Hodočašće u Svetu zemlju (2): Pogružavanje u Jordanu i čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice

Putovanje u Svetu zemlju i poklonjenje svetinjama koje su obeležile istoriju hrišćanstva svaki vernik doživljava na poseban način.

Upravo u tome leži lepota hodočašća – iz Svete zemlje svako će u duši poneti ono što mu je najpotrebnije i što će mu, poput luče, osvetljavati život.

Neko će snažnu duhovnu povezanost osetiti u Vitlejemu, gde je Presveta Bogorodica donela na svet Isusa Hrista, neko će osetiti svu težinu ljudske izdaje koju je Sin Božji nosio hodajući Stradalnim putem, nekom će se zauvek useliti u srce poseta Crkvi Hristovog groba na Golgoti, nekog će okupati blagost kad kroči u manastir Svetog Gerasima...

Neko će iznad Jerihona, jednog od najstarijih gradova na svetu, na Gori kušanja, gde se Isus Hristos molio 40 dana i 40 noći, shvatiti svu snagu i čistotu njegove ljubavi prema ljudima. Neko će se, došavši u izgledom skromnu Crkvu Vaznesenja i videvši poslednju Isusovu stopu, podsetiti da su srž pravoslavlja duhovno bogatstvo i nepresušna vera u Spasitelja.

Neko će osetiti posebnu duhovnu radost kad stigne na reku Jordan, gde je Jovan Preteča krstio Isusa Hrista koji je na sebe preuzeo sve ljudske grehe i gde se i danas pogružavaju vernici.

Koliko ćete duhovnog blaga poneti iz Svete zemlje zavisi isključivo od vas samih; od toga koliko otvorite srce, koliko ste usrdni u molitvama i koliko ste spremni da prihvatite darove koje ovo najvažnije životno putovanje na svakom koraku nudi.

Mnogo je onih koji će se iz Svete zemlje vratiti preobraženi; nagrađeni blagodati Božjom i osnaženi da lakše prebrode svakodnevne brige, poželeće da iznova dolaze u Vitlejem, Vitavaru, Nazaret i grad kome je od deset mera lepote pripalo čak devet – Jerusalim.

Bogojavljenje na reci Jordan

Ipak, jedno mesto se kod mnogih hodočasnika posebno izdvaja prilikom dolaska u Svetu zemlju – reka Jordan.

Prilično uska, mutna i obrasla ševarom, postala je svetilište otkako je Jovan Preteča u njoj krštavao one koji su se kajali za svoje grehe i gde je, što je za hrišćane najvažnije, krstio Isusa Hrista pre nego što će on krenuti put Gore kušanja i potom početi da propoveda svoju nauku.

Razgovarajući sa hodočasnicima sa kojima sam za Božić putovala u Svetu zemlju u organizaciji „Dobročinstva“, pokloničke agencije Srpske pravoslavne crkve, saznala sam da je mnogima najveću radost pričinio upravo odlazak u Vitavaru, na reku Jordan. Pritisnuti ovozemaljskim mukama, izgovorenim naglas ili sačuvanim samo za sebe, poželeli su da se na mestu na kom je Sveti Jovan krstio Isusa Hrista oslobode svojih grehova i briga što su, uostalom, radili milioni iskrenih vernika-pokajnika prethodnih vekova.

Na hodočašću koje organizuje „Dobročinstvo“ reka Jordan jedno od obaveznih svetih mesta na koje vernici odlaze s posebnom pobožnošću i u dubokim molitvama. Tako će biti i za predstojeći Vaskrs, od 8. do 20. aprila.

Pogružavanje podrazumeva potapanje u reku Jordan tri puta – u ime Oca, Sina i Svetog duha koji se u vidu belog goluba pojavio nad Isusom Hristom u trenutku krštenja. Iako je Jovan Preteča smatrao da nije dostojan da krsti Isusa Hrista, on ga je ohrabrio rečima:

- Pusti sad to, jer nam treba ispuniti svaku pravdu!

Posle tih reči Sveti Jovan je krstio sina Božjeg po čijem se izlasku iz Jordana otvorilo nebo i začuo glas Boga:

„Ovo je sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji!“

U spomen krštenja Isusa Hrista na reci Jordan crkva slavi Bogojavljenje, praznik kad se Bog javio u sva tri lica - kao Bog otac koji je izgovorio navedene reči, kao Isus Hristos, sin Božji koji se krštavao u reci i kao Bog Sveti duh koji je lebdeo u vidu goluba iznad Hristove glave. Sva tri lica zajedno zovu se Presveta Trojica.

Pogružavanje je svečan i duhovno veoma važan čin za svakog hodočasnika. Odeveni u bele haljine vernici ulaze u reku, potapaju se tri puta i iako je Jordan mutan iz njega izlaze u jednako biljurno belim haljinama kao kad su ušli, celivajući krst i ruku sveštenika koji ih dočekuje na obali.

Po predanju, haljinu za pogružavanje ne bi trebalo ni prati, ni peglati, niti davati bilo kome da je proba. Nju bi, veruje se, svaki hodočasnik s posebnom pažnjom trebalo da čuva u znak zahvalnosti i sećanja na trenutak kad je iz Svete reke Jordan izašao kao novi čovek, oslobođen do tada počinjenih grehova. Mnogi vernici zavetuju porodicu da ih sahrani upravo u haljini u kojoj su bili na pogružavanju.

Čudotvorna ikona u manastiru Svetog Gerasima

Još jedna od svetinja koju posećuju hodočasnici prilikom boravka u Svetoj zemlji je manastir Svetog Gerasima. U pećini ispod manastira, gde je jedno vreme boravila sveta porodica – pravedni Josif, Presveta Bogorodica i Isus Hristos, nalazi se jedna od retkih ikona Bogorodice Mlekopitateljnice.

Iako je na njoj Presveta Bogorodica oslikana kako doji Isusa, otkrivajući jedan intimni deo tela, iz ikone isijava velika duhovnost i prikazuje svu lepotu materinstva. Ovu ikonu vernici smatraju ne samo jednom od najlepših, već i jednu od najčudotvornijih u hrišćanskom svetu.

I sam život Svetog Gerasima obilovao je čudima. Iako je rođen u bogatoj porodici, Sveti Gerasim je u ranoj mladosti odabrao podvizavanje; razdelio je svoju imovinu siromašnima i započeo monaški život najpre u Miri Likijskoj, a potom i u Svetoj zemlji.

U dolini reke Jordan okupio je veliki broj monaha, od kojih su neki živeli u manastirskim isposnicama. Viđali bi se subotom, na svenoćnom bogosluženju, a po završenoj liturgiji sedali bi za zajedničku trpezu, obedovali i potom se vraćali u isposnice sa hlebom, urmama i vodom za narednih pet dana.

Jednom prilikom, dok je sa monasima šetao pokraj reke Jordan, Sveti Gerasim je video lava koji je urlikao od bolova. Prišao mu je i video da mu se veliki trn zabio u šapu. Sveti Gerasim je izvadio trn iz lavlje šape, očistio je i previo ranu, a životinja je u znak zahvalnosti krenula za Svetim Gerasimom i monasima u manastir.

Gde god bi Sveti Gerasim krenuo, lav bi pošao za njim. Pored lava, u manastiru je živelo i jedno magare koje je služilo da prenosi vodu sa reke Jordan.

Jednom prilikom magare je nestalo. Monasi koji su se plašili lava jedva su dočekali da ga se reše, pa su rekli Svetom Gerasimu da je lav pojeo magare. Iako nije ni reč rekao, Sveti Gerasim je ignorisao lava. Životinja je to veoma teško podnosila.

Nekoliko nedelja kasnije manastirski podvižnici videli su trgovački karavan i u njemu manastirsko magare. Odmah su o tome obavestili Svetog Gerasima i on je sa dvadesetak monaha dotrčao do karavana i zahtevao da im magare bude vraćeno.

Doveli su ga u manastir i Sveti Gerasim je pravio velika metanija pred lavom, moleći ga za oprost jer ga je u mislima nepravedno optužio da je pojeo magare.

Kad je Sveti Gerasim preminuo, lav nije napuštao njegov grob – na tom mestu je i uginuo.

Manastir u kom je u petom veku Sveti Gerasim okupio monaštvo stradao je dva veka kasnije, a u 19. veku, prilikom velike obnove u Svetoj zemlji Jerusalimska patrijaršija obnovila je i ovaj manastir i posvetila ga velikom podvižniku Svetom Gerasimu čija ikona stoji na centralnom oltaru.

Na ulasku u manastir je spomenik lavu kao večito svedočanstvo o bezgraničnoj odanosti ove životinje velikom svetitelju.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.