Tračevi u kancelariji nisu uvek loša stvar - evo šta zapravo znače

U svakoj firmi se desi taj trenutak kada primetite da se glas spušta čim neko prođe. Da se rečenice završavaju sa "ma, videćemo" ili "čuo sam da...". U tim trenucima lideri u timovima tada instinktivno pomisle - nešto nije u redu. Tračevi su počeli.

U poslovnom svetu, tračevi na poslu gotovo automatski se povezuju sa lošom kulturom, nepoverenjem i padom profesionalizma. Ako zaposleni šapuću, znači da klima nije zdrava. Ako se informacije prenose nezvanično, znači da sistem ne funkcioniše.

Ali šta ako je istina složenija?

Šta ako tračevi nisu simptom pokvarenog tima - već pokušaj da se tim snađe u nejasnoći?

Šta ljudi zapravo rade kada tračare

Većina kancelarijskih tračeva nema zlonamernu pozadinu. Retko je to čisto ogovaranje radi zabave. Mnogo češće to su pitanja izgovorena poluglasno:

"Jesi li nešto čuo?"

"Šta misliš, šta ovo znači?"

"Da li treba da brinemo?"

Ova pitanja ne nastaju iz dosade. Nastaju iz potrebe za orijentacijom.

Kada se prioriteti menjaju, kada se uvodi nova strategija, kada se rukovodstvo menja ili reorganizuje tim - formalne poruke često ostavljaju praznine. Saopšti se odluka, ali ne i širi kontekst. Objasni se šta se dešava, ali ne i zašto baš sada.

Tada nastupa neformalna komunikacija.

Ljudi pokušavaju da uporede utiske. Da vide da li su i drugi primetili isti ton, istu nelogičnost, istu promenu u dinamici. U tom smislu, tračevi postaju paralelni sistem razmene informacija. Ne zato što zaposleni ne veruju liderima, već zato što im treba dodatni sloj značenja.

Kada pitanja ne mogu da se postave "gore", postavljaju se "sa strane".

Zašto tračevi rastu tokom promena

Tračevi se gotovo uvek pojačavaju u periodima promene. Restrukturiranje. Novi menadžment. Smanjenje budžeta. Promena strategije. Pa čak i manja reorganizacija može pokrenuti talas neformalnih razgovora.

Razlog nije želja za dramom.

Razlog je neizvesnost.

Kada budućnost deluje maglovito, ljudi pokušavaju da pronađu obrasce. Počinju da obraćaju pažnju na ton mejlova. Na to ko sedi sa kim na sastanku. Na male pomeraje u ponašanju rukovodstva. Čitaju između redova.

Što su informacije nepotpunije, to raste kolektivna interpretacija.

Paradoksalno, kada lideri pokušaju previše da kontrolišu narativ i "zatvore" priču, neformalni narativi se množe. Ne uprkos kontroli - već zbog nje.

U takvim trenucima kolege se doživljavaju kao pouzdaniji izvor jer nemaju interes da upravljaju percepcijom. Ljudi više veruju nečijem iskrenom "ni meni nije jasno" nego uštirkanom internom dopisu.

Kada tračevi postaju toksični

Naravno, nisu svi tračevi bezazleni.

Postoji trenutak kada razgovori prestaju da traže smisao i počinju da traže krivca. Kada se pitanja pretvore u optužbe. Kada se umesto "šta se dešava" počne govoriti "oni su to namerno uradili".

Tada nastupa ono što se u organizacionoj psihologiji opisuje kao korozivna energija - kolektivna pažnja koja se fiksira na cinizam, ogorčenje i pretpostavke o lošim namerama.

Razlika nije u količini priče, već u njenom fokusu.

Zdravi neformalni razgovori pokušavaju da razumeju smer. Toksični tračevi pokušavaju da personalizuju problem. Pojedinci postaju simboli frustracije. Motivi se pripisuju bez dokaza. Emocije preuzimaju interpretaciju.

U tom trenutku tračevi prestaju da pomažu ljudima da se snađu - i počinju da produbljuju podele.

Zašto zabrana tračeva retko funkcioniše

Najčešća reakcija lidera je suzbijanje. Podsećanje na profesionalizam. Upozorenje protiv spekulacija. Poziv na diskreciju.

Problem je što takav pristup ne uklanja razgovor - već ga pomera.

Ljudi postaju oprezniji u izboru sagovornika. Informacije se fragmentišu. Ono što dođe do rukovodstva postaje filtrirano i ublaženo.

Tračevi ne nestaju. Postaju manje vidljivi.

A kada zabrinutosti konačno izađu na površinu, deluju ukorenjeno i emocionalno. Ono što je moglo biti rešeno jednim dodatnim objašnjenjem sada izgleda kao otpor.

Šta tračevi otkrivaju ako ih pažljivo slušate

Koliko god neprijatni bili, tračevi na poslu su povratna informacija.

Oni ukazuju na mesta gde je objašnjenje bilo previše površno. Gde je tajming komunikacije bio pogrešan. Gde odluka nije dobila dovoljno konteksta.

Neformalni razgovori često iznose pitanja koja nikada ne stignu na zvanične sastanke. Otkrivaju brige koje zaposleni ne žele da izgovore pred većom grupom. Signaliziraju gde postoji anksioznost mnogo pre nego što se ona pretvori u pad angažovanosti.

Ignorisanje tih signala ne uklanja problem. Samo odlaže njegovo izbijanje.

Kako smanjiti štetne tračeve bez represije

Najefikasniji način da se smanje štetni tračevi nije kontrola - već jasnoća.

Objašnjavajte zašto se odluke donose, a ne samo šta je odlučeno. Podelite kontekst. Govorite o rizicima. Priznajte neizvesnost kada postoji. Ljudi više veruju iskrenom "ovo još razrađujemo" nego veštačkoj sigurnosti.

Kreirajte bezbedne prostore za pitanja. Ako zaposleni mogu otvoreno da pitaju "gore", manje će morati da nagađaju "sa strane".

Redovna, pravovremena komunikacija smanjuje potrebu za paralelnim interpretacijama.

Tračevi napreduju u tišini i nedorečenosti. Slabe kada postoji jasnoća.

Kancelarijski tračevi nisu neprijatelj - već signal

U zdravim timovima tračevi ne znače da je kultura loša. Često znače da ljudi pokušavaju da ostanu usklađeni sa smerom u kojem se firma kreće.

Izazov za lidere nije da zaustave razgovor - već da razumeju šta im taj razgovor poručuje.

Jer kada naučite da slušate ono što se šapuće u hodnicima, možda ćete otkriti slepe tačke pre nego što postanu ozbiljan problem.

(Ona.rs / Forbes)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.