihova prva crta koja im daje ton srdačnosti i intimnosti. Druga crta je što one ne sadrže apstraktna osećanja i moralna razmišljanja, nego tugu i bol, ličnu patnju, strahovanja za sebe i bližnje, za ceo jedan narod.

U nauci je ostalo otvoreno pitanje još jednog eventualno Jefimijinog dela – reč je o plaštanici rađenoj oko 1405. godine, koja se danas nalazi u rumunskom manastiru Putna. Ova plaštanica spada u najraskošnije radove u srpskoj primenjenoj umetnosti. Na svili je zlatnim i srebrnim koncem izvezen lik mrtvog Hrista sa zborom anđela, a natpisi su na grčkom jeziku. U obradi figura postoje stilske srodnosti sa hilandarskom zavesom za carske dveri.

Jefimija se poslednji put pominje u jednoj povelji Despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom, gospođom i majkom. Svoje poslenje dane je proživela u manastiru Ljubostinja, u kome se zamonašio veliki broj srpskih udovica nakon Kosovske bitke. Poznato je i da se upokojila 1405. godine, a da je neposredno pred smrt primila veliku shimu. U pitanju je treći monaški stepen koji primaju oni koji svoj dalji život provode u ćutanju, poslušanju i nesticanju materijalnog bogatstva, tzv. anđeoski obraz. Tada je dobila i ime Jevpraksija.

Nije sasvim poznato gde je sahranjena. Prema nekim izvorima njene mošti su u manastiru Ljubostinja, pored kneginje Milice, dok drugi tvrde da je sahranjena u Velikom Polju kod Obrenovca. Sećanje na nju danas čuva grad Trstenik, koji od 1971. godine tradicionalno organizuje manifestaciju "Jefimijini dani" tokom koje se dodeljuje nagrada "Jefimijin vez" za najbolje pesničko ostvarenje.

(Ona.rs/Wikipedija / Književnstvo )

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.