Kako objasniti detetu smrt bliske osobe: Podelite osećaj gubitka sa najmlađima

Smrt člana porodice ili bliske osobe koju dete voli i kojoj je privrženo šok je kako za dete tako i za njegove roditelje koji bi trebalo da mu saopšte tužnu vest.

U strahu da neće znati pravilno da se postave u takvoj situaciji ili, što je još češće, u nameri da zaštite dete od tugovanja, neki roditelji odlučuju da prećute smrt osobe za koju je dete bilo emotivno vezano.

Koliko greše ako se tako postave, kako detetu približiti pojam smrti i pomoći mu da prevaziđe gubitak za Ona.rs govori Marijana Bulatović, psiholog i geštalt psihoterapeut.

- Kod dece je proces tugovanja drugačiji nego kod odraslih, samim tim što je i kvalitet mišljenja drugačiji u odnosu na odrasle - kaže Marijana Bulatović.

- Dete se "priprema" na gubitke od samog rođenja. Beba funkcioniše na principu zadovoljstva: "gladna sam – nahrani me", "pospana sam – uspavaj me" i slično, i oseća uznemirenost ukoliko njene potrebe nisu zadovoljene. Majka obrađuje bebinu uznemirenost i vraća je u obliku koji je prihvatljiv za bebu. Beba polako stiče poverenje u majku, što je kasnije i osnova za poverenje u život.

Ukoliko je roditelj hladan, ne može da podnese bebinu uznemirenost i da je "preradi", kao i ako bebine potrebe nisu zadovoljene, ona bazično stiče osećaj nepoverenja i nepripadanja. Postepeno se, ističe naša sagovornica, razvijaju različiti mehanizmi koji omogućavaju opstanak i preživljavanje.

- Ti mehanizmi jesu korisni za dete, jer mu omogućavaju psihološko preživljavanje. Međutim, ako se i kasnije zadrže, nisu adekvatni i izvor su mnogih teškoća za osobu. Kasniji gubici i u odraslom dobu istovremeno oživljavaju i taj rani gubitak sebe, taj osećaj nepripadanja, neadekvatnosti, što najčešće dovodi do razvijanja psihosomatike i neadekvatnog psihičkog funkcionisanja i dodatno komplikuje nošenje sa gubitkom. Zato je važno da roditelji budu topli, adekvatni, uz postavljanje jasnih granica - objašnjava Bulatović.

Potiskivanje osećanja dovodi do psihosomatskih oboljenja

Na pitanje kako bi roditelji trebalo da tretiraju dečja osećanja tuge zbog gubitka, naša sagovornica podseća da dete ne raspolaže rečju da ispolji ono što oseća, te da je roditelj taj koji imenuje osećanja i daje im značenje.

- U periodu oko druge godine, deca uveliko pokazuju širok spektar osećanja. Većini roditelja je svojstveno da ljutnju i tugu označavaju kao negativna osećanja, i takvu poruku prenose deci. Često se, posebno dečacima, upućuje poruka: "Ti si muško, nije u redu da plačeš." Takođe, decu često kažnjavamo kada su ljuta. Tako dete uči da ta osećanja nisu adekvatna i često, ako oseća ljutnju i tugu, doživljava da ono samo nije adekvatno, da nije u redu. Deca znaju da potisnu takva osećanja, da ih okrenu ka sebi, unutra, a ne ka spolja - navodi Bulatović.

Ona dodaje da gubici upravo izazivaju ta osećanja, tako da se dešava da dete ili odrasli često plaču u sebi ili ljutnju okrenu ka sebi, što na kraju dovodi do razvijanja raznih psihosomatskih oboljenja i teškoća u funkcionisanju osobe. Važno je da roditelj ispoštuje svako dečje osećanje, da detetu šalje poruku da je u redu biti tužan, biti ljut i da mu bude model u ispoljavanju tih osećanja.

Podelite osećaj gubitka sa decom

Roditelji bi, ističe sagovornica našeg portala, trebalo da dele sa decom osećaj gubitka.

- Ako roditelj doživi gubitak, važno je da ispoljava osećanja pred detetom i da priča o tome. Dete intuitivno oseća tugu majke kada je ona nekoga izgubila. Ako majka negira svoju bol i tugu, dete dobija poruku da je u redu biti u neskladu sa sobom. Ili ako je majka "zaglavljena" u svom bolu, dete može da bude lojalno majci jer će sve da uradi za njenu ljubav i na taj način da potpuno zaustavi sebe, što se može manifestovati kroz neuspeh u školi, neprilagođeno ponašanje, povučenost, probleme sa spavanjem, enurezu i slično - upozorava psiholog.

Kao treći faktor koji utiče na način na koji doživljavamo gubitke, i kao deca, a kasnije i kao odrasli, Bulatović izdvaja karakteristiku dečjeg mišljenja.

- Veoma je važno ne zanemariti činjenicu da se mišljenje dece, pogotovo dece mlađeg i predškolskog uzrasta, po kvalitetu razlikuje od mišljenja odraslog. Kod dece ne postoje jasne granice između subjektivnog i objektivnog sveta. Kada se rodi, dete je u potpunoj konfluenciji sa majkom. Kako se odvija intelektualni razvoj i postepeno postavljanje granica od majke, počinje da stiče svest najpre o fizičkom, a zatim i o psihološkom identitetu - objašnjava Bulatović.

Prema njenim rečima, u proseku oko treće godine dete formira svest o sopstvenom "ja", ali se i tokom kasnijeg razvoja uočava to nerazlikovanje "ja" od "ne – ja", između unutrašnjih i spoljašnjih pojava, fizičkog i psihičkog sveta.

- Usled toga, u dečjem shvatanju pojava često se uočava objektivizacija subjektivnog i subjektivizacija objektivnog. Na primer, deca mlađeg uzrasta smatraju da se njihove misli, snovi, odigravaju van njih ili da je nebo napravio čovek. Ovakvo shvatanje realnosti se posebno odnosi na one pojave koje su daleko od iskustva deteta - deli primere iz prakse naša sagovornica.

Tužna vest bez trauma

Kako detetu objasniti gubitak bliske osobe, a da to na njega ne ostavi traumu? Psiholog Bulatović podseća da je detetu teško da shvati smrt kao kraj, kao konačnost, pa je drugačije i shvatanje uzročnosti pojava, posebno onih koje su daleko od iskustva deteta.

- Dete može da veruje da je nešto što je ono uradilo izazvalo, na primer, smrt nekog bliskog; to je magizam u mišljenju. Ili, isto tako, dete veruje da može avionom ili pomoću kišobrana da ode na nebo i da poseti nekoga ko je umro. Zato je važno saopštiti detetu informaciju o smrti nekog bližnjeg na način koji je primeren njegovom uzrastu i razvoju mišljenja - objašnjava psiholog.

Najbolje bi bilo, savetuje Bulatović, da to uradi osoba u koju dete ima najviše poverenja:

- Ako se detetu, na primer, kaže da je ta osoba otputovala ili otišla da se ne vrati, dete svaki odlazak može tumačiti kao smrt. Dete, naročito posle četvrte godine, može postavljati mnogo pitanja o tome. Kroz pitanja, dete pokazuje ne samo interesovanje za tu pojavu, već uspostavlja i kontakt sa odraslom osobom.

Psiholog dodaje da, ukoliko dete traži da poseti grob, trebalo bi ga povesti. Jer, ističe, svako mistifikovanje kod deteta stvara zbunjenost i ostavlja mu mogućnost da samostalno tumači smrt, što može da dovede do niza negativnih posledica.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.